"OSTALA SAM SKROZ SAMA..." Potresna ispovest majke Harisa Brkića

Košarkaš Haris Brkić upucan je na 12. decembra 2000. godine na parkingu ispred hale “Pionir”, što je šokiralo javnost.

Tri dana kasnije, nažalost, podlegao je povredama.

Još uvek nije pronađen počinilac ovog zločina, a skoro 20 godina kasnije, Harisova majka Radmila Brkić dala je intervju za “Blic”.

Radmila se podsetila stanja u svojoj kući te kobne decembarske večeri.

– Spavao je, oko pet je sišao i otišao na trening. Ništa.. Sve normalno. Otišli su on i Mića (Berić) na trening. Počeo je trening, a Mića mi kaže da se Haris nešto nije osećao dobro, počeo je da trenira, a ujutru je trebalo da idu na put. Zato je Vlada fizioterapeut uzeo da ga malo izmasira i on je krenuo. I to je sve što ja znam…

Suprug i ja smo sedeli kod kuće i oko pola 11 zove me sestra. Moj suprug je gledao neku utakmicu, zvoni telefon, ja se javim, sestra me zove i kaže: „Rado, jesi li čula na televiziji da je Harisa neko upucao?“ Kažem joj: „Ma daj šta si ti čula, pusti budalaštine! Što bi Harisa neko ubio? Šta si ti slušala?“ U to vreme su se dešavale neke nezgode po Beogradu i ja joj kažem: „Ma ti to nisi dobro čula!“, a ona nastavlja: „Sada su prekinuli neki program koji trajao, prebaci na Studio B! Moj suprug je prebacio na Studio B.

On se oduzeo. Ja znam da sam klonula, da sam samo sela na parket. To je bio… To je bio… Ne mogu da opišem to. Ne mogu da verujem. Ne mogu da povežem ni sam čim. Ni sa kakvim… Ne znam. Ne mogu da ga povežem sa tim da bi on mogao da bude povređen, a ne ubijen. Zovi jednog, drugog, trećeg. Niko telefon nije uključivao. Niko mi se nije javljao.

Prvo sam zvala njegovu devojku, misleći da ona zna šta je, pa sam zvala sve drugove čije sam telefone imala. Niko nije hteo da se javi. I onda na kraju su mi rekli da će doći po nas… Da odemo ispred Urgentnog centra. Suprug nije mogao da ide, ja sam otišla. Poslednja sam stigla. Ne znam koga da gledam, koga da pitam, okreću glavu.I onda mi kažu da je živ… Ali… Tako… Tu bih stala. Bila je agonija. Nisam svesna sada kako sam hodala iz Urgentnog. Ne znam ko mi je prilazio. Ne znam… Jako teško. On više nije bio svestan do kraja. Nije dolazio sebi – rekla je gospođa Radmila.

Haris se te godine iz Budućnosti vratio u Partizan, a imao je 26 godina kada je mučki ubijen.

– Samo pomislim koliko bi on godina imao sada. Bio bi čovek. Da li bi bio trener ili ne, o tome ne razmišljam, već samo o tome koliko bi on imao godina. Pa i drugi imaju porodice i unučiće. Ali izbegavam da o tome puno i mislim. Sećam se da sam svako jutro ustajala, popijem kafu i idem na groblje. Kiša, sneg, svako jutro… Nisam znala kako funkcionišem. Sem tog puta od kuće do groblja. Kada je započela druga godina bez njega, ja sam bila loše, ja i suprug koji je pokušavao da me digne. Ne znam da li sam i ja njega dizala u to vreme… Ali znam da mi je u jednom trenutku suprug rekao: „Ako ti misliš više da će tebi biti lakše, evo ti pa skoči sa četvrtog sprata. Ako misliš da ćeš nešto moći time da postigneš da dođeš sebi!“ – kazala je Radmila Brkić.

Gospođa Brkić je istakla da je ponosna na svog sina i da je počela da gleda njegove utakmice na snimcima.

– Ne može mi biti bolje nikada dok sam živa, ali sam počela drugačije da razmišljam o našem životu. Mom i suprugovom. Nešto sam prelomila u sebi. Ne znam šta… Nisam volela da me ljudi vide na ulici i da me sažaljevaju. Ne volim da me sažaljevaju i da kažu vidi kakva je jadna Harisova mama. Ne! Ja sam ponosna mama. To me je nekako najviše možda podiglo. Da ja ne brukam svoje.

Kako živim? Da ne poželite nikome. Sama. Prvo mi je Haris otišao, što je najveća tuga. Prošle godine mi je i suprug preminuo. Imao je operaciju tešku, bio je šećeraš. Sve su to bile posledice svega šta se izdešavalo. I sada se zove da živim… Pre godinu dana sam prvi put počela da gledam i znam da pustim tako kada sam sama i kada mi je teško. I uživam. Uživam u njemu. Gromada od dečka. Najlepši dani naših života. Eto, to je sve… Najsrećniji – zaključila je priču za “Blic” Radmila Brkić.

OTIŠ’O SI HARISE, OSTALA JE TUGA Dan kad se ugasio dečački osmeh

OBAVEZNO POGLEDAJTE Fudbalski kutak iz karantina: Bolno EP 2000. za Jugu i finale za anale!