Znamo ko vam je prva asocijacija kada čujete ime i prezime – Vladimir Stojković. Međutim, donosimo vam priču o momku koji je dobio ime upravo po proslavljenom reprezentativnom golmanu, ili da budemo precizniji – po svom stricu.
Protagonista naše priče je sinovac čoveka koji je svojevremeno polarizovao srpsku fudbalsku javnost, kada je nakon Zvezdinog, obukao i crno-beli dres.
Vladimir, mlađi, je sada u najboljim golmanskim godinama. Jubilarni 30. rođendan će proslaviti u oktobru, a nakon vrlo uspešnog angažmana u Saudijskoj Arabiji – slobodan je u izboru nove sredine.
Stasao je u mlađim selekcijama Sportinga iz Lisabona, a branio je za mlađe reprezentativne selekcije – Srbije i Portugala.
Naravno, prvo pitanje bilo je – za koga navija Vladimir Stojković?
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Partizan! Pratim ih kad god mogu i siguran sam da će ove sezone vratiti titulu u Humsku”, počeo je Stojković razgovor za Meridian sport i nastavio:
“Znam da ćete me pitati i o prelasku mog strica u Partizan… Tada sam bio dete, ali dovoljno svestan da je doneo najbolju odluku za sebe. Mnogo toga sam i zaboravio, baš zato što sam bio dete, i niko nije želeo da me previše opterećuje tim stvarima, ali Vladimir je važna osoba u mom životu i dan-danas. Gledam ga kao starijeg brata, ali i golmanskog uzora. Svestan sam da je apsolutna legenda u Srbiji i jedan od najboljih golmana u istoriji države. Kada sam rastao, gledao sam u njega, ali i Điđija Bufona. Danas mislim da je Tibo Kurtoa za klasu najbolji golman na svetu.”
Bilo je prirodno da se Vladimir od malih nogu uhvati golmanskih rukavica.
“Moj otac Vladan je takođe bio golman. Krenuo je u Srbiji, ali je potom branio u Portugalu. Prva utakmica koju pamtim je kada je otac branio u Lesi, tadašnjem portugalskom prvoligašu. Ljubav prema rukavicama je bila prirodna, jer dolazim iz takve porodice. Od starta se znalo da ću biti golman i imao sam veliku podršku, kako oca, tako i majke. Uz mene su od prvog dana, i onih najranijih početaka. Krenuo sam u Leisoesu, nastavio u Maji, a potom prešao u Sporting. Kada je stric došao u Sporting, porodično smo se preselili u Lisabon kako bismo bili zajedno i pružili mu podršku. Imao sam 11 godina kada su me primetili iz Sportinga i pozvali na probu. Od tada je sve krenulo malo ozbiljnije sa fudbalom.”
Bez obzira na velika očekivanja u Lisabonu, Vladimir se nije na lep način rastao sa Sportingom u kom je proveo osam godina.
“Prošao sam čitavu školu Sportinga, a potom bio i treći golman u prvom timu. Trenirao sam sa prvotimcima, a branio za B tim tokom vikenda. Od prvog momenta, dakle sve od Leonarda Žardima pa do Žorža Žezusa – znao sam da se od mene mnogo očekuje. Bio sam projektovan za buduću jedinicu Sportinga i naslednika Rui Patrisija koji je tada branio i za reprezentaciju Portugala. Međutim, ništa se nije menjalo. Godine su prolazile, a ja sam sve više osećao da je praktično nemoguće da dobijem šansu u prvom timu. Kada sam ušao u poslednju godinu ugovora, Sporting nije želeo da me pusti, iako sam imao ponude iz prve lige Portugala. Nisu mi davali tada ni da branim. Tako da sam posle sezone pauze, morao da krenem od nule.”
Ne krije da ga je ta pauza pomalo i usporila u golmanskom razvoju, ali da je na posletku – uspeo da se vrati na pravi kolosek. Odlazak na Bliski istok je takođe bio pravi potez.
“Primetilo se to kada sam otišao u Estoril. Kada sam konačno uspeo da se izborim za šansu, došla je pandemija kovida i fudbal se zaustavio. Pokušavao sam posle u Leikoseu i Akademiki, i to je bilo vrlo izazovno za mene, ako se uzme u obzir šta sam sve prošao. Međutim, uspeo sam da se snađem i počnem da branim na dobrom nivou. Posle toga odlazim u Saudijsku Arabiju i to je bilo izuzetno izazovno. Došao sam u Al Okdud koji je trebalo da se bori za opstanak u ligi, a mi smo u prva četiri meča ostvarili pobede. I to protiv izuzetno kvalitetnih ekipa koje su pretendovale za ulazak u viši rang. Međutim – mi smo uspeli u tome. Izuzetno sam ponosan na tu sezonu… Potom sam otišao u Al Fajsali koji se, sezonu ranije, takmičio u Ligi šampiona Azije, i mogu da kažem da sam bio izuzetno zadovoljan tamo. Nismo uspeli da uđemo u Superligu, čini mi se da nam je nedostajalo pet bodova za to. Tu se moj odnos sa stricem dodatno učvrstio, jer smo živeli u istom gradu, premda smo od prvog dana u Lisabonu uspeli da se na pravi način povežemo, kako ljudski, tako i golmanski.”
As Mančester Junajteda je fudbaler sa najsnažnijim udarcem kog je Vladimir upoznao.
“Bruno Fernandes – bez dileme. Dobar je i Rafael Leao, ali za mene je Bruno u tom smislu neprikosnoven. Doduše, u poslednjoj sezoni u Saudijskoj Arabiji je bilo izazovno braniti udarce Vijete, Mbenga i Stojiljkovića.”
Još jedna zanimljivost vezana za Vladimira je ta da je branio, i za Portugal, i za Srbiju.
“Počeo sam da branim za reprezentaciju Portugala kada sam imao 15 godina, ali sam se nadao pozivu Srbije. Iskreno, u Srbiji sam bio bolje prihvaćen i osećao sam veću povezanost sa reprezentacijom i saigračima. Pamtim Marka Grujića kao najboljeg fudbalera iz tih mlađih selekcija, bio je izuzetan. Tako da – i dalje postoji taj san da branim za Srbiju, tu se ništa nije promenilo.”
U datom trenutku – Vladimir nema klub, ali veruje da će narednih dana stići dobre vesti.
“Trenutno sam slobodan igrač i vagam – gde ću i šta ću. Mislim da ću u narednih nekoliko dana znati više oko toga gde nastavljam karijeru”, zaključio je Stojković.
BONUS VIDEO:
