Jorgos Barcokas je jedan od najuspešnijih trenera u istoriji Olimpijakosa. Osvojio je 11 trofeja sa klubom iz Pireja, počevši od Evrolige 2013. pa sve do treće titule u prvenstvo početkom tekućeg meseca.
Poznat je kao temperamentan stručnjak, ali sada je otkrio drugo lice u razgovoru za grčki portal Protothema.
Počeo je od priče o svom ocu Andreasu, koji je bio levičar u desničarskim vladama Grčke, kako je trener Olimpijakosa rekao, a proveo je čak 12 godina u egzilu i zatvoru.
Najinteresantnija je priča o njegovom bekstvu iz zatvora u Vurli, koja je navodno inspirisala stvaraoce kultnog filma “Veliko bekstvo“, sa čuvenim Stivom Mekvinom u glavnoj ulozi
“Pravili su tunel kašikama i nožem. Počinjao je ispod kreveta mog oca. Ako pročitaš tu priču, pomisliš da nije istinita. Svakog dana su iznosili zemlju i stavljali u saksije ili lavabo. Ne možeš da poveruješ da se to stvarno dogodilo. Probili su se, ali većinu su brzo uhvatili. Mog oca su uhvatili posle dva-tri dana.”
Pričao je i o svom odrastanju, školovanju, ljubavi prema košarci, porodici, odlascima sa ocem kod čuvenog grčkog kompozitora, Mikisa Teodorakisa… Istakao je da voli da ide u pozorište i da su to predstave praktično jedina dešavanja koja stigne da poseti tokom sezone.
Naravno, velika tema razgovora bio je i Olimpijakos, koji je zavoleo uz strica. Tako se dotakao još jednog neuspešno okončanog Fajnal-fora, pošto su crveno-beli četvrtu godinu zaustavljeni pred najsjajnijim evropskim peharom.
“Ni u kom slučaju nismo bili arogantni. Imali smo dvadeset dana priprema pre Fajnal-fora, tokom kojih smo imali sedam povređenih igrača. Iako smo praktično išli sa kompletnim rosterom, bili smo potpuno van forme i loše spremni, jer je sedam naših igrača primalo injekcije i nismo mogli normalno da treniramo. Išli smo potpuno oslablјeni. Nismo nadmeni – duboko u sebi znali smo da je ova sezona sa velikim očekivanjima, jer smo celu sezonu bili prvi u regularnom delu, i svi su nas smatrali glavnim favoritom. Ali isto tako smo znali da ćemo morati da napravimo izuzetan napor da bismo pobedili, jer nismo bili u dobroj formi zbog povreda.“
Priznaje da je breme favorita uticalo na epilog borbe Olimpijakosa u Abu Dabiju.
“Fajnal-for nikada ne dozvoljava da budeš nadmen, jer se sve rešava u jednoj utakmici, a protivnici su uvek veoma jaki – to su četiri najbolje ekipe u Evropi. Često je pritisak kao favorita veći teret nego ako si autsajder. Upravo je to igralo ulogu – osim kvaliteta naših protivnika, Monaka. Smatrali smo da je ova godina bila prilika da osvojimo Evroligu. Ali znaš, koliko god novca da uložiš, koliko god dobro da radiš, niko ti ne može garantovati da ćeš na kraju i osvojiti titulu.”
Bilo je brojnih kritika na njegov račun posle još jedne kampanje u elitnom takmičenju bez trofeja, uprkos dobrim igrama i rezultatima u ligaškoj fazi takmičenja, plej-ofu, velikim ulaganjima…
“Danas na društvenim mrežama svako može besplatno, često anonimno, da kritikuje, a neretko i da vređa ili proklinje — zato ni ja nemam profile na društvenim mrežama. Polako se formira jedan zajednički stav javnosti koji nije uvek realan. Daću ti primer: kada smo izgubili na Fajnal-foru ove godine i vratili se, bilo je mnogo oštrih kritika prema meni na društvenim mrežama, toliko da sam čuo da treba da napustim Olimpijakos, da nisam za taj klub. Nakon toga smo izgubili i od Panatinaikosa u prvoj utakmici u OAKA Areni.”
U Dvorani mira i prijateljstva, u Pireju, sačekala ga je drugačija situacija.
“Međutim, na prvoj utakmici u Pireju, posle ta dva poraza, bio sam šokiran — ušao sam na teren i imao sam utisak kao da je neko dao gol na stadionu Karaiskaki! Bila je takva eksplozija podrške, potpuno suprotna od onoga što je prethodno bilo izgovoreno. Dakle, šta je prava stvarnost, a šta iluzija? Ta ogromna podrška, ljubav i poštovanje koje sam osetio, ili ono što se moglo videti na društvenim mrežama — često sa naloga koji su kreirani samo u tu svrhu, tzv. „trolovi“? Mnogo je naloga sa nula pratilaca koji ulaze na članke i vređaju me u komentarima. Pa, koja je onda prava situacija? Jedna ili druga?”
Posle završnog turnira Evrolige na Bliskom istoku, njegovi izabranici su smogli snage da savladaju Panatinaikos u borbi za domaći tron. Ipak, još jedna stativa u Evroligi tera na razmišljanje…
“I prošli put kad sam napustio Olimpijakos, ja sam odlučio da odem jer sam osetio da bih prekinuo prirodan tok u jednoj sportskoj ekipi. Svi moraju da budu kao pesnica, ujedinjeni. Ako počne sumnja…“
Ne smatra ipak da je na kraju puta u Pireju.
“Ne, to je unutrašnji proces. Pomislio sam da kada ova sezona završi, treba da napravim jednu unutrašnju preispitivanje, da dam sebi nedelju, deset dana, da procenim situaciju. Kako stvari stoje za mene — emotivno, porodično, profesionalno? Da li treba da nastavim da budem u ovom okruženju? Mislim da to svako radi, za svaki posao, zar ne?“
Ne može sa sigurnošću da tvrdi šta budućnost donosi.
“Ušao sam u neki tok i ne znam kuda će me odvesti, to je istina. Da si me pitao kada sam počinjao da radim ovaj posao da li sam mogao da zamislim sve ono što smo postigli — jer sam osvojio jedanaest titula sa Olimpijakosom, ja sam trener sa najdužim stažom u istoriji kluba i najuspešniji trener sa najviše osvojenih trofeja. Rekao bih ti da to nikada ne bih mogao da zamislim. Ali ne znam gde će me ovaj tok odvesti. Možda sutra prestanem da radim ovaj posao, možda nastavim godinama u Olimpijakosu, možda me više neće hteti. U životu sam naučio, još od detinjstva, da ništa ne možeš uzimati zdravo za gotovo.“
Izneo je i interesantan, ali čvrst stav o odnosu sa igračima.
“Pre svega, nikada ne želim da budem prijatelj sa igračima. Ne mogu da budem prijatelj jer je odnos koji imamo drugačiji. Takođe, s obzirom na godine, ne mogu ni da se družim sa nekim ko je znatno mlađi, niti želim to. Ipak, postoje odnosi sa igračima zasnovani na ogromnom međusobnom poštovanju i uvažavanju. A postoje i odnosi sa igračima koji su bili ekstremni. Na primer, nisu me prihvatali, a ja sam u sebi imao veliku strpljivost da ih prihvatim, ali ni ja njih nisam prihvatao. To ima veze sa hemijom među ljudima — ne družimo se svi sa svima, ne slažemo se sa svakim. Opsesija da se svi dopadnemo svima meni je prošla još davno. Zato sam prihvatio da ne mogu sa svim ljudima da imam hemiju i da zajedno imamo zajednički cilj.”
Izneo je još jednu zanimljivu činjenicu o sebi.
“Veliki sam navijač Mančester junajteda! Moj ujak, koji me je navukao na Olimpijakos, ubedio je da volim i Mančester Junajted, pratim ih još od detinjstva“, otkrio je Jorgos Barcokoas u prilično jedinstvenom intervjuu.
Bonus video:
srboljub.birmancevic
Ja se nadam da će Barcokas nastaviti da bude deo Olimpijakosa jer mislim da trenutno nema boljeg trenera za njih.