Giresun, grad na Crnom moru. Živopisno mesto, ne i naivno, klesalo je karakter jednog od najboljih centara današnjice.
Alperen Šengun trenutno zauzima drugo mesto na Zapadu sa mladim Hjustonom. Nada se i pozivu na Ol star meč. Ali, dalek je put ovaj 22-godišnji momak prešao da bi stigao do NBA gde su mu nadenuli nadimak „Bejbi Jokić“.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
O odrastanju na severu Turske, Šengun je pričao za „Atletik“.
„Imam mnogo povreda koje vučem iz detinjstva. Tipa, baš svugde po telu. Ruke. Kolena. Ožiljci od penjanja. Dva puta me udario automobil. Malo je falilo da umrem… Ima tu svačega“, krenuo je Alperen „jako“ u ovu priču i nasmejao se:
„A sada igram svaku utakmicu“.
Sada je potpisao petogodišnji ugovor vredan 185 miliona dolara, a počeci nisu uopšte bili tako bajkoviti. Išao je u Internet kafe u gradu kako bi gledao Majkla Džordana, Lebrona Džejmsa… Nije imao telefon.
„Otac mi je bio ribar. Majka nije radila. Loša, loša vremena. Otac bi odlazio po šest meseci na more. Ja sam tada naučio da plivam, sa tatom sam uvek išao na plivanje, ali to mi je dosadilo. Trener plivanja nije želeo da mi naplati časove jer je bio uzbuđen zbog moje visine. Govorio je: ’Ići ćemo na Olimpijske igre, obećavam ti!’ Ali, košarka me više vukla.“
Karakter se mnogo više poklapao sa magičnim pravougaonikom.
„Odrastao sam na ulici. I nisam voleo da gubim. Kada bih gubio, tukao bih se. Na treningu sam se tukao sa svima. Trener je video taj duh.“
Trener je video i da se Alperen razvija mimo treninga, jer je gledao snimke NBA asova. Ubrzo je pozvan u daleku Bandirmu. Bio je dečak. Bez telefona i kontakta sa porodicom.
„Zvao sam ih samo od obezbeđenja. Plakao pred tim ljudima. Plakao sam svakog dana da dođu po mene.“
Ali, roditelji su znali da povratak u rodno mesto nema smisla. Da nema budućnosti.
„I oni su plakali. Nedostajao sam majci. Ali, u jednom trenutku sam shvatio da to moram da uradim za porodicu. Morao sam hitno da odrastem. Ionako sam bio dečak sa ulice. Bio sam loš, loš klinac.“
Šengun se borio u detinjstvu. Sve do uspeha.
„Uvek su bile tuče na ulici. Sve sam video. Napolju sam bio od jutra do noći. Video sam koliko je život težak. Bio sam loš, ali su moji prijatelji bili gori. Niko nije imao novac. Svi su pušili i radili druge loše stvari. A ja sam i dalje bio deo ekipe, loš, iako sam uz njih delovao kao dobar. Išao sam na košarkaške i fudbalske utakmice kao navijač, tukao se. U Evropi je tako, navijači su ludi. Mnogo je uspomena tuča. Uvek smo se pentrali po svemu i svačemu, kućama…“
Na pitanje koja je najteža povreda koju je doživeo, pokazao je ožiljak na desnom laktu:
„Imao sam pet godina i tešku operaciju. Pao sam sa velike visine i slomio ruku. Svakog leta sam nešto lomio. Kada su me kola udarila, umalo nisam umro.“
Šta se tada desilo?
„Istrčao sam iz kuće koja ima kapiju od koje se ništa nije videlo. Auto je naleteo i prešao mi preko nogu. Prijatelji su me podigli i odneli u bolnicu. Sandale su odneli mojoj majci, a nisu joj rekli da sam u bolnici. Mislila je da sam mrtav. Bila je teška situacija, desna noga mi je bila skroz upropašćena.“
I pored tog početka, ništa ga nije sprečavalo.
„U Bandirmi su stariji dečaci bili glavni, govorili su svima šta da rade. A ja to nisam želeo. I ništa nisu mogli da mi urade jer bih se tukao. Ili bi te moj trener prebio.“
O treneru…
„Ako su u Turskoj treneri čvrsti, to znači da su baš čvrsti. Psuju te i biju. Ali meni to nije smetalo, jer sam bio glavni i nikada nisam to shvatao lično. Sada mi je drago što sam to prošao jer mislim da me to učinilo čovekom. Jakim čovekom.
Brzo premotavanje… Kada je došao u ligu, sa umećem daleko širim od običnih centarskih tehnika, odmah su ga uporedili sa Nikolom Jokićem.
„Navikao sam na to. Mada, sada imam svoje ime. Svoj stil. Koristim neke Jokićeve poteze. Koristim i od Novickog. Gledam druge i skidam. Nekada mi se sviđalo poređenje sa Jokićem, ali sada imam nešto svoje. Naravno, još me zovu Bejbi Jokić, što mi ne smeta.“
Bonus video:
srboljub.birmancevic
Ja sam mislio da takav opis kraja postoji samo u turskim serijama ali izgleda da je to realnost po manjim gradovima i da Alperen ima sreću što se izvukao.