NEKADA I SADA: Šta košarkašima znači dres Srbije?

“Zemlja košarke” je opis koji se koristi kada se govori o Srbiji. Uspesi koji su beležili naši reprezentativci ostali su zlatnim slovima upisani u stranice istorije. Međutim, da li se izgubio ponos i značaj dresa naše zemlje?

Saša Obradović otkrio je tajnu kod Mileta Ilića u podkastu koja tera na razmišljanje.

Naime, proslaveljeni košarkaš, sada trener, ostao je bez ugovora u Barseloni zbog nacionalnog tima.

– Dolazi ta godina kada mi je pukla Ahilova tetiva igrajući za reprezentaciju. Aito je bio trener Barselone i sve je bilo toliko izgledno da će to da se desi… Za mene sama pomisao da treba da završim u jednoj od najvećih ekipa ne treba da pričam koliko je meni značila – počeo je Obradović, pa nastavio.

– Završio sam sezonu sa povredom, dobro mi se upalila tetiva. Savet lekara je bio da ne igram za reprezentaciju, opet mi je bilo ponovljeno kroz druge analize koje sam radio prvo u Rimu, a onda u Berlinu da ne bi trebalo da igram, da treba da se oporavim jer je to ozbiljna stvar i da tako treba da prihvatim to. Međutim za mene je tada, pa i sada, uvek velika čast i odgovornost bila da nastupam za državni tim i nisam mogao da razmišljam na drugi način. Pa čak i po cenu onog što se dogodilo, da ne dobijem ugovor u najvećem timu – dodao je trener Monaka.

Kako je dalje naveo bilo mu je teško zbog ove odluke svega jedan dan, jer repezentacija je na prvom mestu.

Izgleda da to nije slučaj više. Razloge možemo tražiti na više mesta: mnogo je veća zarada danas, veći je uticaj menadžera, kojih je tada bilo jako malo, kao i uticaj klubova.

Međutim, bitan je faktor i voljni momenat i taj ponos i značaj jednog od najlepših i najtežih dresova na svetu – dresa Srbije.

Biti višestruki prvak sveta i Evrope nije mala stvar, ovakvim uspesima može da se pohvali mali broj zemalja.

Ako pričamo o “kultu” naše reprezentacije vratićemo se 30 godina unazad. Izdašno je pričati o Kićanoviću, Dalipagiću, Slavniću i ostalim herojima koji nisu propuštali leto sa nacionalnim timom.

Krenućemo od 90-ih jer tada kreće modernizacija košarke kakvu imamo danas. Popularnost ove igre je na vrhuncu u ovom trenutku. Za to je najzaslužniji verovatno bio Majkl Džordan.

Ali u Evropi primat su imala neka druga imena. Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Žarko Paspalj, Dejan Bodiroga, Vlade Divac…

Svako od njih bio je najbolji igrač na svojoj poziciji na Starom kontinentu. Mnogi mladi su se ugledali na ove momke koji su igrali sa posebnim žarom.

I dalje se pamti ta 1995. i Evropsko prvenstvo kada je Đorđević u finalu postigao preko 40 poena, kada je Danilović na “poster” stavio Sabonisa, kada je mladi Bodiroga na sebe skrenuo pažnju košarkaške javnosti i Paspalja koji je pred Grcima postao šampion Evrope.

Ali ovde ćemo pričati o njihovom požrtvovanju. Ne samo o njihovim uspesima kojih je bilo.

O njihovom odnosu najbolje svedoče reči Saše Obradovića u pomenutom podkastu.

– Mi smo uvek dolazili sa određenom dozom velikog patriotizma i velikog motiva da ponovo pokažemo da smo najbolji. Što se i događalo iz godine u godinu. Na kraju kada sumiraš mi smo možda generacija koja se nije to tada dogodila – izjavio je on.

Podsećanja radi ova generacija je osvojila tri EP i dva SP zaredom!

Ako je verovati svemu navedenom izgleda da su veliki patriotizam, ponos i želja da se bude najbolji recept za uspeh i primaran faktor odazivanja pozivu selektora.

Koliko je ovoj generaciji bio bitan dres Srbije pokazali su na delima.

Savić je u finalu OI 1996. godine doživeo tešku povredu i želeo je da nasatvi da igra, ali je u tom trenutku Dušan Duda Ivković persudio i za njegovo dobro ga ostavio na klupi.

Godinu dana kasnije na EP ozbilju povredu zgloba doživeo je Danilović i ta na prvoj utakmici na prvenstvu. Ipak, odlučio je da ostane do kraja sa svojim saigračima i pod injekcijama odigrao finale istog.

U tom trenutku Danilović je bio najbolji bek u Evropi i igrač sa ozbiljnim ugovorima bez kojih je u tom trenutku možda i moga da ostane, ali je odlučio da posao završi do kraja – muški!

Slična situacija se dogodila na SP 1998. kada je Aleksandar Đorđević otišao povređen na takmičenje, jer je od njega selektor to zatražio.

Nekada jedan od nosilaca igre na ovom takmičenju je prihvatio ulogu da ulazi sa klupe i da u ključnim momentima bude na raspologanju timu.

Konkretno u četvrtfinalu kada je ušao sa klupe i bio glavni inicijator preokreta protiv Argentine i plasmana u borbu za medalje, koja je po tadašnjem pravilu bila zlatna.

Tako je nekada sve bilo, sada je malo drugačije. Svi pamtimo skandal od pre par godina kada je više igrača otkazalo poziv u mladu reprezentaciju koja je tada bila na radaru selekotra A reprezentacije.

Imali smo i u novijoj istoriji svetle primere. Miloša Teodosića koji je se odazivao uvek kada je mogao. U nekoliko navrata su ga omele povrede, ali motiv da igra za nacionalni tim nikada nije bio upitan.

Bogdana Bogdanovića koji je igrao prvenstva rovit, koji je i ovog leta nakon ozbiljnog hirurškog zahvata odlučan da ako se oporavi na vreme stavi sebe na raspologanje selektoru.

Ovakvim stavom mogu da se pohvale i Kalinić, Bjelica, Raduljica i mnogi drugi.

Međutim, pamti se otkaz Nikole Jokića, koji je u tom trenutku rešio da preskoči reprezentativne obeveze usled rođenja deteta, što je razume se opravdan razlog.

Neki prethodni izostanci nisu baš najjasniji, ali o njima nema potrebe sada pričati.

Pokuševski i Jović su imali sjajnu priliku ovoga leta da se odazovu i budu deo selekcije koja sa velikim ambicijama ide na EP, ali zbog odluka klubova nisu bili u prilici da to i učine.

Iz tog razloga nameće se pitanje – Da li je nekad bilo lakše igrati za nacionalni tim? Klubovi nisu imali toliko uticaja, naročito NBA timovi, ili je u pitanju nešto drugo?

U svakom slučaju mi se nadamo još jednoj zlatnoj generaciji i koja će još dugo, dugo biti na okupu.

AKO SE PO JUTRU DAN POZNAJE… Srbija nije razočarala protiv aktuelnog prvaka!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: MUNDIJAL NA DLANU: Upoznaj Ekvador i osvoji dres! EP02 | Meridian