Neočekivani trenerski bum obeležio je tekuću sezonu kada je Svetislav Pešić, nakon smene Gordona Herberta, ponovo seo na klupu minhenskog Bajerna. Iako je svojim dolaskom momentalno prodrmao ekipu i uveo prepoznatljiv sistem, čini se da se velika i trofejna priča jednog od najvećih stručnjaka polako primiče svom poslednjem poglavlju.
U velikom intervjuu za nemački “Die Zeit”, Pešić je otvoreno govorio o svom unutrašnjem miru i promenama koje su došle s godinama.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Sada spavam veoma dobro. Na početku karijere sve sam doživljavao mnogo emotivnije. Sada imam iskustvo i postao sam smireniji. I imam svoju filozofiju na koju mogu da se oslonim. To važi za sve: moje metode treninga, način na koji tim igra u odbrani i napadu, kao i način na koji komuniciram.”
Kada je reč o stalnom usavršavanju i upijanju znanja od kolega, Kari ističe da je to proces koji nikada ne prestaje:
“Svaki trener to radi. Period kada sam bio selektor Nemačke od 1987. mnogo mi je pomogao u tome. Imao sam vremena da putujem. Gledao sam kako drugi rešavaju probleme, kako treniraju. Potpuno sam se posvetio košarci. I danas to radim. To je jedini način da imate šansu da napredujete. Ako mislite da sve radite savršeno, ne možete da se razvijate.”
Na pitanje da li je tokom karijere bilo trenutaka kada mu je ego bio ispred kolektiva, iskreno je odgovorio:
“Na trenutak sam mislio da moji timovi pobeđuju samo zbog mene. Jer sam tako sjajan trener. Sa reprezentacijom Jugoslavije postao sam prvak Evrope 2001, svetski prvak 2002, a 2003. sam sa Barselonom osvojio trostruku krunu – Evroligu, prvenstvo i kup. „Bravo, Pešiću! Bravo!“, govorili su svi”.”
Svoj trenerski identitet opisuje kao specifičan spoj čvrstine i uvažavanja tuđeg mišljenja:
“Uvek sam pokušavao da nađem ravnotežu između skromnosti i samopouzdanja. Skroman sam, ali kada u nešto verujem, nema kompromisa. Prihvatam povratne informacije od igrača, ali kada donesem odluku, ide se pravo napred. Nema više rasprave.”
Osvrnuo se i na period nakon odlaska sa klupe Srbije, otkrivši kako je zapravo završio u Minhenu iako je planirao odmor:
“Zapravo, nisam želeo ništa da radim do kraja ove sezone. Hteo sam da imam više vremena za porodicu, posebno za svoju suprugu Veru. Onda me je pozvao Herbert Hajner, predsednik Bajerna. Klub se upravo razišao sa Gordonom Herbertom posle osam uzastopnih poraza u Evroligi. Hajner me je pitao da li mogu da preuzmem tim do kraja sezone.”
Presudnu ulogu u povratku na parket imala je upravo njegova supruga:
“Rekao sam Hajneru da prvo želim da razgovaram sa suprugom. Vera je takođe zaljubljenik u košarku. I sama je igrala košarku. Rekla je da, ako te predsednik zove, ne možeš da kažeš ‘ne’. Ne bih prihvatio nijedan drugi klub, ali se sa Bajernom identifikujem sto odsto. To je moj klub, klub mog srca.”
Ipak, svestan godina, Pešić je opisao momenat kada je sam sa sobom prelomio da je kraj blizu:
“To je verovatno tačno. Pred jednu utakmicu Evrolige početkom januara ležao sam u hotelskom krevetu i odjednom sam se zapitao: ‘Šta ti uopšte radiš ovde? Jesi li lud? Uskoro ćeš imati 77 godina, a još si trener. Doživećeš 90, to je još 13 godina’. Tada sam sebi rekao: ‘Dosta je košarke, prestani već jednom.”
Planovi za budućnost su jasni – košarka ostaje u krvi, ali ne više kroz svakodnevni rad na klupi:
“Kao što pišem u knjizi: jednom trener – uvek trener. Uvek ću biti uključen u košarku, držaću predavanja i slično. Ali pred kraj života ne mogu više da budem glavni trener. Znam da mi ljudi neće verovati kada kažem da se povlačim. Ali posle ove sezone, stvarno je dosta. Imam prelepu kuću u Barseloni, gde živi deo moje porodice. I želim da provodim više vremena u svom rodnom Pirotu. Želim da doživim život iz drugačije perspektive.”
Rad sa mladim ljudima vidi kao eliksir mladosti, ali svestan je da intenzitet koji on traži nije uvek lako pratiti:
“To je velika prednost ovog posla, jer ne idem na večere sa ljudima mojih godina koji stalno pričaju o infarktima, prostati ili bolovima u leđima. Ne sviđa mi se sve što mladi igrači rade. Ali kada kao trener vidim da igrači žele da napreduju, da upijaju sve, da uživaju u treningu, tada se vratim kući posle treninga, popijem čašu crnog vina i još sam motivisaniji za sledeći trening. Ne pobeđujemo svaku utakmicu, ali se trudim da svakog igrača učinim boljim. Zato sam i dalje trener.”
Za kraj, o poređenjima sa legendama poput Grega Popovića i svim priznanjima, Pešić kaže:
“Na kraju, nije me mnogo briga. Naravno, drago mi je zbog svih nagrada koje sam do sada dobio. Ali važnije mi je to što se i dalje radujem svakom jutarnjem treningu. Iako uvek ima teških dana kada sam razočaran, ljut na sebe i na druge. Živim život vrlo intenzivno i zato očekujem isti intenzitet od ljudi oko sebe. Nisam uvek lak za saradnju.”
BONUS VIDEO:
irena
Vreme je da ode u penziju,pa u Pirot na jagnjetinu….
petar
Mnogo je to godina mislim da bi stvarno bilo krajnje vrijeme da se penzioniše
igor
Koliko godina već aktivno radi kao trener + je prije toga igrao košarku verujem da mu je već što on kaže i sam preko glave svega