Istrčaće fudbaleri reprezentacije Srbije večeras od 20:45 na Vembli kada će odmeriti snage sa favorizovanim Englezima. Čini se da dugo nije vladala ovakva euforija među domaćom javnosti, a glavni razlog za to je Veljko Paunović.
Novi selektor će debitovati protiv Tomasa Tuhela, a u opširnom intervjuu za “Gardijan” je govorio i o fudbalskom odrastanju, i o aktuelnom trenutku.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Imam tendenciju da zatvaram krugove, i ovo bi mogao biti još jedan. Postoji veza: moja karijera van zemlje, odlazak u Španiju, put oko sveta, pa povratak. I ova prva utakmica, povezuje me sa nasleđem koje je ostavio moj otac, s onim što sam od njega nasledio. Otac je mnogo govorio o Bobiju Muru, o tome koliko je bio impozantan. Govorio je o toj generaciji: o njihovom fizičkom prisustvu, sposobnosti da zastraše. Verovali su da su šampioni. Postojalo je neko fudbalsko plemstvo u svemu što su radili. Bili su jaki, imali su aroganciju, u dobrom smislu. A ova današnja generacija je supersila koja ima sve: veoma moderan tim, dubinu i raznovrsnost. Dali su 18 golova, nisu primili nijedan. Poslali su poruku u Srbiji. Od dana kada sam se rodio, imao sam uzor kod kuće. Kao da mi je put bio zacrtan, i stalno smo pričali o fudbalu”, počeo je Paunović razgovor za “Gardijan” i nastavio:
“Fudbal još duguje Srbiji, kao naslednici te Jugoslavije. Tada su se pojavljivali Dejan Stanković, Saša Ilić, Mateja Kežman. Bio sam tu sa mnogima, ali svi smo otišli. Svi iz istog razloga, svako svojim putem. Nisam razumeo šta se dešava. Imao sam samo jedan san: da igram za Partizan, za reprezentaciju, da odem na Svetsko prvenstvo. Nisam hteo da čekam, i moj napredak u sistemu to je i nagoveštavao. Ali onda sam otišao. Mnogi su napravili velike karijere; nekima, kao meni, nije išlo kako je moglo. Mislim da je to zbog neiskustva i okolnosti – izuzetnih u najgorem smislu te reči.”
Prisetio se i prvih dana u Atletiku iz Madrida. Stigao je u Španiju kao tinejdžer.
“Imaš 17 godina, stranac si, ne možeš da igraš, nisi spreman. Ne razumeš šta se dešava. Otišao sam u Atletiko Madrid – videli su talentovanog igrača. Ali nisam uvek donosio dobre odluke. To iskustvo sada koristim da svojim igračima kažem da budu jasni u svom putu, da ne prave moje greške. Ali to me je oblikovalo. Fudbal me je odveo, ali me nikada nije napustio – jer ni ja njega nisam napustio. Išao sam s mesta na mesto. Ljubav prema fudbalu te nosi. Nisam uvek video kuda idem, ali danas imam odgovor. Sad vidim krug…”
Želja da posle igračke karijere postane trener, pojavila se davnih dana. Važnu ulogu u čitavoj priči je odigrala supruga.
“Mislim da sam oduvek bio trener. Video sam da sam mogao da dam više, i to sam video i kod saigrača. Sa 27, 28 godina prolazio sam težak period sa povredama, najviše zbog sopstvenih zahteva prema sebi. Shvatio sam da ne mogu sve sam, da još više trebam tim. Počeo sam da ih organizujem. Prvu trenersku licencu položio sam sa 29. Praksu sam radio u omladinskoj školi Atletika, pod Klaudijom Arzenom – sada mojim pomoćnikom. Kad sam završio igračku karijeru, završio sam kurseve u Španskoj federaciji: sportski direktor, agent, trener, metodolog… Rekao sam ženi: “Voleo bih da budem trener, ali nikad ne bih bio kod kuće, porodica bi patila. Možda da budem agent, sportski direktor.” A ona je rekla: “Ne, ne, ti moraš da treniraš”. Kao da mi je rekla – ne možeš pobeći svom putu”.
Prisetio se i rada u Engleskoj, koja je kolevka fudbala. Ali nije sve bilo med i mleko.
“Bio sam svuda, ali moj trenutak prosvetljenja dogodio se u Engleskoj. Prva godina u Redingu bila je divna; druge nas je udario embargo, oduzimanje bodova. To je bolelo, ali izbegli smo ispadanje i to mi je bila velika lekcija. Promenilo mi je perspektivu, sazreo sam.“
Smatra novi selektor reprezentacije Srbije da je sve povezano i da simbolika nije slučajna.
“Sada sve ima smisla. Vidim da sam se oblikovao na autentičan način: iskustva, jezici, kulture. Sada se osećam privilegovano, iako je proces bio težak. Moju generaciju pogodile su sankcije 1995. Nismo smeli da igramo kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Bili smo izuzetno jaki, a izbačeni smo zbog sankcija. Dvadeset godina kasnije, sa decom rođenom 1995, ja kao trener – postali smo svetski prvaci. Nažalost, otac nije doživeo da vidi taj uspeh. Ali fudbal je mojoj generaciji to vratio – kroz novu.”
Govorio je i o onome šta treba da uradi sa reprezentacijom Srbije kako bi vratio kult reprezentacije.
“Te stvari te prate, možda ne shvataš, ali važne su. Muzika mnogo govori o duhu tima: kakva je, koliko je glasna, koji je ritam – ili ako je uopšte nema. Moram da posmatram, da ih oslobodim tog pritiska da bi sve počelo da teče. Moramo da poradimo na samopouzdanju, da im brzo vratimo veru. Kada to postignemo, fudbal će doći sam: koncentracija, organizacija, posvećenost. Imamo plodno tlo da to izraste. U razgovorima vidim da im treba vođstvo, jasnoća – a to, mislim, umem da dam. Mnogi igrači su već radili sa mnom i imamo jaku vezu.”
Govorio je i o poslednjem angažmanu. Trenirao je Ovijedo i kao da su ga se Španci prebrzo odrekli.
“Kao i u Ovijedu – postoji nešto što će nas zauvek povezivati. Ta promocija… Veća je nego što možeš da zamisliš. Imati to malo mesto u istoriji tog kluba – to ću zauvek nositi. Plakao sam. Odlazak me je zaboleo, ali evo me sad, tamo gde me trebaju i gde želim da služim. Imam istu vezu s ovom generacijom iz 2015, koja je sada u punoj snazi. Ali nema vremena za čekanje. Ovo je poslednji poziv, poslednja šansa. Da sam čekao još jedan ciklus, većina njih više ne bi bila tu. Ova ekipa ima hitnu misiju.“
Neverovatno samopouzdanje isijava iz Paunovića.
“Mnogi su me pitali: “Jesi li svestan u šta ulaziš?” Naravno da jesam. Kada su čelnici saveza došli u Madrid da me ubede, pričali su o četvorogodišnjem projektu. A ja sam rekao: “A šta je s ovim sada?” Oni su rekli: “Teško je.” Ja sam rekao: “Hajde onda obrnuto – da se fokusiramo na ovo.” Znam da je komplikovano, ali isto tako znam da je u fudbalu sve moguće. Počinjemo protiv jednih od najboljih na svetu. Ali mislim da je to moja dužnost. Nije u našim genima da odustanemo. Reći ću igračima: “Mnogi u životu ni ne dobiju priliku da vide utakmicu na Vembliju, neki dobiju da je odigraju.” Na tribinama ne možeš ništa da promeniš – ali na terenu možeš da ostaviš odjek, da ostaviš trag”, podvukao je Paunović.
