Nikola Jokić – svoj i poseban. Igra potpuno drugačije od ostatka planete. Isto tako i priča sa medijia. Retko, samo kad mora… Zato uvek odjekne i ima specifičnu težinu. Kapiten reprezentacije Srbije je gostovao u podkastu Jao Mile. U razgovoru su pretresli mnoge teme, tako da krenimo redom.
Patike, koje su bile povod razgovora, bile su obojene u boje Srbije. Nosiće ih još dugo na sreću svih koji vole košarku.
NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova!
“Pošto je plan da igram za reprezentaciju koliko mogu, tako da imam i patike u našim bojama, što da ne“, rekao je Jokić.
Posle velikih pobeda, kojih je bilo mnogo, voli trenutak kad svi odu i on ostane sam sa svojim mislima.
„Često ostanem sam u svlačionici, pošto imam svoj ritual… Tako da mi stvarno treba vremena, pa me svi čekaju. To je najbolji osećaj kad ostaneš sam i sve emocije se skupe, pa bude lepo. I tada sam se osećao kao da je posao završen. Možda je olakšanje bila prioritetna emocija, nego euforija. Više sam osetio: Uh…“
Brzi prelaz na priču o balkonu i medalji na Olimpijskim igrama. Seća se trenutka kad je zakoračio pred hiljade Beograđana.
„Kad smo izašli, ajde što je dole bilo more ljudi, nego su izašli i na krovove. Zato smo mi i nebeski narod. Magičan i unikatan osećaj. To je bilo neopisivo i prelepo.“
Košarka je velika ljubav, a konji su takođe njegova svakodnevica, pogotovo kad dođe u Sombor.
„Ove godine sam organizovao da svaki dan odem u štalu, da se vozam i meni to mnogo znači. Uživam u tim momentima. Imam mnogo konja, tako da sam i potreban da pomognem. Uživam u vremenu provedenom sa njima. To je kao sport, samo što sam ja u ulozi pomagača-trenera. Kad se završi, ja dođem kad nema nikog da ih nahranim.“
Vratio se na dane kad je bio samo klinac.
„Moje detinjstvo je bilo uvek vezano za braću. Ti si imao sreću ili nesreću da igraš sa jednim. Sve uspomene su mi vezane za njih dvojicu u vidu košarke, igranje, plakanja, svađanja… Sve se vrti oko njih dvojice.“
Sada ima i svoju decu, a Amerika je postala druga kuća za Jokića.
„Imamo i sreću jer je i brat tamo, pa imamo petoro dece tamo. Oni će najverovatnije i ići u školu, ali ćemo pokušati da naše vrednosti utuvimo u glavu. Mislim da će to biti dobro. Mnogo im je lepo kad dođemo u Sombor.“
Red košarke… Objasnio je da ne voli da propušta utakmice. Da je košarka u njegovim venama i da voli najviše utakmice.
„Na to sam možda i ponosan, da imam želju da igram svaku utakmicu. Ali možda to i ne treba. Nekada odmor prija. Ali ja volim tako. Sada kad sam bio povređen, bio sam baš nervozan, jer sam prvi put bio dugo van terena. Meni odgovara da igram uvek. Ne volim kad imamo dva dana između utakmica, tad ne znam ni šta da radim.“
Na pitanje da li bi u karijeri nešto menjao, odgovorio je sledeće:
„Ne bih možda ni menjao ništa. Ili bih menjao sve ili ništa. Imao sam sreću da sam došao u Megu, gde su me svi prihvatili od Dekija pa nadalje… Kad pogledam, možda ne bih ipak ništa menjao. I tad sam bio razmažen, treće dete… Da nešto promenim, verovatno ne bih ni igrao košarku. Da sam otišao u kafanu, možda bih i danas bio tamo.“
Da bi Nikola Jokić postao Nikola Jokić, porodica je morala da se žrtvuje.
„Sećam se kad završim kasno trening, pa me otac čeka. Njihovo vreme, novac… Gde nismo imali za patike. Oni su se žrtvovali. Čak i kad sam odlazio u Vojvodinu, dođe mama ili tata, pa mi pomogne. Sve slobodno vreme su meni podredili i pomagali mi na životnom putu. I dan-danas sam razmažen, volim da odem kod mame i tate uvek. I mama dolazi u Ameriku da mi pravi griz… Sad vidim, kad sam postao otac, šta su sve uradili za mene. Daće Bog da ću raditi i ja za moju decu.“
Kako bi voleo da ga deca predstavljaju drugarima?
„Porodica je otišla na more i kuma pita moju Ognjenu. Hoćemo zvati mog tatu, a ona kaže: Ali moj tata ne voli brod. Već vide mnogo, a za košarku nemaju preveliku pažnju. Vole da dođu na utakmicu da vide maskotu, sviđa im se ambijent, ali kao košarkaša me neće ni zapamtiti. Voleo bih da drugarima pričaju da sam ih vodio na razna mesta.“
Braća su najveća podrška u Nikolinom životu.
„I dan-danas se svađamo. Tako i treba. Glupo je da svi isto mislimo. Ja sam video kroz njihove primere kako ne treba, ali sam video i kako treba, kako se trenira, bori… Strahinja ti je polomio nos, on je tako borben. Do 23. godine su donosili odluke, ali sada grupno to radimo i uvek znamo šta je prava odluka.Bili su stvarno dobri, iako su me tukli, ali stvarno su bili dobra braća i voleo bih da druga deca imaju detinjstvo kao što sam ja imao. Sve je to od ljubavi bilo.“
Zna se koliko je Jokić vezan za rodni grad.
„Volim svoju kuću, Sombor, moje ljude… Bežao sam kući dok sam igrao u Megi. Isto je bilo u Smederevu, Novom Sadu… Uvek sam bežao kući, što sam više mogao. Bilo je momenata kad sam plakao i kad mi je bilo teško. Valjda je to deo puta.“
Na šta je potrošio prve velike novce?
„Prvo sam kupio konja. Nije bio skup, ali toga se sećam, da sam kupio od prvog ugovora. Kad sam uzeo prvi veliki ugovor, osetio sam sigurnost.“
Izneo je zanimljivo mišljenje, da deci ne treba da bude uzor.
„Možda se neće svideti, ali ja sam uvek znao šta je dobro, a šta nije. Ne znam da li je jedan čovek, sportista, javna ličnost, da može da utiče na mladu osobu. Na mlade utiču drugari, porodica, okolina. Ne mislim da utičem mnogo na mladu decu. Ja nisam gledao druge, tako da se ne slažem da treba da me gledaju kao uzora.“
Okolina je mnogo pomogla Nikoli da izraste u normalnog čoveka.
„Moji drugari svi normalno rade, kum mi radi kao šumar od pet do tri i oni su uticali na mene. Da sam imao drugačije ljude oko sebe, imao bih drugačiju normalnost. Meni je normalno da odem na vikendicu, teram konje, pijem pivo…“
Šta bi voleo deci da prenese?
„Tu neku normalnost. Njima je sad bazen normalnost. Dobar auto je normalnost. Oni ne znaju za drugo. Moj tata je vozio Stojadina, nekad nismo ni imali auto. Zato bih voleo da razmišljaju normalno.“
Opet košarka. Sada luda dodavanja i asistencije koje obilaze svet.
„Ispadao sam smešan, smejali su mi se, ali sam imao slobodu i opciju da probam. To mi je pomoglo mnogo. A imam i neki talenat. Kombinacija svega.“
Savet za mlađe igrače u NBA ligi je da se prilagode i daju sve od sebe da postanu korisni za tim.
„Ja sam malo atipičan. Kad dođeš, najbitnije je da ostaneš, a da bi ostao, moraš nešto da uradiš. Ako se neko seća, na početku sam igrao veoma jednostavno. Moj početak je bio takav da sam uvek davao sve od sebe. Da me vide… Kad sam dobio minute, uprostio sam košarkašku igru. Nisam filozofirao, da bih zadržao poverenje. Nikad nisam razmišljao da treba da uđem da dam, već sam ulazio u meč da treba da ostanem što duže na terenu. Sad je drugačije. Radim sve – i što treba i što ne treba.“
Imao je sreće kad je dolazio u Denver, veterani su bili sjajni.
„Ja sam imao Čendlera i Neslona. Često ih se setim, čak imamo i neku grupu. Oni su svaki dan bili u hali. Imao sam dobre uzore i samo sam kopirao. Tako da sam kroz godine napravio svoju vrstu rutine. Od 300 dana ja sam 295 u hali.“
Ko ga najbolje čuva?
„Pa svi… Neki imaju dobre timske odbrane, negde individualci… Zubac me veoma dobro čuva. Nurkić isto. Mi smo tako kabastiji, pa možda zato. I Rudi Gober je sjajan defanzivac… Mnoge mogu da nabrojim. Liga je mnogo talentovana ofanzivno i defanzivno.“
Deci je poručio sledeće…
„Da me ne slušaju i ne gledaju… Uvek u sebi znaš šta je dobro, a šta pogrešno. Verujem da to uvek imaš u sebi. Nekada ja svesno uradim pogrešno, ali treba pokušati da uradiš što više dobrih stvari.“
Ne krije koliko mu nedostaje anonimnost.
„Mnogo! I sve mi više smeta i sve sam bezobrazniji prema ljudima, jer mi je naporno. Ja se ne slikam, ali to je moje vreme i ako ljudi ne mogu da shvate… Ljudi mi kažu da sam bezobrazan, ali mislim da je dosta. Islikali smo dosta. To je kao kad odeš u zoološki vrt.“
Najveći kritičar?
„Tata! On gleda svaku utakmicu, nijednu ne propušta. Šalje mi poruku na poluvremenu: Nikola, šta vi to igrate? Ja mu odgovaram: Ako ti se ne sviđa, pa ti ugasi… Tata je najveći kritičar, a tako i treba. Braća isto… Treba neko da ti kaže i kad nije dobro. To mi i više znači“, zaključio je Jokić.
Bonus video:
