Dvejn Vašington je postao lider Partizana i čovek oko kojeg se sve vrti u crno-belom. Prethodni period je bio turbulentan, a kada se malo smirilo – lansirao je Parni valjak ponovo na pobednički kolosek. Amerikanac je pre svega što se desilo u klubu dao opširan intervju za Euro insiders, koji je izašao danas i gde je rekao mnogo toga zanimljivog.
Od odnosa sa Željkom Obradovićem, preko odrastanja i sazrevanja, pa sve do aktuelnog trenutka i potencijalnog igranja za reprezentaciju Nemačke.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Nije idealno počelo za Vašingtona u Partizanu – prošla sezona je bila puna uspona i padova. Objasnio je zašto.
“Prošla godina je bila duga. Morao sam da prođem kroz period adaptacije. Pričali su mi i pre dolaska da je drugačije, ali moraš sam da doživiš to da bi zaista razumeo. Druga sezona je mnogo bolje krenula. Ušao sam sa više samopouzdanja i zaista verovao u sebe. Ovo je moj prvi profesionalni košarkaški tim gde igram dve godine zaredom. To je za mene osećaj sigurnosti i definitivno se osećam komfornije sada nego prošle godine.”
Šta je pošlo po zlu prošle godine, usledilo je potpitanje.
“Prilagođavanje… Znam da sam prilagodljiv, ali ranije je bilo potrebno malo više vremena. Bilo je drugačije. Kažu da je teško da ti Srbija bude prva evropska zemlja. Sada sve ima više smisla.”
Da bi se razumeo um Vašingtona, potrebno je napomenuti da je rođen 2000. godine, a već ima dvoje dece.
“Moja ličnost je otvorena, veoma sam pričljiv i komunikativan. To može biti blagoslov, ali i teret. Ti si najglasnija osoba u prostoriji. Neki te vole jer si takav, nekima si previše glasan. Zato je važno da pronađeš ravnotežu. Kako sam odrastao, tako me je porodica malo usporila. Postao sam zreliji i počeo da više pričam o košarci generalno.”
Iako ima samo 25 godina, ponaša se i priča kao da je mnogo stariji.
“Ponekad se to jednostavno desi. Ja sam svesno doneo odluku da želim da budem takva osoba. Imao sam sjajnog uzora – mog oca… Pokazao mi je put, a jedna od najvažnijih stvari u životu je bila da moja deca vide kako igram košarku. Ja nisam uspeo da gledam oca, ali jesam ujaka – Derika Fišera. Moja deca su još mala, ali za koju godinu će moći da me gledaju i to me raduje.”
Sve je uticalo da postane igrač s mnogo samopouzdanja.
“Moja majka je pričala samo o meni i stalno mi davala pažnju. Ohrabrivala me je. Ubrzo sam se zaljubio u košarku, a to pomešano sa košarkom je proizvelo želju da budem najbolji. Moraš mnogo da radiš da bi stekao samopouzdanje. Od kada znam za sebe, radio sam i verovao u svoje veštine. Manifestacija je bitna. Verujem u to 100 odsto. Radim to pre utakmice, posle utakmice, svaki put. Jednostavno, moraš da vidiš kako se to dešava. Ipak, najvažniji deo je rad.”
Igranje u Partizanu nije lako, a Vašington ima mehanizme kako da pronađe pravog sebe.
“Pokušavam da odvojim malo vremena za sebe, da se opustim, da vežbam tehnike disanja i da ostanem prizeman. Domaće utakmice su lude! Samo želiš da istrčiš i prođeš kroz zid. Zato pokušavam da ostanem smiren.”
Iskustvo u Beogradu će zauvek biti utkano u njega.
“Ovo će me oblikovati za narednih deset godina. Blagosloven sam što sam ovde. Da su me pitali na početku karijere da li bih želeo da igram u Srbiji – odgovorio bih: Dođavola, ne! A zapravo sam super blagosloven što sam u ovoj situaciji. Ovo je ludo iskustvo. Posebno je, ali je posebno i za ostale, jer takva atmosfera izvlači najbolje i iz protivnika. Nikada se ne navikneš do kraja. Svaki put kada izađeš, osećaj je isti, naježiš se… Koliko god da si pospan ili umoran, kada čuješ buku – samo se uključiš.”
Osvrnuo se i na trenutak koji mu je promenio život. Kada je bio sasvim mlad, otac, inače bivši NBA košarkaš, je završio u zatvoru zbog saobraćajne nesreće.
“Moj otac je otišao u zatvor, a ja sam bio u sedmom razredu. Imao sam košarkaški kamp i bio je to prvi kamp bez njega. Mama je bila toliko nervozna… Treneri su vrištali, vikali, bio je to baš ozbiljan košarkaški kamp. Potpuno je drugačije kada dođeš sa tatom, jer je on poznavao mnoge na tim mestima.”
Nastavio je još o događajima koji su ga formirali.
“Rekao sam sebi: prokletstvo, tata nije sa mnom. Uvek kada bih dobro dodao ili dao koš, gledao bih u njegovom pravcu. Sećam se da sam čuo šta bi rekao ili možda bi mi ovo rekao. Tada sam shvatio da su njegove reči usađene u meni… Trenutak kada sam razumeo poruku: Hoću da uradim ovo, a imao sam temelj. Na kraju sam imao vrlo dobar kamp. Mama me je vozila kući i plakala što tata nije sa nama. To je duboko sećanje i tada sam shvatio da želim da budem profesionalac i da želim da budem u stanju da brinem o svima. To je bio dan koji je promenio godinu dana mog života.”
Deo razgovora je bio posvećen i za Željka Obradovića, koji je u trenutku kada je intervju rađen i dalje bio trener Partizana. Autore je zanimalo da li bi Željko mogao u NBA ligi da radi.
“Drugačije je, posebno u NBA, gde se igra promenila u odnosu na stil nekadašnjih vremena. Novo doba je došlo. Da li bi mogao? Mislim da bi svako mogao uz pravu priliku, ljude oko sebe… To je sve važno. Čovek ima devet evroligaških titula i šta drugo da kažeš osim – legendarno.”
Obradović je poznat kao čovek koji vrlo strastveno vodi utakmice – dok u NBA ligi važe neke drugačije norme.
“Ja sam kao osoba video i jedno i drugo: i opuštenost i tenziju. Video sam obe strane. Ja mogu da podnesem to lično, ali ne mogu svi. U to sam siguran. Kao što sam rekao, on nije osvojio devet Evroliga bez razloga. To je jednostavno tako. Dakle, radio je nešto kako treba.”
Odnos sa Željkom je nešto o čemu je takođe pričao.
“Dug put smo prešli. Nikada nije bilo neprijateljstva ili nečeg sličnog. Ali bilo je potrebno vremena da počne da mi veruje. Još uvek radim na tome da naša konekcija dostigne tačku u kojoj ćemo se obojica osećati komforno. Ali mislim da smo na odličnom mestu. Prošle godine je morao da me upozna i vidi koliko mogu. Jednostavno je morao da stekne utisak o meni.”
Priznao je da bi voleo da bude deo reprezentacije Nemačke, koja bi mogla da dobije veliko pojačanje.
“To bi bilo kul. Jedinstvena prilika. Moj tadašnji tim je igrao u Nemačkoj i zato sam rođen tamo. Radujem se budućnosti. Ne znam šta će se tačno desiti, ali imali smo razgovore i kontaktirali su me. Trenutno nemam pasoš, pa je to nešto na čemu radim. To bi bilo sjajno. Čuo sam da su Olimpijske igre u Los Anđelesu i to je sjajno. Osećam da bih mogao da im pomognem iako oni imaju sjajan tim.”
Nije moglo bez najvećeg rivala.
“Jasno mi je stavljeno do znanja da se o njima ne priča, jer mediji i ljudi mogu da izvrnu tvoje reči. Klonim se komentara o Zvezdi. Iskreno, tako nam je rečeno. Nema zle krvi sa moje strane. Znam istoriju odnosa, nasleđe i video sam sve iz prve ruke. Volim derbi, volim da se takmičim i igram košarku. Ovo je jedinstveno mesto i iskustvo za ceo život. Imamo još jednu godinu pred sobom, a budućnost je nepredvidljiva.”
Bonus video:
iva
Sam je rekao šta mu je bio najveći problem a to je malo vremena za prilagođavanje, u NBA ligi kad te klub uzme onda te stave u razvojnu ligu pa par sezona igraš tamo pa tek onda pređeš u glavni tim a ovde kad dođeš odmah očekuju da igraš kao da se ti i tim znate deset godina.