Kada je u drugoj polovini 2011. godine “Katar Sports Investments” preuzeo Pari Sen Žermen, cilj je bio pokoriti Evropu i svet. Postati vodeća sila klupskog fudbala. Učiniti da Real Madrid, Barselona i Bajern Minhen ne samo strepe pred pariskim klubom, već i da budu iza njega. Šest i po godina kasnije, ovaj projekat je nakon novog debakla pred konačnim porazom. Neuspeh je jedina prava reč u ovom trenutku.
Četiri od šest titula prvaka Francuske, koliko PSŽ ima u svojim vitrinama, osvojene su za vremena Nasera Al Kelaifija. Bliži se i peta, izvesno je, a za koju godinu i prva zvezdica iznad klupskog grba mogla bi da bude zašivena.
I sve je to lepo, ali to nije dovoljno. Za vladanje Francuskom nisu vam potrebne katarske milijarde, ni predsednik kluba koji je blizak sa katarskim emirom, šeikom Tamim bin Hamadom Al Tanijem, ni što je vlasnik moćne medijske kuće “BeIN Sports”.
Uostalom, pitajte Olimpik iz Liona sa početka 21. veka. Njima se čak ni kiks u vidu Monpeljea nije mogao desiti tokom sedmogodišnje autokratije Francuskom.
Skup pojedinaca je dovoljan za titulu u Francuskoj
PSŽ je u utorak uveče ponovo pao. Ovaj put je to bilo daleko očekivanije nego pre 12 meseci, ali poraz od Real Madrida bio je posebno simboličan. Dvostruki uzastopni evropski prvak porazio je Parižane dva puta u 180 minuta fudbala, jasno im stavljajući do znanja da samo razbacivanje novcem nije dovoljno.
I oni to dobro znaju, njihovi Galaktikosi su ranih 2000-ih bili skup debelo plaćenih zvezda koje nisu uspevale da prođu ni do četvrtfinala Lige šampiona. Svoje razmišljanje su promenili – pre svih Florentino Perez – i u prethodne četiri sezone su tri puta uzimali trofej koji toliko vole.
Nije u ovom dvomeču bilo ničega što bi nagovestilo da je ekipa Unaija Emerija spremna za najviše domete. Nejmar je u prvom meču bio fokusiran na skupljanje uspešnih driblinga, pre nego da ih pretvori u učinak korisniji za čitav tim. Edinson Kavani je – kao i u utorak veče ponovo – bio izolovan, bez ijedne prave primljene lopte, dok Kilijan Mbape još uvek nije igrač koji bi sam mogao da savlada Real Madrid.
Adrijen Rabio je posle poraza u prestonici Španije – kada je PSŽ imao svoje šanse, a onda prelako u finišu poklekao – jasno objasnio situaciju. Lepo je pobeđivati sa 8:0, aludirajući na Dižon, ali u ovakvim mečevima se treba pokazati. U utorak uveče bilo je još manje nade da će se Parižani pokazati i podići iz teške situacije.
Marko Verati je ponovo bio nervozan, pa je zbog svog nesportskog ponašanja zaradio drugi žuti karton i ranije napustio igru. Italijan je naročit pokazatelj stagniranja kluba, kao igrač koji je prethodnih godina i sam stagnirao.
On bi iz sredine terena trebalo da bude taj koji će rešavati ovakve utakmice, onako kako je Andres Inijesta to činio za Barselonu, ili onako kako su Luka Modrić i Toni Kros davali platformu Ronaldu i ostalima da tresu mreže iz meča u meč.
Umesto toga, on bi u ključnim momentima u najboljem slučaju ostao anoniman, a i sam Rabio je ovoga puta imao dosta loš meč. No, nije sve u ovom revanš susretu, PSŽ je pravio greške godinama, greške koje u Ligi šampiona retko prolaze.
Na sve ili ništa je donelo veliko ništa
Nakon prošlogodišnjeg debakla i ispadanja od Barselone nakon prednosti od 4:0 posle prvog meča, PSŽ nije mnogo naučio. Unaji Emeri je ostao trener, što je moglo da se pokaže kao mudar potez. Zadržavanje svog prvobitnog izbora je moglo da bude protumačeno kao vrlina, umesto da se treneri na klupi vrte kao na traci. Ono što je problem sa tim jeste da Emeri očigledno ne uspeva da ovaj tim održi timom.
DIJARA: NAJUČUDNIJA KARIJERA SVIH VREMENA?
U međuvremenu su dovedeni Nejmar i Mbape za oko 400 miliona evra i kocka je bila bačena – sve ili ništa. Ispalo je na kraju veliko ništa, jer je PSŽ postao skupina pojedinaca, a ne kohezivna celina koja će mrcvariti i mnogo teže protivnike od očerupanog Monaka.
Prethodnih godina se Parižani mnogo upoređuju sa Mančester Sitijem. Novac iz Ujedinjenih Arapskih Emirata je stigao u ovaj engleski grad, slično kao katarski u Pariz. Al Kelaifi i ekipa su u PSŽ stigli tri godine nakon Kalduna Al Mubaraka u Siti i reklo bi se da su imali mnogo bolje uslove.
Došli su u slabiju ligu gde se titule lakše osvajaju, stigli su u glamur Pariza koji će lakše dovući velike zvezde nego mančesterska kiša. Tu su i ostali “trikovi” – veća ulaganja katarskog državnog aparata, ali i kupovina televizijskih prava “BeIN sportsa” za nerealno visoku sumu.
Pogađate, bio je to način da se prihodi PSŽ-a posrednim putem veštački uvećaju, kako bi se klub učinio još konkuretnijim, a pritom obratila pažnja na kakvo-takvo poštovanje finansijskog fer pleja.
HOĆE LI PARIŽANI ZALEČITI RANE PROTIV MECA?
Ipak, kada su već bili u takvoj situaciji da mogu da uče od svojih “prethodnika”, PSŽ je pao na ispitu. Nisu shvatili da je trener ipak pitanje broj jedan koje je potrebno rešiti, pre nego dovesti superstarove koji će se osećati nadmoćnijim od svog šefa. Siti je to shvatio još 2012. godine, ali su iz više razloga na ispunjenje tog cilja morali da čekaju četiri godine. Tada u klub stiže Pep Gvardiola.
Roman Abramovič je to shvatio još 2004. godine, kada je Žozea Murinja doveo na klupu, a ovaj učinio da Plavci odmah postanu pobednički tim. Taj primer je više usmeren na ogromne uspehe u domaćem fudbalu, a i Čelsi se ispostavio kao paradoks – Ligu šampiona su osvojili sa Robertom Di Mateom, a Ligu Evrope sa privremenim rešenjem Rafom Benitezom.
PSŽ je već trebalo da uči na svojim i tuđim greškama – Šta sad?
No, ono što u Parizu ne shvataju je da “ispljunuti” 400 miliona nije dovoljno da se pokaže ambicija. Kada se borite za sam vrh Evrope morate da pazite na sve moguće detalje. Mančester Siti je četiri godine gradio klub prema onome što će Gvardiola jednog dana moći da iskoristi. Zato su sada daleko najorganizovaniji klub na Ostrvu, a plodove toga će tek ubirati.
Sa Al Kelaifijem i ostalima je utisak da su odluke donošene na osnovu učinjenog – to jest neučinjenog – tokom prethodne sezone. Nakon sramnog ispadanja od Barselone, odlučili su da im okrnje trio MSN, da dovedu Mbapea i oslabe domaću konkurenciju. Za to vreme, tim je ostajao neizbalansiran na sredini, a donekle i u odbrani, dok vrlo dobar trener kakav je Emeri nije bio zamenjen prvoklasnim.
Sada ostaje da vidimo njihove naredne poteze. Da li će se posle toliko opekotina opametiti i neće gurati ruku u vatru, već će bolje donositi odluke? Ono što je sigurno jeste da četiri četvrtfinala i dve osmine finala nisu ni blizu onoga što je katarski novac trebalo da obezbedi. Mančester Siti je na svojim greškama učio i osam godina od dolaska novih vlasnika u klub na klupu postavio najboljeg trenera današnjice.
Pari Sen Žermen ovog leta ulazi u osmu godinu od dolaska katarskih investitora. Šta će biti njihov naredni potez?
