Dubljević o sezoni u Zenitu i propuštanju kvalifikacija za OI: Moglo je lepše da se završi s Valensijom, fali mi samo medalja

Put Bojana Dubljevića ka košarkaškim zvezdama jedan je od specifičnijih u evropskim okvirima. Kasno je počeo da se bavi magičnom igrom, kasno se predstavio i trenerima, ali dovoljno na vreme da mu Dejan Radonjić pruži važnu ulogu u mladom timu Crne Gore za Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj 2010. godine.

Dubljević je nastavio rast kod istog trenera u Budućnosti, da bi potom odleteo ka Valensiji kao jedan od talentovanijih centara. Ispostaviće se da je tamo pronašao sreću. Ostao je 11 godina na obali Mediterana, da bi tek prošlog leta napustio jedan prelep grad i otišao u drugi – Sankt Peterburg.

SPECIJALAN POKLON STIŽE: Registruj se i opremi stan – vaučer od 10.000 EUR te čeka!

U razgovoru za RTCG, Dubljević posle sezone u dresu Zenita govori o tome za čim žali i najavljuje budućnost.

„Lepa priča trajala je 11 godina, ali svakoj priči dođe kraj. Nisam mislio da ću napustiti Valensiju, ali se desilo dosta toga tokom poslednje dve-tri godine i na kraju je došlo vreme da odem iz kluba. Nije se sve završilo lepo kako bi možda trebalo. Možda sam i ja očekivao nešto više, s obzirom na to da sam skoro čitavu karijeru proveo u tom klubu. Ako je već morao da bude kraj, mogao je da se završi dosta lepše. Ta strana knjige ispisana je i krenuo sam dalje“, rekao je 32-godišnji Nikšićanin.

Dubljević je zvanično završio sezonu eliminacijom Zenita u polufinalu VTB lige. Ne zvuči prezadovoljno kada priča o prvoj godini u Rusiji.

„Ne mogu da kažem da je bilo dobra, a ni loše. Mislim da sam zaslužio veću minutažu nego što mi je pružena, pogotovu u drugom delu sezone, kada sam konačno našao dobar ritam. Verujem da bismo ostvarili bolji rezultat da nije došlo do povrede”.

Poslednji meč odigrao je davnog 21. marta protiv UNIKS-a. Povreda nakon Ahilove tetive ga je naterala da ranije završi sezonu. Kaže da oporavak ide dosta dobro, trenira… Ali, neće ga biti u timu Crne Gore za kvalifikacije za Olimpijske igre.

„Pričao sam sa selektorom koji sa nama ima vrhunski odnos. Želja mi je bila da igram, ali se povreda desila u baš nezgodno vreme. Za novembar se nadam da ću biti potpuno spreman i da ću moći da pomognem reprezentaciji da se kvalifikujemo za Evrobasket”.

Selektor Boško Radović u bitku za Olimpijske igre ide i bez Marka Todorovića, Nikole Ivanovića, Vladimira Mihailovića i Nemanje Radovića.

“S kojim god sastavom da se pojavimo, uvek ćemo da budemo najnezgodnija ekipa s kojom niko ne želi da igra. Bilo da je najjači sastav ili najslabiji, uvek imamo šansu da iznenadimo“.

Dubljević ističe da je igrati za reprezentaciju san svakog sportiste.

„Imao sam tu sreću da budem kapiten. Pravili su se dobri rezultati, vrhunska atmosfera između igrača i stručnog štaba i nadam se samo da će se tako nastaviti i u budućnosti. Žalim samo što nikad nismo mogli da uzmemo neku medalju, ali su nas uvek hvalili na svim takmičenjima, kako ljubi iz FIBA, tako i iz ostalih reprezentacija. Na neki način to mogu da nazovem medaljom koja mi je uvek nedostajala“.

Dubljević ne razmišlja o tome gde će igrati naredne sezone jer želi da zaleči povredu Ahilove tetive. Ne razmišlja ni o kraju karijere.

“Ne znam kad ću završiti. Kad telo kaže da je kraj – biće kraj”, kaže Dubljević.

Bonus video: