Fudbaleri Srbije doživeli su najubedljiviji poraz otkako reprezentacija nastupa pod imenom Srbija. Boli i ružno je, kažu “orlovi”.
Da li su se izabranici Mladena Krstajića prvi put našli zajedno na terenu? Nisu!
Prvi put u ovoj formaciji, i to u gostima? Jesu! Da li je to ključno? Moguće…
U Srbiji sigurno ima više od milion selektora i svi su generali posle bitke, ali… Kristalno je jasno – ono u Ukrajini ništa nije valjalo!
I nije samo do 5:0, već do pristupa i načina kako se izgubi, kao što je rekao kapiten Aleksandar Kolarov.
Prvi put su fudbaleri Srbije nastupili u formaciji 3-4-1-2. I jesu to tendencije modernog fudbala, više puta je i Vladan Milojević insistirao na igri Crvene zvezde po dubini, unapred, a “orlovi” su na neki način probali da prate trendove.
Zaigrali smo moderno – na papiru. Na terenu je to delovalo problematično. Sa trojicom igrača u poslednjoj liniji golman Dmitrović ostavljen je na vetrometini.
Nije pitanje kako bi trebalo ili kako bi neko želeo, već kako je najbolje moguće. Lepo je da reprezentacija igra sa dva napadača ili trojicom pozadi, ili populrno rečeno “vingerima”. Što Kostić, na primer, i jeste u Ajntrahtu.
Ali, ako ne ide, onda ne vredi.
Formacija 4-2-3-1 možda nije najatraktivnija, ali je davala rezultate. Ovako, previše praznog prostora između defanzivaca i veznih igrača prouzrokovao je konstantne greške.
Jer, zadnji vezni na terenu nije postojao. Nije došao na utakmicu. Taj izuzetno bitan posao u Lavovu momci u crvenom nisu obavili.
A to su Ukrajinci uz maestralnu taktiku Andreja Ševčenka znali sjajno da kazne. Čim su osetili da mogu, nisu imali nameru da stanu.
– Stalno smo kasnili, nešto se uvlačili, nismo imali presing… – rekao je Dušan Tadić. I to nije možda suština, ali je pogodio poentu.
Današnji fudbal ne prašta kašnjenje, ni sekundu, a delovalo je da su naši fudbaleri kasnili i kasnili i kasnili.
Ništa nije štimalo kako treba, sve je izgledalo bezidejno, raštimovano, čudno. Ne treba biti stručnjak da bi se to primetilo. Niti da je nedostajao pravi zadnji vezni da zatvori sve pukotine.
I sami igrači su priznali kako ih je sramota i da boli, kako je ovo najgore izdanje reprezentacije.
Ako je nešto dobro, onda su to iskrenost i samokritika. Nema izlizanih floskula poput: “Dali smo sve od sebe”, “borili smo se do kraja”, “ostavili smo srce na terenu”, “idemo dalje”…
Naravno, moraju da se okrenu narednim izazovima i da pokažu zašto se fudbalski svet divi magijama Tadića i Jovića, ili neprelaznosti Milenkovića u odbrani.
Zašto je u fokusu talenat Nemanje Maksimovića, partije Kostića i Gaćinovića u Frankfurtu, odbrane Dmitrovića u Eibaru.
Osam utakmica zaredom bez poraza nisu slučajnost, odnosno na njima je da pokažu da je debakl u Lavovu slab dan, izolovan slučaj!
Litvanija čeka, 10. juna od 20.45 na stadionu “Rajko Mitić” trijumf je imperativ svih imperativa. U suprotnom, bod ili dva iz tri utakmice na putu ka EURO2020!?
Hajde da verujemo kako će pored Srbije na tabeli kvalifikacione grupe pisati – četiri boda! I da možemo na EP, jer ova generacija definitivno zna fudbal!
