Dušan Ivković je bio jedini kandidat internacionalnog komiteta koji predlaže slavne košarkaške ličnosti za Kuću slavnih u Springfildu. Bio je jedini i prošle i ove godine.
Kuća slavnih ga nije uvrstila ni u klasu 2025, ni u klasu 2026. Dakle, nije uvrstila nikoga iz međunarodne košarke.
Novinari i generalno javnost u Srbiji je subjektivna. Možda nas ne treba slušati kada kažemo da to nije fer ne „samo“ prema nestvarnoj veličini lika i dela Dude Ivkovića, već i prema Evropi – svemu što je ovaj kontinent dao svetskoj košarci.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Ali, onda barem treba poslušati Amerikanca. Poznatog novinara koji je imao priliku da upozna evropsku magičnu igru toliko dobro da je morao da reaguje posle ove, još jedne, nepravde.
Frenk Loler, čovek koji je nekada za Filadelfija Inkvajer pratio Sikserse, 23 godine je bio urednik sadržaja Evroliginog sajta. Vest o novim članovima Nejsmitove Kuće slavnih navela ga je, kako sam kaže u tekstu, da objasni primer potcenjivanja košarke koja se igra – i trenira – van granica SAD od strane američkih košarkaških „insajdera“.
„Pokušavam da shvatim šta ta institucija zapravo podrazumeva kada kaže da je ’posvećena promociji, očuvanju i slavljenju košarke na svim nivoima – muške i ženske, amaterske i profesionalne, igrača, trenera i svih koji doprinose sportu, kako u zemlji tako i na međunarodnom nivou’. Upravo ta poslednja reč — međunarodnom — posebno me zbunjuje“, počeo je Loler jedan segment opširne analize problema.
„Od skoro 500 članova Kuće slavnih do danas, oko 35, odnosno 7%, nisu iz Severne Amerike. Od tih 35, čak 20 nije imalo nikakav kontakt sa severnoameričkom košarkom tokom karijere, što čini svega 4% ukupnog broja. Od tih 20, trojica su primljena kao oni koji doprinose (sva trojica su bivši generalni sekretari FIBA i više nisu među živima), sedmorica kao treneri i desetorica kao igrači, čime procenat internacionalaca koji su ostvarili karijere isključivo van Severne Amerike pada na svega 3,4% svih članova.
Mogao bih da idem u sto različitih pravaca — da upoređujem primljene i odbijene kandidate u raznim kategorijama: Amerikance i neamerikance, one sa iskustvom u SAD i bez njega, kroz različite kriterijume poput titula, statistike ili inovacija. Ali posle nekoliko dana bavljenja ovom temom, teško je pronaći čvrsto uporište za bilo kakav argument, jer ne postoje jasno objavljeni kriterijumi za izbor u Kuću slavnih, a još manje informacija o tome ko zapravo analizira kandidate i na kraju odlučuje o njihovoj sudbini.“
Loler ističe da su kontradikcije „verovatno neizbežne u ovakvim izborima“ ali nedostatak transparentnosti dodatno otežava razumevanje. Konstatuje:
„Ono što je, međutim, potpuno jasno jeste da je uspeh u NBA praktično presudan za ulazak u Kuću slavnih. Bez toga, sve se svodi na lutriju.“
U poslednje vreme bi posebno trebalo da se ceni ono što internacionalna košarka radi za NBA ligu. Ali, to nije slučaj.
„Internacionalni košarkaši nisu odjednom postali bolji samo zato što ih je Drim tim iz 1992. inspirisao da dostignu veće visine. Veliki igrači su oduvek postojali širom sveta, naročito u Evropi. Globalni uticaj Drim tima poklopio se sa tehnološkim napretkom koji je omogućio stranim igračima da redovno prate američku košarku i uče iz nje. Jednako važno, američki treneri su tada počeli da uočavaju i cene talenat, veštine i taktičke koncepte iz ostatka sveta. Ta dva faktora dovela su do toga da igrači van Amerike danas imaju ogroman uticaj u NBA, delom i zato što NBA sada spremnije prepoznaje strani talenat i dodatno ga razvija. Ali šta to govori o evropskim trenerima koji su izgradili sisteme iz kojih su potekli ti vrhunski evropski igrači“, pita se Loler.
Jedan od tih trenera bio je i Dušan Ivković, ističe autor ovog teksta, finalista dve godine zaredom, koji nije uključen u Kuću slavnih.
„Sve to deluje prilično nelogično kada se uzme u obzir ogroman uticaj, naročito evropske košarke, na NBA u ovom veku — a da ne pominjemo činjenicu da NBA upravo sada pokušava da se uključi i u evropsku klupsku košarku.“
U ovoj klasi, 2026. godine, stanovnik kuće u Springfildu postaće Majk D’Antoni.
„Ako je vreme koje je D’Antoni proveo u Evropi na bilo koji način uticalo na njegov izbor, onda svakako postoji prostor za polemiku oko toga što je Dušan Ivković već drugu godinu zaredom ostao bez mesta u Kući slavnih“, nastavlja Loler.
„Uprkos svom inovativnom geniju, D’Antoni nikada nije vodio tim u finalu nijednog takmičenja osim u Evropi, a čak ni tamo nije stigao do finala Evrolige. Sa druge strane, u trenerskoj karijeri koja je trajala od 1978. do 2016. godine, Ivković je osvojio svaki veliki klupski trofej u Evropi, kao i zlato na Svetskom prvenstvu, srebro na Olimpijskim igrama i tri zlata na FIBA EP. Njegove dve titule Evrolige kao glavnog trenera uključuju jednu od najvećih senzacija i preokreta u istoriji košarke.“
Dušan Ivković je jedan od najvećih trenera u istoriji evropske, samim tim bi trebalo da bude i svetske košarke. Član je FIBA Kuće slavnih, ali je ona u Springfildu očigledno apsolutno usmerena ka NBA ligi. I zato greši kada je u pitanju ostatak sveta. I kada je u pitanju Duda Ivković.
Petorica Srba stanuju u Kući slavnih: Dražen Dalipagić, Vlade Divac, Radivoj Korać, Borislav Stanković i Aleksandar Nikolić.
Bonus video:
