Dok se čeka oproštaj jedne legende, druga je pričala za Špance i premotala čudesnu karijeru. Nije doduše kao Goran Dragić ostavio trag u reprezentaciji Slovenije, jer su život i sudbina odvela Gregora Fučku putem Italije – sa kojom se okitio zlatnom medaljom na Evropskom prvenstvu 1999, odnosno srebrom 1997. godine.
Rođen u Kranju, postao mušlarac u Trstu, a kroz košarkaško putovanje se sretao sa mnogim poznatim ljudima iz zemlje u kojoj je rođen – Jugoslavije.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Prvi mentor i čovek koji je formirao tada mladog Fučku je Bogdan Tanjević.
“Igao sam u mlađim kategorijama Olimpije, iako sam napustio Ljubljanu pre nego što je Slovenija postala nezavisna. Imao sam 17 godina kada sam otišao u Trst. Tanjević je želeo da me pridobije i pokazao je veliki interes”, rekao je Fučka za Sport.jotdown.
Nije krio legendarni strateg iz Pljevalja – visoki klinac ga je opčinio.
“Dolazio je da me gleda sa velikom učestalošću. On je znao da želim da dobijem italijansko državljanstvo. Saznao sam za tu priliku slučajno, razgovarajući sa svojim ujakom. Tanjević je želeo da dođem u Italiju. Pored toga, u Trstu su bili moja baka, moji ujaci, rođak mog oca… Morao sam da odem u Trst.
“S druge strane, na nivou reprezentacija, jugoslovenska košarka je bila na vrhunskom nivou. U stvari, u početku sam želeo da igram za Jugoslaviju, jer je bila jača od Italije”.
Umalo nije postao reprezentativac Jugoslavije. Spletom nesrećnih okolnosti je zaobišao plavi dres…
“Jugoslavija je uvek bila na vrhu. Imao sam san da igram za tu reprezentaciju, ali baš te godine kada sam trebao da učestvujem na Turniru u Manhajmu, nisam mogao da idem. Imao sam problema sa leđima. To je bilo razočaranje i nesreća, ali mi je omogućilo da budem izabran za Italiju. Samo jedan nastup za Jugoslaviju bio bi dovoljan da se udaljim od italijanske reprezentacije. Kasnije me Tanjević ubedio da predstavljam Italiju. Razgovarao je sa mnom mnogo puta i obećao da ću doći do senior reprezentacije”.
Imao je Tanjević dobre ubeđivačke metode – zato je Fučka iz Olimpije prešao u Trst, gde je naravno bio legendarni Boša.
“Mogao sam da dobijem italijansko državljanstvo tek kada napunim 18 godina. Došao sam u Trst sa 17. Moj rođendan je 7. avgusta i prošlo je nekoliko meseci pre nego što je klub mogao da reši moju registraciju. Tada je tim bio u drugoj italijanskoj ligi. U svojoj prvoj godini bio sam sa mladima, iako sam već trenirao sa prvim timom Trieste. Takođe sam tada počeo da igram za italijansku reprezentaciju i osvojili smo Evrosko prvenstvo u juniorskoj kategoriji”.
U najkraćem je opisao Bogdana Tanjevića i opisao njegove najveće kvalitete.
“Njegova sposobnost da prenese igračima koliko je važno raditi naporno, i svi zajedno, kako bi se postigli rezultati. I važnost da se to radi sa ozbiljnošću. On je znao da prenese integritet u način na koji se stvari rade. Ne samo unutar, već i van košarke”.
Tanjević je učinio mnogo za karijeru Slovenca, ali još jedan strateg je imao veliki značaj za njegov razvoj – Pino Grdović. Osim legende Zadra, u Trstu je imao priliku da upozna čudesnog klinca – Dejana Bodirogu.
“Tanjević je znao da Pino može da pruži veliki podsticaj igračima. Pogledaj slučaj Dejana. Sa manje od 20 godina bio je najbolji igrač italijanske lige. Takmičenje u kojem su igrali zvezde kao što su Kukoč, Rađa, Vini Del Negro… a Dejan je u svojoj prvoj godini bio najbolji od svih”.
Posle Trsta su usledile uspešne epizode u Olimpiji iz Milana i Fortitudi iz Bolonje. Postao je ozbiljno evropsko ime, pa je bilo vreme za iskorak i za novi susret sa Dejanom Bodirogom. Otišao je u Barselonu, gde je trener bio Svetislav Pešić.
“Razgovarao sam s Dejanom. Rekao je da će sa Pešićem stvari ići dobro, i nisam sumnjao. Prihvatio sam ponudu Barselone. Bio je to ugovor na dve godine, ali sam na kraju ostao još dve sezone. Mislim da sam doneo najbolju odluku. Prve godine smo osvojili tripletu.
Seća se sezone 2002/03 – čim je stigao uspeo je da osvoji Evroligu. Prvi put se tim iz Blaugrane okitio titulom šampiona Evrope. U finalu su pobedili Beneton, a Fučka je postigao 17 poena. I pre odlučujućeg meča je imao sjajne partije.
“Osvojiti Evroligu je bilo teško, a tada je još komplikovanije. Taj tim iz 2003. bio je napravljen da pobedi, i Pešić je učinio sve što je trebalo. Imali smo fantastičan tim, a pored toga, među nama je vladala dobra atmosfera. Bilo je neverovatno igrati F4 kod kuće. Osećali smo da moramo da pobedimo. Nisi mogao da izađeš bez trofeja. Pobediti ili pobediti. Takav je bio osećaj. S druge strane, teško je igratii F4 kod kuće. Imaš veliki pritisak, ali pobeda pred našim navijačima je bila neverovatna. Naša dvorane je izgledala kao Kamp Nou. Sve je bilo obojeno u blaugrana boje”.
Posle Pešića je stigao Duško Ivanović – još jedan trener sa prostora bivše Juge. Nije bilo baš idealno, iako je Crnogorac želeo Fučku još u Baskoniji.
“Nisam otišao u Baskoniju tada i završio sam s njim u Barseloni. Sezona 2004/05 je bila komplikovana, sa promenama trenera, i za narednu sezonu je došao Ivanović. Imao sam problema s njim. Na kraju sam igrao važne utakmice, ali tokom sezone sam ulazio i izlazio iz rotacije. To me je zbunjivalo”, priznaje da nije imao najbolje iskustvo sa nekadašnjim trenerom Zvezde.
Sukob sa Savićem i igra sudibne
Tokom intervjua nije moglo da prođe bez teme o istorijskim duelima Bolonje i Fortitude. Zajedno sa Fučkom “junak” je bio i Zoran Savić, koji je tada branio boje Virtusa.
“Postojala je ogromna tenzija u tim mečevima. U sezoni 1997/98, jedna od najzapaženijih scena u duelima protiv Virtusa bila je tuča koja se dogodila na kraju prvog meča četvrtfinala Evrolige. Sve je počelo kada sam bacio loptu ka Saviću, s kojim sam već imao sukob u finalu Evrobasketa”.
“Bacio sam loptu ka Saviću i sve bi tu stalo, ali je Abio došao i situacija se zakomplikovala. A da ne zaboravim, mi smo bili saigrači u italijanskoj reprezentaciji. Usput, on takođe živi u Bolonji i ponekad se sretnemo”.
“Abio je ušao i sve je eksplodiralo. Kasnije su usledila isključenja. Ovo se ponekad dešava u košarci. U svakom slučaju, ne volim previše da se sećam loših stvari. Potiskujem ih. Radije bih se setio dobrih trenutaka, jer u životu često grešimo, ne samo u sportu”.
Godinama kasnije putevi Savića i Fučke su se opet susreli – sada u drugačijoj ulozi. Srbin je postao generalni menadžer Barselone, a tamo je bio Fučka.
“Imamo veoma dobar odnos. Za mene, rat se završava na terenu. Kada utakmica završi, pružimo ruke i možemo da idemo zajedno na ručak. Košarka je takva. Dajemo maksimum na terenu i nakon toga možemo biti prijatelji. Ono što se desilo na toj utakmici, sa Abiom i drugim igračima, je zaboravljeno. Naravno. Želim da se setim dobrih stvari. Kada nešto uradiš loše, znaš da je to loše i da to ne bi trebalo da se dogodi. Kao trener ne bih mogao da kažem svojim igračima da su takve stvari dobre, ali to je ono što se desilo”.
Bonus video:
andrija.djulovic
Znači oduvek je bilo koškanja na utakmicama samo se tad nisu kažnjavale drugačije nego isključenjem igrača koji su učestvovali, danas su kazne drastične.