Ako se zadesite u ulici Čarlija Čaplina 39, vrlo je moguće da ovih dana naletite na Nikolu Jovića. Na prvu bi Zvezdini navijači mogli da pomisli da se sprema nešto veliko, ali istina je da srpski reprezentativac u pauzi između sezona koristi priliku da trenira sa svojim dugogodišnjim mentorom Dragoljubom Avramovićem Gidrom. Koordinator mlađih selekcija Crvene zvezde i Jović imaju dugu istoriju i zajedno su prošli mnogo.
Zato je sada skoro svaki dan u Pioniru i kada god može, pomaže mladim nadama crveno-belih da postanu bolji igrači. Osim povezanosti sa popularnim Gidrom, prvotimac Majamija uživa u činjenici što je bilizu njegove Zvezde. Iako nikada nije igrao na Malom Kalemegdanu, ljubav ne krije i sanja da jednoga dana ispuni dečačko maštanje. Do tada radi i kao što je Marko Gudurić pomgao njemu dok je bio Megi, sada isto čini sa on sa nekim budućim reprezentativcima Srbije.
Slobodno vreme je iskoristio i da bude gost podkasta Pick “N” Talk, gde je pričao o raznim temama.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Krenuo je od sezone i želje da nastavi svoje putovanje u Majamiju.
“Očekivao sam da ću biti mnogo bolji. Bila je ok sezona… Nikad se ne zna šta donosi budućnost. Kad jedan Luka Dončić nije znao, onda sigurno da isto osećamo i mi u Majamiju. Voleo bih da ostanem, jer je meni tamo druga kuća. Nikad se ne zna. Nismo izgledali najbolje, pogotovo u plej-ofu… Tako da nešto mora da promeni. Imamo mlade i talentovane igrače, a ja mogu da radim da budem bolji, pa ćemo videti”.
Vratio je film na početak svoje NBA priče… Ništa nije ukazivalo da će završiti u Majamiju.
“Nisam mislio da ću u Majami. Nije bilo realno, čak sam sto odsto bio siguran da neću tamo. Svi timovi sa kojima sam trenirao nisu bili Majami. Čikago, Milvoki, Golden Stejt, San Antonio i Hjuston su bili timovi sa kojima sam imao kontakte i treninge. Bio sam na treningu u Golden Stejt i 30 minuta sam bio samo na njegu. Povredio sam zglob, tako da nisam otišao na treninge u Majami. Jedino što sam radio jeste intervju… Dolazi Draft i ulazio sam nervozu. Nekako sam bio siguran da ću biti 28. pik i dolazi 27. Majami… Sedim sa menadžerom, uzimam telefon, jer stvarno nisam verovao da će me izabrati. Na Draftu, pre nego što te izaberu, kamere priđu do stola, tako da znate da će biti izabrani. Gledao sam u telefon i agent mi samo kaže: Popravi kragnu…. Dižem glavu i vidim 20 kamera oko mene.
Pre odlaska u Ameriku, period pandemije koronavirusa je izabrao kao ključan za svoju karijeru.
“Tu sam prelomio. Svako jutro Dragoljub Avramović, Veselin Petrović i ja smo trenirali na jednom školskom dvorištu na Senjaku… Iako nije smelo, mi smo se krili. Svaki dan sam trenirao. Bila je rang lista, gde sam bio van 30… Mislim te liste su nebitne, ali u tom trenutku je meni to bilo sve. Hteo sam da budem prvi. Tada je krenulo, pa je usledio Evroligin turnir u Železniku, gde sam izašao na scenu. Postao sam MVP, dobio sam minute u prvom timu…”
Otišao je još dalje, na detinjstvo i vreme kada je trenirao vaterpolo u Partizanu. Otac, kao osvedočeni navijač Zvezde, teško je prihvatio situaciju. Priča je najbolji uvid u količinu ljubavi prema crveno-belom.
“U tom trenutku mi smo trebali da idemo na neki turnir u Dubrovniku i oprema nam je trebala. Naravno, roditelji kupuju opremu Partizanovu i ja sam, kao i svi moji saigrači u tom trenutku, jer smo deca bili, moralo se kupiti, kupio i vaterpolo gaće i sve. I ja ne znam, sad smo bili u kući, otac je vratio sa nekog puta i meni se čuje kako te vaterpolo gaće udaraju o radijator. U tom trenutku on ulazi i čujem stvarno jako buku. Otac koji je totalno nezadovoljan i majka koja ne može da mu objasni. To nema veze s tim, ja idem na turnir, nisam jedini, to je sve normalno i on koji ne može da razume to. Tako da od malena navijam za Zvezdu, iako sam igrao vaterpolo u Partizanu“.
Seća se prve utakmice na kojoj je bio kao navijač Zvezde.
“Mislim da je to bilo protiv Galatasaraja u Areni. Omiljeni igrač mi je bio Jaka Blažić. U tom trenutku, iz nekog razloga, imao sam šanse i da igram protiv njega u Cedevita Olimpiji, koji igra sjajno protiv nas uvek. To mi je bila prva utakmica, posle toga gledao sam razne utakmice, možda i najbolje utakmice koje sam ikada gledao. Kao klinac, bio sam oduševljen atmosferom i svime. Tu se rađa neka želja da jednog dana zaigrate i vi, da budete na terenu i da vas navijaju kao i za njih. Da, to je stvarno ljubav”.
Zato – jednog dana: Nikola Jović u Zvezdinom dresu.
“Sve ide dan za danom i sve nekako se dešava s razlogom, ali to nije pitanje, ja bih, naravno, voleo. Voleo, pogotovo zbog te ljubavi, ne samo moje, nego i od oca i cele moje familije. Eto, videću. Naravno bih voleo“.
Ne smeta ni vremenska razlika. Jović dok je u Americi gleda crveno-bele i navija.
Pratim, gledam… Pogotovo u avionu dok putujemo. Svi saigrači su u šoku zbog reakcija i navijanja dok gledam mečeve. Žao mi je kada vidim da nas kažnjavaju. Mi imamo sjajne navijače i mislim da nema potrebe da se bacaju stvari na teren. Sjajno izgledamo i bez toga. Mnogo mi je žao što nisam na utakmicama”.
Objasnio je koliko mu znači rad sa mladim igračima Zvezde, sa kojima provodi jutra poslednjih nedelja.
“Ja pokušavam da im pomognem. Prvenstvo, oni pomažu meni, samim tim što su tu. Kroz vežbe mi pomažu, a ja želim da im vratim i da im pokažem koliko je potrebno da se radi. Kada sam bio mlađi, na naše treninge u Megi je dolazio Marko Gudurić. I on je ostajao i pre i posle treninga sa nama. On je tada igrao u Memfisu – klasa od igrača. To je meni pomoglo da dam gas… Igramo jedan na jedan, tri na tri… Oni su od osam tamo i sjajni su momci”, zaključio je Jovi
Bonus video:
