Putuj, Dule, sad ti ni nebo nije granica… Ti nisi bio - ti jesi, bićeš i ostaješ

Željko Obradović, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Žarko Paspalj, Dragan Todorić, Vladimir Koprivica, Bratislav Đorđević, Miroslav Nikolić, Zoran Slavnić, Nenad Krstić, Novica Veličković, Uroš Tripković, Predrag Materić, Dušan Kecman, Vlada Jovanović, Zoran Stevanović, Mlađan Šilobad, Vlada Dragutinović, Goran Grbović, Vlada Radonjić, Vanja Marinković, Saša Pavlović, Ivo Nakić, Dragan Lukovski, Đuro Ostojić, Miroslav Berić, Milenko Tepić, Žofri Lovernj, Ljubisav Luković, Aca Matović, Vlade Đurović, Miško Marić, Luka Pavićević, Toza Zorkić, Nenad Trajković, Pera Rodić, Dule Kerkez, Momčilo Pazmanj, Kala Radović, Vesko Barović, Danilo Mitrović, Dragan Bokan, Nemanja Vasiljević, Slaven Rimac, Željko Tanasković, Rasim Ljajić, Danko Lazović, Ljubiša Tumbaković, Miodrag Dimitrijević, Branko Jovanović, Milija Vojinović, Ivica Dačić, Branko Ružić, Boris Tadić, Bogoljub Karić, Dejan Tomašević, Zoran Gajić, Peca Popović, Zoran Cvijanović…

Svi oni, ali i još mnogi drugi, stigli su na komemoraciju povodom smrti Duška Vujoševića, slavnog trenera koji nas je napustio u 68. godini života. Legenda Partizana, srpske, jugoslovenske i evropske košarke, doživeo je – kako je sam govorio – emocija koliko neko drugi za pet života. Samim tim, ostavio je i trag na toliko ljudi koliko neko drugi ne bi i za više od pet života. Mnogi od njih su došli da ga isprate u Gradsku skupštinu u Beogradu.

Čovek koji je doneo Partizanu 23 trofeja u seniorskoj konkurenciji, prvo je ispraćen emotivnim filmom koji je ponudio samo trunku onoga što je Dule bio i kako je govorio.

„Pravedno bi bilo da se pamte samo lepe stvari“, završen je kraći film Vujoševićevom porukom.

Zatim je reč uzeo Sinan Gudžević, pisac i prevodilac, ali pre svega Duletov prijatelj.

„Duška Vujoševića sam poznavao 40 godina. Upoznao nas je u restoranu Zagreb Božo Koprivica, partizansko dete i partizanovac. U tri sedmice, marta i aprila ove godine, smrt nemilosna izvršiteljica izješe po imenu vreme s ovoga sveta je odnela Boža i Duška. Partizanovo SD ta dva gubitka ne može nadoknaditi… Partizana su puna knjige Boža Koprivice, a bez Duška Vujoševića se Partizan ne može ni zamisliti. Misao ide na Danila Kiša i na ono što je kazao na smrt Mire Trailović:  Kakav dobro obavljen posao smrti. Kakav uspeh. Srušiti takvu tvrđavu.“

Ovde sam po želji Duletove porodice, rekao je Gudžević.

„O smrti kažemo da sve znamo, ali nas iznenadi uvek. Vidimo već sedam dana kako pripadnici nacije partizanovaca žale Duška Vujoševića. Ako među vama takvih ima i ne znaju, Duško Vujošević je više puta izjavio da je po nacionalnosti partizanovac. Pripadnici te zajednice su zaposeli Plavi most. Njemu koji im je priredio više radosti nego svi košarkaški treneri pre i posle njega. Narodna žalost je dobra reč za žalost, iako nije proglašena ni zavedena. Za mnogo ljudi je bio narodna radost, pa je i žalost narodna“, pričao je Gudžević.

Uglavnom je klub pomagao treneru da postane bolji i da se pročuje u svetu. To je uobičajen princip napretka. Ali ima trenera koji su Partizanu dao više nego on njima, rekao je pisac.

„Duško Vujošević je zahtevao da se igrači usavršavaju žestokim, strogim vežbanjem. Bio je nepopustljiv. Vežbom se i papagaj nauči da govori, rekao mi je jednom. Smatrao je da se i grom mogu odagnati tegobe u životu. Po tome je bio blizak aleksandrijskom pesniku Palidij koji je sastavi programtski epigram o pozorišnoj igri, tj. glumi: Život je pozornica, kazao je. Nauči se, s toga, da na toj pozornici igraš, da igraš odagoniš životne tegobe. Ako to nećeš, ima te tegobe da podnosiš bez igre, kao bolove u golom živovanju.“

„Dule je bio naročita osoba čoveka-teatra. Znao je nakon treninga i važnih utakmica odvesti čitav košarkaški tim Partizana u pozorište, sa glumcima i režiserima je bio prijatelj. Posebna je bila njegova ljubav prema umetnosti. Voleo je slikare i kipare. Ali, nije njima trgovao, već da ih ima, da ih gleda i da boravi s njima. Među knjigama u njegovoj biblioteci ima pravih dragulja likovne umetnosti.“

„Imao sam utisak da me smatrao za jednog od svojih igrača, pa me vežba u tome da kupujem knjige. Žalio je što nestaju biblioteke i bioskopi. Pre nego što će sredinom marta otići u bolnicu, javio sam mu se iz Dubrovnika i rekao da sam upoznao autora veličanstvene knjige o Bici na Sutjesci, Šimuna Cimermana. Da ću mu doneti knjigu čim se vidimo. On je o knjizi već sve znao i nabavio ju je. Nadao sam se da će Cimermana upoznati u Ulcinju, sledećeg oktobra na skupu sportista nekadašnje Jugoslavije. Kad sam mu rekao da je bivši vaterpolista, kazao je na svoj način: Eto ima i takvih vaterpolista.“

„Na osmrtnici za dragog Duška Vujoševića, među olažošćenima, suprugom Anom, sinom Lukom i sestrom Natašom, nalazi se još jedno ime. Drugarica Žuta. To je stanovnica Duškove kuće, labradorka koja će uskoro napuniti 12 godina. Dule i Ana su imali pse labradorke, najčešće ženke. Jedini muškarac među njima bio je Šir-Kan, kojeg je Dule poklonio majci i sestri nakon smrti svoga oca. Aska, Žuta, Lara, pa još jedna Lara, bili su pre Žute koja je na spisku ožalošćenih. Četvoro prvoimenovanih nije više živo, svi su pod velikom krošnjom oraha, u mestu Lokve, između Alibunara i Plandišta. Dule će biti položen u zemljin zjev u Novom Groblju, tamo gde se sahranjuju zaslužni građani. Ali su i ona bića koja počivaju pod orahom u Lokvama dala svoj prilog za Partizanove igre i prvenstva.“

Vida Ognjenović, književnica, rediteljka, diplomata…emotivno se oprostila od Vujoševića:

„Opraštamo se od našega Duška, čoveka okeanske čovečnosti, nežnog golubijeg srca i divne duše u kojoj je svaki prijateljski bol mogao naći utehu. Kako prihvatiti odlazak čoveka čije nam je prijateljstvo bilo zaklon od svakog zla, čiji nas je primer u svemu opominjao na dobro, na smelo, na pravo, na neponovljivo. Njemu smo se pravdali za greške, kada zabasamo u kakvo nepočinstvo. Pred njim smo osećali krivicu i za najmanje odstupanje od časnog, čovečnog i istinitog. Njegov nas je primer opominjao da je biti čovek ozbiljna obaveza. Život je proveo kao pobednik. Bez uzmaka pred silom. Zvala sam ga Oluja dobrote. Kad bismo hodali s njim, stizali bismo na cilj jači. Ne poznajem čoveka koji je s lakoćom nosio svoj božanski dar. Ne poznajem čoveka koji bi toplije zagrlio i pažljivije saslušao. Ne poznajem čoveka koji bi se brže bacao u vrtlog da pomogne. Ne poznajem čoveka koji je sa više razloga iskušavao nemoguće. Duško nije priznavao udžbeničke granice i pravilnike. Tvrdio je da su to priručnici za pravdanje grešaka i skrivanje slabosti. Čoveku je dužnost, tvrdio je, da pravi iskorake. Da skok pred košem bude bogoliki prkos ravnoteži, da nema uzmaka i nemogućeg. Tragao je za svim vidovima naizgled nedostižnog – i dostizao je.“

Vida Ognjenović je nastavila:

„Trenerskom filozofijom je postigao da sport bude nadživot, da se svi zakoni povinuju htenju, da se zalet ne završava skokom nego se nastavlja u vazduhu.“

„Voleo je Sofoklov stih: Pun je sila svet ali ništa od čoveka jače nije. Govorila sam: Pun je sila svet, ali ništa od Duška jače nije. Humani spoj blagosti i žestine, snage i volje, stamenosti i mekoće, detinje čistote i filosofa, pitomi osmeh dečaka i skok tigra – to je bio Duško. Taj moralno stameni, nepotkupljivi znalac, naš Duško, odlazi danas da trenira igrače za nebeske utakmice. Putuj Dule, moj voljeni prijatelju i brate. Sad ti ni nebo nije granica. Ne priznajemo prošlo vreme. Ti nisi bio. Ti jesi, bićeš i ostaješ.“

Peca Popović, poznati novinar, nastavio je sa emotivnim govorom:

„Bili su naslovi: Otišao je general, Otišao je čarobnjak, Otišao je alhemičar. Za mene, gospodin Duško Vujošević bio je primer, bajkotvorac, graditelj, principijelan i nepotkupljiv čovek. Ne dolazim iz košarke, ali kao svako siroče Jugoslavije znam koliko je vizonara napravilo ovdašnju košarku evropskim i svetskim fenomenom. Među svim tim bivšim i sadašnjim titanima, Duško će uvek posedovati izdvojenu poziciju. Umeo je da prepozna klinačku darovitost, doprinese razvoju te vrednosti i pruži šansu da se iskažu u pravom svetlu, ne pitajući za poreklo, nacionalnost ili veroispovest. Godinama je bio negovatelj gnezda iz koga će odleteti buduće legende, gradske, srpske, jugoslovenske, evropske i globalne košarke. Najviše, naravno, svog Partizana.“

Sve je to mogao, jer je sanjao kao dete, mislio kao naučnik, analizirao kao psiholog, radio kao tehnolog, voleo kao pesnik i odlučivao kao časni sudija – rekao je Popović.

„Duško Vujošević nije stvarao samo igrače za takmičenja, već i ličnosti za vreme kada slava i karijera prohuje. Trebalo je istrpeti njegov trenerski i pedagoški dril, jer mu je svaki trening bio u važnosti u funkciji razvijanja momačke fantazije. A za fantaziju je nužno pročitati pravu knjigu, otići u teatar, saslušati umnike, zaći u galeriju, posetiti muzej. Spremao ih je psihološki za poznate Duletove tri sekunde – trenutak odluke koji lomi meč, kad koš za nespremne postaje sve manji, a lopta sve veća. Po formi, košarkaškoj igri je najsličnija poezija. Pojam tri sekunde čisti je zen, a zen je stav biranje šuta, poetika skrivena nedostojnih očiju.“

Duško je proučavao čudo sličnosti između umetnosti i svog izabranog sporta.

„Znao je taj večni raspored – prolog, zaplet, drama, epilog. Ovde poluvreme – tamo pauza. Ovde teren – tamo bina. Ovde trener – tamo režiser. Ovde igrači – tamo glumci. Publika je na oba mesta željna rezultata gajeći svoj ukus. Tragičari i heroji, timski igrači i sebičnjaci. Sve to tako slično. Zato su 23 trofeja i 916 predvođenje crno-belog tima koštali. Taj se čovek nije štedeo iz uverenja da nijedan posao ne može da se radi bez ljubavi i strasti. Postoje ljudi koji unapred pristaju na tu cenu, svesni da bi bez toga izdali sebe. Često je bio toliko impulsivan da je prelazio granice. Ali, kad se meč završi, znao je da čestita i pruži ruku. Pamtimo ga kao borca za pravdu biranih reči ali čoveka bez dlake na jeziku. Pripadnik je starovremenske škole koja je uvek posedovala principe časnosti od kojih se nije odstupalo i zbog kojih se stradalo. Ovaj grad je gubio i znao da žali mnoge svoje graditelje, ali malo njih je doživelo to što je doživeo Dule – s razlogom. Primer pobednika, pravdoljubivog, proganjanog i ponižavanog koji je iz zemaljskog života izašao ponosno, dostojanstveno i uspravno. Zato danima tuguju i navijači i rivali i poštovaoci i kolege. Zato evropske košarkaške utakmice počinju minutom tišine. Zato su predugi redovi pred knjigama žalosti. Zato izloge nekih beogradskih knjižara i prodavnica ploča krasi njegova slika. Zato neki glumci izlaze na scenu sa naklonom gledaocu koga nema u gledalištu. Zato njegova košarkaška deca diljem sveta ne uspevaju da sakriju dirljive emocije. Zato onako tuguju doktori koji su se godinama nosili sa njegovom bolešću. Tek iz ove perspektive razumemo veličinu onoga čemu smo uz Duška i zbog Duška jednom, ovde, u ovoj sredini, prisustvovali. Nažalost, u životu kao i u košarci, mora se ispuniti kvota poraza“, poručio je Peca Popović.

U ime KS Srbije, obratio se bivši igrač Partizana, sada potpredsednik KSS, Nenad Krstić.

„Duletov doprinos ne ogleda se samo u rezultatima, titulama i pobedama, već pre svega u sistemu koji je gradio i ljudima koje je stvarao. Kroz njegov rad prošle su generacije mladih košarkaša, od pionirskih dana do seniorskog nivoa, od kojih su mnogi postali reprezentativci i nosioci igre naše zemlje. Bio je trener koji je prepoznavao potencijal, ali koji je meo da ga oblikuje. Njegova vera u rad, disciplinu i strpljenje ostavila je trajan pečat na srpsku košarku. U vremenima kada je rezultat često bio ispred razvoja, on je ostao dosledan ideji da se prave vrednosti grade dugoročno. Kao selektor nastavio je misiju, pružao priliku mladima, verovao u njih i gradio timove koji su imali identitet, karakter i odgovornost prema dresu koji nose. Njegovo nasleđe nije samo u trofejima, već u ljudima. U svim tim igračima koji danas predstavljaju srpsku košarku i nose deo onoga čemu ih je učio.“

Krstić je prešao sa funkcije na lično.

„Sećam se našeg prvog susreta, na turniru na Zlatiboru. Bio sam na samom početku, željan dokazivanja. Na poslednjoj utakmici, tri minuta pre kraja, doživeo sam tešku povredu ruke. Nisam znao koliko je ozbiljno ali nastavio sam da igram. Sutradan, na povratku za Beograd, pozvao me da sednem pored njega i pitao: Da si znao da ti je ruke slomljena, da li bi nastavio. Rekao sam da bih. Pogledao me, blago se nasmejao, pomilovao po glavi i rekao: ’Ajde nazad. To je bio Dule. Gradio je karakter, od igrača pravio ljude. Verovao je da se granice pomeraju samo kad više daš nego što misliš da možeš. U ime srpske košarke hvala mu na svemu što je učinio. Na generacijama koje je stvorio i vrednostima koje ostaju.“

U ime Partizana, obratio se Ostoja Mijailović, predsednik crno-belih.

„Teško je pronaći reči kada se opraštamo od čoveka koji je toliko značio svima nama. Lično mi je bio toliko puta oslonac, podrška i glas razuma. Dule nije bio samo veliki trener, to svi znamo. O njegovim rezultatima, trofejima i svemu što je dao košarci, govoriće istorija. Bio je čovek stava, karaktera, koji nikada nije birao lakši put. Koji je uvek govorio istinu čak i onda kada je ta istina sve nas bolela. Imao sam sreću i čast da ga poznajem, da razgovaram sa njim, da čujem savet onda kada je bilo najteže. Bilo je i trenutaka kada su njegove reči bile i više od saveta, snaga da se izdrži, da se nastavi dalje i da se veruje. Mnogo puta kada je bilo teško, kada su pritisci bili najveći, Dule je bio tu. Njegova podrška mi je mnogo značila i nikada to neću zaboraviti. Ljubav prema Partizanu nije bila samo obična ljubav prema klubu, bila je životna posvećenost. Partizan je bio deo njegovog bića, deo identiteta, kao i deo njegove duše. Naučio nas je da Partizan nije samo košarka. Partizan je karakter, borba, dostojanstvo, vera da se nikada ne odustaje. Zato njegov odlazak toliko boli. Ne odlazi trener, legenda, već čovek koji je oblikovao generacije, stvarao ljude, ostavio trag u svakome ko je imao privilegiju da s njim radi i da ga poznaje.“

Znam da postoje ljudi koji nikada, zapravo, ne odlaze, rekao je Mijailović pa nastavio:

„Dule će zauvek ostati deo Partizana. U svakom našem uspehu, u svakoj našoj borbi, svakom mladom čoveku koji nauči šta znači imati karakter. Dule, hvala ti za sve što si dao ovom klubu, za sve što si učinio za mene lično, na podršci i iskrenom prijateljstvu.“

Komemoracija je završena pesmom Gabi Novak, koju je i Dule svojevremeno citirao: “Pamtim samo sretne dane.”

Duško Vujošević iza sebe je ostavio suprugu Anu i sina Luku. Biće sahrane na Novom groblju, danas (utorak) u 14 časova.

Bonus video: