Zvali su ga Zizu, poredili sa Nejmarom, a on je hvatao Kaku za gušu i bežao u Holivud: Danas su svi igrači konji, samo trče

Karijera Adela Tarabta je bila dovoljno neobična da se o njoj priča i godinama posle finalne utakmice, ali i dovoljno neiskorišćena da ostane osećaj kako je jedan veliki talenat mogao da ostavi mnogo dublji trag. Mario Baloteli svojevremeno je otišao toliko daleko da je rekao da je Tarabt „tehnički bolji od Nejmara“, dok ga je Luka Modrić, saigrač iz Totenhema, zvao Zizu zbog sličnosti sa legendarnim Zinedinom Zidanom. Marokanski fudbaler bio je majstor improvizacije, čovek koji je loptu mogao da sakrije protivniku pred očima i u sledećem trenutku je izvuče na potpuno drugoj strani.

Tarabt danas priznaje da je njegov talenat često bio vidljiviji na treninzima nego na utakmicama, ali tvrdi da je upravo to bila jedna od stvari koje mu ljudi nikada nisu dovoljno priznali.

NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova!

„Uvek su mi zamerali karakter, ponekad sam zaista preterivao. Ali na treninzima sam radio stvari koje se nisu viđale okolo: elastike, bicikle, beskonačne duple pasove“, otkrio je Tarabt za Gazetu delo Sport.

Milan je u njegovoj priči posebno poglavlje. Na San Siru je 2014. godine proveo šest meseci na pozajmici i ostavio sasvim dobar utisak, ali od transfera nije bilo ništa. Odluka Filipa Inzagija teško mu je pala i Tarabt je otvoreno govorio o periodu depresije koji je usledio.

Danas, uoči evropskog duela Milana i Benfike, upravo klubovi iz tog dela njegove karijere bili su povod za razgovor. Tarabt dobro poznaje i sadašnjeg trenera Milana Rubena Amorima, koga je upoznao u Benfiki, baš kao i nekoliko igrača koji danas nose dres Rosonera.

„Amorima poznajem još iz vremena Benfike, iako nikada nismo igrali zajedno. On je vrhunski trener: ima veliku klasu i veoma je direktan. Ako nekoga treba izbaciti iz ekipe, uradiće to bez problema. Govori ono što misli. Pre nego što je potpisao za Milan, čuo sam i priču o njegovom mogućem povratku u Benfiku. Pre ili kasnije, po mom mišljenju, treniraće Benfiku. Pomalo ga poredim sa Gasperinijem, jer je za njega kolektiv ispred pojedinca“.

Od igrača Milana posebno izdvaja Dijega Moreiru, sa kojim je ostao u kontaktu još iz Benfike. Tarabt kaže da mu je govorio šta ga čeka u velikom klubu i upozoravao ga da pritisak neće biti mali.

„Dijego Moreira je moj prijatelj. Upoznao sam ga u Benfiki, a govori i arapski, zahvaljujući partneru svoje majke. Razgovarao sam s njim pre nego što je potpisao za Milan. Rekao sam mu: ‘Dijego, ideš u veliki klub. Moraš da imaš široka ramena jer je pritisak ogroman.’ On je to već znao. Skroman je momak, uvek nasmejan. U slobodno vreme voli da pleše, a onda ga i te pletenice čine jedinstvenim“.

Kada je reč o poziciji, Tarabt nema nikakvu dilemu.

„On je desno krilo, ima neverovatnu intenzivnost i može da pokrije čitavu stranu. Sa Amorimom može samo da napreduje. Dva gola protiv Lacija bili su samo predjelo onoga što će navijači Milana videti. Jak je, garantujem vam“.

Gonsalo Ramos je drugačiji slučaj. Tarabt ga dobro poznaje, ali smatra da Portugalac još nije idealno definisan kao klasična devetka.

„Još jedan moj veliki prijatelj. Nisam skoro razgovarao s njim, ali je veoma dobar. Ipak, ne znam da li je pravi klasičan broj devet. U Benfiki B igrao je na krilu, uzimao loptu i kretao napred. Bio je kao konj. U Milanu mi deluje da mu je teško kada igra leđima okrenut golu. Može da igra kao drugi napadač, ali daje sve za ekipu. Protiv Juventusa je ostao previše usamljen u kaznenom prostoru, ali mislim da će Amorim vremenom uspeti da izvuče najbolje iz njega“.

Tarabt je u Totenhemu bio veoma mlad, ali je upravo tamo dobio kompliment koji mu je ostao duboko urezan. Luka Modrić mu je dao nadimak koji dovoljno govori o tome kako je hrvatski vezista gledao na njegov talenat.

„Zvao me je Zizu. Imao sam 18 godina i jednom mi je Luka rekao da ličim na Zidana po načinu na koji igram. Kada vam to kaže budući osvajač Zlatne lopte, ostavi utisak“.

Tarabt posebno zanimljivo govori o fudbalskoj filozofiji Benfike. Portugalski klub, prema njegovom iskustvu, ne beži od rizika kada ima loptu.

„Kada sam bio u Benfiki, shvatio sam jednu stvar: oni vole da igraju uz rizik. Dodaju se, kreiraju igru iz poslednje linije i znaju da mogu da pogreše, a da zbog toga odmah ne budu kritikovani. To je deo igre. U Italiji je potpuno drugačije: kritikuju vas posle prve greške. To sam rekao i Moreiri“.

Povratak na San Siro neminovno otvara i priču o njegovom kratkom boravku u Milanu. Tarabt je tada stigao na pozajmicu, imao četiri gola i dve asistencije i verovao da je uradio dovoljno da ostane. Nije.

„Inzagi nije želeo da me zadrži. Jednostavno. U tom periodu sam bio najbolji, sa četiri gola i dve asistencije. I to kažem uz svo poštovanje prema Robinju, Kaki i Baloteliju, koji su bili izuzetno kvalitetni igrači. Sedorf me je cenio. Imali smo odnos gotovo kao otac i sin. Debija u Ligi šampiona protiv Atletiko Madrida i danas se sećam: u prvoj utakmici odigrao sam fantastično. Mislio sam da ću ostati, ali se to nije dogodilo i pao sam u depresiju. Uz neuspešan transfer u PSŽ, to su dva velika kajanja koja nosim sa sobom”.

Tarabt smatra da je javnost njegov karakter često gledala kroz ono što se dešavalo tokom utakmica, a premalo kroz ono što je pokazivao na treninzima.

„Niko me nikada nije video na treningu. Radio sam sombrere, elastike, duple pasove. Izluđivao sam Meksesa. Baloteli me je čak poredio sa Nejmarom. Istina je, međutim, da sam tokom utakmica znao da pošaljem trenera dođavola ako me zameni kada to nisam želeo. Ali uvek sam bio dobar i ljubazan. A onda sam van terena voleo da se zabavljam…“

A Milano je, naravno, bio idealno mesto za takav život.

„Restorani i diskoteke. U Milanu smo posle nedeljnih utakmica išli u Hollywood. Tamo smo sretali i sve igrače drugih ekipa. Bilo je zabavno“.

Nisu, međutim, svi njegovi milanski odnosi bili idilični. Jedna situacija sa Kakom otišla je toliko daleko da je Tarabt izgubio kontrolu.

„Bila je to vežba, napad protiv odbrane. Nisam dodao loptu Rikiju, a on je počeo da viče na mene nekoliko minuta. Nije prestajao. U jednom trenutku sam ga uhvatio za vrat. Izgubio sam glavu na sekundu. Na kraju smo se obojica izvinili“.

Ni period u Benfiki nije počeo onako kako je Tarabt očekivao. Stigao je 2015. godine, ali je u naredne dve sezone gotovo potpuno ispao iz konkurencije.

„Nije bilo dobro. Stigao sam 2015. godine, ali dve godine praktično nisam igrao. Imao sam pet kilograma viška, trener Rui Vitorija me nije želeo, čak mi se nije ni javljao. Ja sam onda namerno bio antipatičan. Otišao sam na pozajmicu u Đenovu, a zatim se vratio u Lisabon i igrao za B tim. Imao sam još tri godine ugovora. Stvari su se promenile kada je Bruno Laž promovisan u prvi tim: on je bio oduševljen mnome. Otišao je kod Ruija Košte i rekao mu da me želi uz sebe“.

Kasnije su stigli Ujedinjeni Arapski Emirati, Al Nasr i ugovor koji mu je omogućio da, kako kaže, zatvori jedno poglavlje karijere pod uslovima koji su mu odgovarali.

„Godine 2021. napravio sam dogovor sa Ruijem Koštom: ako prođemo kvalifikacije za Ligu šampiona, na kraju sezone će me pustiti da odem bez obeštećenja. Pobеdili smo PSV i na kraju godine me je prodao. Imao sam 32 godine, a Al Nasr mi je nudio ogroman novac. Osim toga, ja sam musliman i to je dodatno olakšalo odluku, i meni i mojoj porodici”.

Danas Tarabt sa posebnom dozom nostalgije gleda na fudbal u kojem je bilo više prostora za igrače njegovog tipa. Njegova ocena savremenog fudbala kratka je i brutalno jednostavna.

„Danas su svi igrači konji. Samo trče“.

Karijeru je definitivno zatvorio posle povrede prednjeg ukrštenog ligamenta kolena prošlog decembra, dok je igrao za Šardžu. Sa 37 godina odlučio je da je vreme za kraj, ali ne i za odlazak iz fudbala.

„Prošlog decembra pokidao sam ukršteni ligament dok sam igrao za Šardžu. Tada sam rekao da je dosta, sa 37 godina više ne mogu. Sada živim u Marakešu, ali uskoro ću se preseliti u Vels. Tamo ću pohađati trenerski kurs”, poručio je igrač čije su mogućnosti nekada delovale gotovo neograničeno.

Bonus video: