Posle više od mesec dana i sedam vezanih poraza, Partizan je konačno slavio u Evroligi. Crno-beli su dobili Bajern u Minhenu 67:63 i bila je to prva pobeda Đoana Penjaroje na najvećoj pozornici za kormilom beogradskog tima, posle pet neuspeha u nizu.
Tako je klub iz Humske pobegao sa dna evroligaške tabele i sa učinkom 7-16 sedi na 18. mestu, predaleko od plej-ina (šest pobeda manje od Crvene zvezde koja je deseta).
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Ali, kao što Penjaroja reče na konferenciji za medije posle utakmice u SAP Gardenu, bio je to veliki dan. Pre svega za njega, jer je konačno osetio slast trijumfa u društvu najboljih sa Partizanom. Nije čak ni delovalo realno posle istorijski loše serije mečeva, koje su crno-beli uporno gubili sa dvocifrenom razlikom, bez pravog otpora.
Ipak, pronašli su put. Nije bilo preterano lepo, ali pobeda se piše. Ono što je u ovom trenutku još važnije, to je utisak da su crno-beli konačno odigrali dobro timski – na oba kraja terena.
Nije bilo defanzivnih propusta u toj meri kao na prethodnim mečevima, u napadu je teret raspoređen na nekoliko igrača u nedostatku najboljeg strelca Dvejna Vašingtona, koji nije mogao da pomogne zbog problema sa leđima.
Kameron Pejn je posle serije slabih izdanja pokazao da može da bude jedan od lidera ove ekipe kad joj se podredi. Osim što je bio najbolji strelac sa 16 poena, uz pristojne procente (3/5 za dva, 3/6 za tri, 1/1 penali), podelio je i četiri asistencije, uhvatio četiri skoka. Što je možda još i važnije, imao je i tri ukradene lopte, bio agresivan u odbrani što se oslikava i kroz tri napravljena prekršaja – svakako je bolje i napraviti ih nego dozvoliti lake poene, jer to pokazuje i neophodnu čvrstinu za borbu na ovom nivou.
Dakle, Pejn je poneo najveće zasluge (iako je sa pet izgubljenih lopti pokazao da je još dug put pred njim), ali veoma važan posao odradili su i ostali igrači koji su dobili Penjarojino poverenje. Španac je koristio devetoricu, od kojih su Aleksej Pokuševski i Arijan Lakić imali manje uloge, te je jezgro od sedmorice prvotimaca ponelo najveće zasluge za trijumf.
Uz Pejna, istakao se i drugi novajlija – Tonje Džekiri. Doneo je ono što se od njega i očekivalo – čvrstinu. Susret je okončao sa po osam poena i skokova, pogodio neke važne šuteve i što je još bitniije, imao je velike zasluge što je Partizan mahom imao kontrolu skoka (na kraju 40:31 za crno-bele).
Naravno, ne bi crno-beli prekinuli seriju poraza da nije bilo Isaka Bonge. Izgarao je u odbrani, takođe ubeležio važne poene u završnici (iako je skupa imao sedam), pomagao na skoku (šest), radio “prljav posao” i kao i uvek, bio u službi tima na najvišem nivou.
Vredan posao obavio je i Nik Kalates, koji je poput Pejna zabeležio tri ukradene lopte, ali je davao i mirnoću Partizanovim napadima, pa je uspeo i da sakupi osam poena, ali i da podeli četiri asistencije – bilo bi ih i više da su saigrači bili malo precizniji.
Tu dolazimo i do role Dilana Osetkovskog, kojeg šut nije služio, a nedostajalo mu je sreće i u blizini protivničkog obruča – 0/4 za dva i 2/8 za tri. Ipak, daleko od toga da se nije borio, pa je sa šest poena i sedam skokova u meču od 130 poena takođe odradio solidan posao.
Nasuprot njima, Sterling Braun je umeo da radi…ono svoje. Šutnuo je 12 puta iz igre, tri puta pogodio (11 poena). Jasno, neki od njegovih preciznih hitaca došli su u bitnim trenucima tokom utakmice, ali… Solirao je američki strelac kad nije trebalo, imao i tri izgubljene lopte, pa indeks korisnosti 3 govori da Partizan nije imao mnogo koristi od njegovih individualnih rešenja.
I tu su još jednom pokazuje zašto tim uvek treba da bude ispred pojedinca. Dokazali su to crno-beli i sinoć u Minhenu. Kad su zbili redove usled brojnih povreda i odigrali jedni za druge, nagrađeni su pobedom. Imali su više skokova od protivnika, pogodili više trojki (11-7), ukrali više lopti (10-8)…
To bi trebalo da bude putokaz za nastavak sezone. Da crno-beli moraju da igraju jedni za druge i da uvek budu podređeni timu, planu utakmice… Od Braunovih jedan na jedan rešenja sinoć nisu dobili mnogo, kao što recimo ni od rekorda evroligaške karijere Dvejna Vašingtona nisu dobili gotovo ništa. Postigao je 28 poena u porazu od Olimpijakosa sa 38 razlike…
Naravno, nije njegova krivica, svi je podjednako nose (ostali i više), ali još jednom se pokazalo ono na čemu treneri redovno insistiraju, da samo timska košarka donosi rezultate. Posebno u Evroligi. U ABA ligi bi minijature poput Dvejnovih povremeno mogle da budu dovoljne za trijumf, ali na evro-sceni je gotovo po pravilu doprinos grupe iznad pojedinačnog.
Uprvo to je možda i najbolja lekcija iz Partizanovog trijumfa u Minhenu. Jer, nije odigrao utakmicu iz snova, daleko od toga da bi mogao da je koristi kao primer za nastavak sezone. Bilo je manjkavosti, čak 19 izgubljenih lopti, ruku na srce i Bajern se mučio, delom i do agresivnosti Partizanove odbrane (delom i do kadrovskih problema), ali imali su crno-beli doprinos od više igrača, koji su se isticali u različitim intervalima igre, te su tako držali rivala na prstima i nisu posustajali (kao prečesto u Evroligi ove sezone) i na kraju im je pao kamen sa srca.
Takmičarski, pobeda u Minhenu nije mnogo promenila, crno-beli su i dalje miljama udaljeni od bilo kakve borbe za viši plasman. S druge strane, na mentalnom planu, mogla bi da bude lekovita.
Ipak, sve to bi moglo da padne u vodu ako se već u petak protiv Hapoela ponovi partija nalik onim koje su crno-beli pružali u prethodnom periodu na najvećoj pozornici. Bez timske igre, zalaganja od prvog do poslednjeg minuta, uz insistiranje na individualnim rešenjima…
Pobeda nad Bajernom bila je korak u pravom smeru, ali još mnogo posla je pred Đoanom Penjarojom i njegovim izabranicima.
Bonus video:
