Košarkaš Crvene zvezde i jedan od najboljih evropskih plejmejkera svih vremena, Miloš Teodosić, govorio je u podkastu “X&O’s” o brojnim temama.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Najpre o odluci da dođe u Crvenu zvezdu, sa kojom je prošle sezone osvojio ABA ligu, Kup Radivoja Koraća i Superligu Srbije.
“Razmišljao sam o dolasku u Zvezdu dugo. Bila mi je želja da igram za Zvezdu, ali nisam hteo da dođem da budem 15. u Evroligi, iako se prošle sezone tako ispostavilo. Bilo bi mi lakše da budem sa Bolonjom 13, 14. nego sa Zvezdom 15. Dešavale su se povrede, nije nam se namestilo… Od trenutka kada sam došao, mislio sam da će Zvezda da napravi odličnu ekipu, što je i krenulo u nekom trenutku, ali dešavale su se neke situacije i na kraju se nije ostvarilo – govorim za Evroligu.”
Važan je deo tima i u novoj takmičarskoj godini, a ciljevi su ponovo visoki.
“Primarno mi je bila Evroliga. Super, došlo je osvajanje Jadranske lige, domaćeg prvenstva, ali i ove godine mi je primarna Evrolige. Ne treba da zapostavimo Jadransku, ali da se napravi iskorak u Evroligi. Imamo dobru ekipu, igrače, sada je na nama da napravimo hemiju, da se uklopimo i da otvorimo Evroligu na pravi način. Onda će i navijači prepoznati to. Prvih nekoliko kola je veoma bitno, da se napravi dobar rezultat”.
Dotakao se i večitih derbija srpske košarke, kojih je prvi put bio deo prošle sezone.
“Sjajno mi je da igram, nebitno ko je domaćin, prelepo mi je da igram derbi. Stvarno je kruna karijere igrati taj derbi, još ako pobediš… Pritisak je strašan, velika je razlika igrati ovde i u inostranstvu derbi. Neću zaboraviti prvi. U inostranstvu imaš trening, uzmeš klopu, gledaš u plafon tri sata, razbudiš se i ideš na utakmicu. Ovde, ja u restoranu, 100 ljudi oko mene, dobacuju: ‘Dobijte večeras’. Nisam na to navikao”.
Na terenu uvek deluje mirno i staloženo, ali nije baš sve tako kako izgleda. Posebno kada su utakmice poput derbija u pitanju.
“Pokušavam da ne pokazujem emocije, ali ti ne možeš da spavaš tri-četiri dana pre utakmice, kao i sad kad je Zvezda – Partizan. Izvrtiš utakmicu 6.000 puta u glavi, ako se desi ovo, ono… Koliko god neću da iko to vidi, takav sam. To mi i pomaže da se koncentrišem. Kad bi išao na piće, pa gledao seriju, gubio bi koncentraciju. To stvara pritisak, ali se i koncentrišem”, istakao je Teodosić i dodao da pred svaku utakmicu, pa i prijateljsku, ima određene rituale, ali nije želeo da ih otkriva.
Kada je bio mlađi, bilo je drugačije, ali u jednom trenutku je prelomio da ne želi da pokazuje emocije rivalima.
“Kad sam bio mali, plakao sam non-stop. Kad sam bio golman, svaki gol koji primim, plakao sam. Kad sam izgubio basket, plakao sam. U jednom periodu sam prestao, ali sam odlučio da ne želim da pokazujem emocije, da ih neko ne bi iskoristio”.
A govorio je i o brojnim drugim temama. Vratio film na košarkaške početke.
“Nisam smatrao da sam preterano veliki talenat. Mislio sam, talentovan sam, znam da igram. U mojoj generaciji je bilo mnogo boljih i talentovanijih igrača do nekog uzrasta i perioda. Železnik je u tom trenutku imao sistem, gde si morao da provedeš određeni period tamo, da igraš za mladu ekipu, za Čačak, pa da se vratiš. To je bio razvojni put koji sam pratio i desilo se da sa 20 godina odem iz Srbije”.
Vrlo mlad je iz FMP-a otišao u Olimpijakos, gde je posle promene na klupi imao težak period, ali sve se promenilo zahvaljujući nastupu u dresu reprezentacije.
“Pini Geršon me je doveo i igrao sam dosta za 20-godišnjaka. Janakis je potom došao, imao svoje principe i teoriju da posle trećeg pasa može prodor, posle šestog može šut. U početku nismo mogli da se uklopimo, došlo je Evropsko prvenstvo, gde nisam igrao nešto strašno čitav turnir. Došla je ta Slovenija, gde se namestilo i napravio se taj rezultat. Dotad je bilo da me pošalju na pozajmicu za Mekintajera, daju mene i novac za Holdena, da nađu način da me se reše. Posle te utakmice se dosta toga promenilo, dobio sam veća prava, prostor…”
Zahvalan je Dudi Ivkoviću što je imao veliko poverenje u njega.
“Ne znam ni ja zašto, pitam se često što se to dogodilo. Njemu sam zahvalan do neba, nemam reči da to opišem. On je meni dao odrešene ruke sa 22 godine da budem prvi plej reprezentacije i dosta toga da se vrti oko mene i od tog trenutka moja karijera je krenula uzlaznom putanjom. Ne postoji dan i kada se skupi ekipa Marković, Tepić, Krstić… Ne može da se ne spomene Duda, ispriča anegdota njegovim rečnikom i to je neko ko je nas ne samo trenirao već i vaspitao. On nije bio samo trener.”
Zato ga i prvog pominje na pitanje o najboljim trenerima sa kojima je sarađivao.
“Duda. Sale je imao dobre principe, ali Itudis je bio najposvećeniji. Uvek je imao objašnjenje zašto. Igrači su malo kvarni i razmaženi i to je tako, ali je Dimitris sve umeo da ti objasni. Meni to može da se ne svidi, ali sam dobio jasan odgovor, šta želi da dobije, šta neće da dozvoli. Kod njega, kao i kod Dude su uloge bile vrlo dobro podeljene.”
Govoreći o danima u Pireju, setio se velikana sa kojima je delio svlačionicu i istakao da mu je prijao grčki mentalitet.
“Burusis, Papalukas, Spanulis, ja ne znam šta ne izgovore jedni drugima posle utakmice. Sve je u redu, idemo posle na večeru zajedno, ali na terenu… Posvađamo u svlačionici, ali sve je super. To je pravi odnos, na terenu je jedno, moramo da ginemo jedni za drugi ako želimo da pobedimo zajedno”.
Prisetio se i najboljih šutera sa kojima je igrao.
“Macijauskas je jedan od najboljih, ali Šiškauskas je najbolji šuter sa kojim sam igrao. Malo drugačije šutira, ali ti procenti, to je neverovatno. I na treninzima i na utakmicama.”
Tu je naravno i Nando De Kolo, sa kojim je imao sjajno partnerstvo u moskovskom CSKA.
“Ja ne verujem sebi, koliko verujem Nandu za slobodno bacanje. Evo izvoli, ja idem kući. Poslednja dva minuta utakmice, ja tražim njega. Ima taj automatizam, da ne maši penale”.
Za najbolju petorku od saigrača nije mogao da se odluči – previše ih je vrhunskih.
“Papalukas na pleju, na dvojici Spanulis, De Kolo, Bogdanović… Na trojici Kirilenko, Šiškauskas, tu je i Belineli… Krstić mora na pet.”
O najvećim talentima koje je video tokom karijere…
“Aleksandrov i ja smo sedeli čak i u klupi zajedno, igrali u Železniku. Darko Miličić je isto tako neverovatan, ali to što je Aleksandrov radio… Sećam se utakmice protiv Partizana, imali smo 16 godina, on zakucava alej-up i dobijamo ekipu koja sedam godina nije izgubila, zahvaljujući njemu njega. Bio je neverovatan talenat.”
Tema je bio i njegov odlazak u NBA, gde je nastupao za Los Anđeles Kliperse.
“Bila mi je želja da odem, da probam, da vidim da li mogu. Da li sam dovoljno kvalitetan da se takmičim sa tim igračima tamo. Nisam pogrešio, samo je trebalo ranije da odem, ali da sam osvojio ranije Evroligu… Nisam nikada imao konkretno ništa iz NBA. U Olimpijakosu sam imao ugovor na pet godina, u CSKA na tri… Ljudi su znali da neću da odem dok ne osvojim Evroligu”.
Ističe da mu je mnogo značio boravak u SAD.
“Taj odlazak me je kao igrača promenio. Nisam toliko individualno radio, nisam poznat kao strašan radnik, ali sam postao kada sam otišao u Ameriku. Sistem je takav da moraš, uslovi takvi da ti je lepo da radiš. Odlazak u Ameriku mi je i produžio karijeru. Ako ne odeš u plej-of, imaš šest meseci da radiš na telu, što će naravno da se oseti sledeće godine. Ovde to nemaš. Prvi put sam otišao na more sa 28, 29 godina…”
A kako je došlo do rastanka?
“Imali smo Šeja, Beverlija, Ostina Riversa, Lua Vilijamsa… Shvatio sam da im nisam potreban, ali ostao sam tu do februara i nisam preterano igrao, ali bilo mi je lepo. Dok Rivers i Lorens Frenk su mi saopštili da sam vajvovan”, kazao je Teo, napomenuviši da mu u tom trenutku nije bila želja da se seli u druge klubove.
Nije siguran da li bi voleo da posle igračke karijere upliva u trenerske vode.
“Ne znam. Tu je moja borba sam sa sobom. Jedan dan bih da budem, pa onda šta ćemo ako mi dođe neki igrač kao što sam ja… Nisam siguran. Voleo bih da ostanem u košarci, ali ne znam u kom obliku. Za trenera nisam još siguran da je to nešto što želim”.
Zna i kada će okačiti patike o klin.
“Vidi se i po mojoj igri da nemam više 30 godina. Sam sam sebi najveći kritičar, postavim sebi ciljeve i šta ja moram da uradim, kako to mora da izgleda, ako to ne izgleda kako ja hoću, prestaću da igram. Imao sam i prošle godine strah da li mogu da pomognem ekipi, da li mogu da je napravim boljom, makar za jedan odsto. Uspeo sam to prošle godine, ove je to cilj, a ako ne bude to tako – mogu da idem turistički na treninge”, zaključio je Miloš Teodosić.
Bonus video:
Boza Stefanovic
I on polako razmišlja od završetku karijere, možda mu je ovo poslednja sezona
vanicdusan01
Ako sebe ne vidi kao trenera onda sigurno i neće otići u te vode.
emir.zujovic
Sigurno je da Teodosic zeli visok plasman u Evroligi,sve ostalo je ispod njegovog nivoa,kao na primer u prosloj godini!!!!
davidpantelic80
Teo zeli ostatak zivota da provede u kafani, kakav bre trening