Na terenu je poput predatora. Neumoljiv, često se čini i nezaustavljiv. Uvek je i ozbiljan. Čak i van granica igrališta. Tu i tamo će se provući osmeh ispod kapuljače koju neretko nosi preko glave – ako ne i uvek kada je u javnosti, a da nije u zelenom dresu – ali uglavnom se na njegovom licu vidi jedan isti izraz. Bez emocija.
Kako je u razgovoru za grčki Athletiko izjavio, to je zato što ne sme da dozvoli sebi da izgubi fokus. Da skrene pogled sa cilja.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
“Nemate mnogo vremena da igrate ovu igru, samo želim da ga iskoristim do maksimuma, a kako bih to uradio, moram da budem ozbiljan. Da budem fokusiran, spreman za rad, spreman da podnesem žrtvu. To je potrebno da bi izvukli najviše iz karijere. Imam sreće što igram šestu godinu kao profesionalac, ali povrede se stalno dešavaju… Zato sam zahvalan što mogu da igram igru koju volim i da se zabavljam“, rekao je Kendrik Nan.
Ipak, sada se, pred Fajnal-for Evrolige u Abu Dabiju, otvorio. Skinuo kapuljaču. Pokazao i drugu stranu. Čisto da vidimo da je i on od krvi i mesa, a ne mašina stvorena za postizanje koševa.
Dotakao se i jedne tužne priče, vezane za kraj u kojem je odrastao. Nan je iz ozloglašenog, južnog dela Čikaga, gde je zabeležena visoka stopa kriminala, postoji istorija siromaštva, aktivnosti bandi…
A tamo je, sada već davne 1984. godine tragično stradao Ben Vilson. Velika košarkaška nada srednje škole Simeon, koju je potom i Nan pohađao. Predviđala mu se blistava NBA karijera, skauti i mediji su ga poredili sa Medžikom Džonsonom, neki kažu da je bio i prva zvezda Čikaga pre dolaska Majkla Džordana. Ipak, jedan sukob u kojem se našao je eskalirao i koštao ga života.
Imao je 17 godina kada je posle rasprave sa devojkom nesrećno naleteo na naoružanog 16-godišnjaka Bilija Mura, u blizini škole. Pokačili su se, Mur je uzeo revolver i u klinču – opalio. Smrtonosno.
ESPN mu je posvetio i dokumentarac, a iako Kendrik tada nije bio ni rođen, oseća povezanost sa Bendžijem. Štaviše, njegov otac Melvin je bio Vilsonov saigrač u Simeonu. Zato i danas, u njegovo ime, MVP Evrolige i košarkaš Panatinaikosa nosi broj 25 na leđima.
“Uvek će mi biti u srcu. Nisam ga upoznao, nisam se ni rodio, ali broj 25 mi je veoma drag, s ozbirom da dolazim sa juga Čikaga i da sam pohađao Simeon srednju školu. Karijera koju sam ostvario i to što sam hteo da budem najbolji igrač u svakom timu, to je u čast Bendžija Vilsona. Nažalost, nismo mogli da vidimo kakvu je karijeru mogao da ima. Živim kroz njega i nosim ga u srcu“, istakao je Nan.
Na njega su imali veliki uticaj i drugi igrači rodom iz Čikaga.
“Da, definitivno. Ne samo Bendži, već i momci poput Bobija Simonsa, Tima Andersona i Derika Rouza, to su momci na koje su ugledam i koji su mi bili idoli na početku karijere, dok sam bio u srednjoj školi. Uvek su mi u podsvesti kada izađem na teren i to mi je pomoglo da savladam sve prepreke, donosim dobre odluke. Tera me da postavljam visoke standarde svakog dana, da budem najbolji u svemu što radim. Da budem student i da težim ka napretku“.
Sve što je prošao kroz život i karijeru, načinilo ga je istinskim liderom.
“Postoje trenuci, mnogo njih, koji su mi pomogli tokom mog putovanja i omogućili mi da budem igrač i osoba kakva sam danas. Svaka destinacija na kojoj sam bio me je naučila nešto drugaćije, na svakom koraku, u Ilinoju, Ouklendu, Santa Kruzu i Razvojnoj ligi, Majamiju, Lejkersima, Vizardsima, načio sam i dobio nešto kako bi postao lider kakav sam danas. Bio sam spreman za takvu ulogu“.
Zato će dati sve od sebe da do kraja tekuće sedmice povuče Panatinaikos ka još jednoj tituli u Evroligi (Fajnal-for od 23. do 25. maja).
“Mnogo mi znači, za sve što sam uradio dosad u karijeri. Želim da dokažem svoju dominaciju. Došao sam ovde i osvojio Evroligu u prvoj godini, ali želim da dokažem da to nije bila stvar sreće, da sam dominantan u ovoj ligi i da će drugima biti potrebno čudo da nas dobiju i uzmu nam taj trofej“.
Za kraj se dotakao i kapuljače, koju često stavlja preko glave. Priznaje da možda iza toga i postoji neka simbolika.
“Može biti. Takav sam tip osobe, introvertan, uglavnom guram stvari pod tepih, što možda nije najzdravije, ali tako se često nosim sa problemima. Ne izražavam se previše u javnosti, mnogo toga sam izgradio u sebi tokom godina i to mi pomaže da se fokusiram, da smanjim distrakcije i spoljnu buku. Da budem najbolja verzija sebe“, zaključio je Kendrik Nan.
Bonus video:
vanicdusan01
Ima toliko sličnih priča u Americi, ova je ostavila trag na Kendriku i drži ga u fokusu.
kluka4002
Svako ima iza sebe veliku priču pogotovu pvako veliki igrači
nemanja.stanisic
On pokazuje da je izuzetno ozbiljan i kao kosarkas u igri,tako i u privatnom zivotu!!!
brankostupica
Nažalost, nije ovo usamljeni slučaj
davidpantelic80
Svaki Amer ima neku svoju priču, tako i Nan