Aleksandar Atanasijević koliko god puta govorio za medije, uvek uspe da otkrije neki zanimljiv detalj koji javnost do tada nije znala. Jedan od najboljih srpskih odbojkaša u 21. veku u razgovoru sa Andrijom Gerićem u podkastu “Priča za medalju” otvoreno je govorio o karijeri, Partizanu, Crvenoj zvezdi, teškim momentima koje je prolazio u inostranstvu, ali i privatnom životu i ljubavi sa suprugom Elicom Vasilevom.
Atanasijević se prisetio početaka i trenutka kada mu je u Crvenoj zvezdi rečeno da nije dovoljno talentovan, posle čega se vratio u Partizan i napravio potez koji mu je, kako danas kaže, promenio život. Govorio je i o periodu u Peruđi, emotivnom rastanku sa italijanskim klubom posle osam godina, kao i suzama koje nije mogao da zadrži kada je napuštao grad u kojem je izgradio ime evropske odbojke.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Poseban deo razgovora bio je posvećen njegovoj supruzi, bugarskoj odbojkašici Elici Vasilevoj, koju je, kako priznaje kroz osmeh, osvojio upornošću nakon što mu na prve poruke nije odgovarala. Dotakao se i odnosa sa navijačima, života profesionalnog sportiste, finansija u reprezentaciji, ali i trenutaka kada je shvatio koliko sport može brzo da te podigne – i isto tako spusti.
Sve je počelo od ‘precrtavanja’ u Zvezdi…
“Uvek interesantna priča – stvarno je istinita. Nije da želim da je napravim bajkovitom, zaista je tako. Trenirao sam dugo u Partizanu, kod Slavka Balandžića, koji je idealan trener za mlađe kategorije. Nauči te da se igraš, da voliš odbojku, da uživaš u tome… U nekom trenutku sam pomislio da sam daleko ispred svoje generacije, da sam bolji od svih i da treba da idem u Zvezdu, jer se tamo navodno bolje radilo. Otišao sam tamo na trening, oni su me prebacili u mlađu grupu i rekli: Ajde ti polako, nisi ti previše talentovan. Oni nisu ništa pogrešili, nisam znao pravilno čekić, prste… Sve odbojkaške elemente sam skromno radio. Odlučio sam da se vratim u Partizan i to je bila najbolja odluka u životu. Put do prvog tima Partizana je bio mnogo lakši nego u Zvezdi“.
Nastavio je potom da se razvija u crno-beloj opremi. Mada, nije mu bilo nimalo jednostavno.
“Tada me Slavko Balandžić gurao i sa starijom grupom da treniram. Gde kad imaš 13 godina, stariji momci imaju 16 – tu su teme koje ti nisu prijatne. Zadirkivanja… Ja sam teško sve to podnosio, iako volim da se šalim. Hteo sam da prestanem. Sećam se da se tada treniralo na Kalemegdanu na teniskim otvorenim terenima. Rekao sam Slavku kroz polu plač da nemam druga, da bih da prestanem da se bavim sportom. On mi je rekao: “Biću ja tvoj drug”. To je razlika od 30, 40 godina između nas. Tom rečenicom me kupio za ceo život. Video sam da neko stvarno i iskreno veruje u mene. Nisam smeo da ga izneverim“.
Opisao je i kako je otišao prvi put u inostranstvo – prva stanica je bila Belhatov.
“Odluka da odem iz Partizana je bila veoma teška. Imao sam ugovor u Partizanu, potpisan sa 16 godina, koji nije bio važeći. Morao sam na neki način da se tužim sa Savezom, da bih dobio dozvolu da odem iz kluba. To je bilo veoma stresno za mladog igrača. Ne želiš nikad nikome da se zameriš, da ostaviš dobar utisak… Sećam se da je moja mama otišla da razgovara sa tadašnjim predsednikom Partizana. Želeli smo iz ličnih sredstava da platimo taj odlazak. Ali, on nije hteo ni da čuje. Odbojkaški savez Srbije je posle doneo odluku da sam slobodan. Otišao sam u Belhatov, to je bila zajednička odluka sa menadžerom i mojim ocem“.
Prisetio se i perioda u Peruđi, ali i bolnog odlaska posle osam godina.
“I dan danas mi teško pada taj period. Sećam se kad sam pakovao stvari, poslednji trenuci tamo.. Mislio sam da je sve šala i da će me neko iz kluba zvati da mi kaže da me i dalje žele, da se vratim. Napunio sam kola… Krećem da se pozdravljam sa drugarima. Prvi dan da su otvoreni kafići, ljudi skidaju maske. Teško mi je da ih zagrlim jer sam svestan da je kraj. Vozim se ka kući, stajem na pumpi… Kažem: Au. Krećem da plačem sam od sebe. Tad mi je valjda postalo jasno da je stvarno kraj i da moram da okrenem drugi list i posvetim se maksimalno drugom klubu. Želeo sam u drugom klubu da dokažem da su pogrešili i da požele da me vrate“.
Otkrio je i kako se upoznao sa sadašnjom suprugom odbojkašicom Elicom Vasilevom.
“Imao sam saigrača iz Bugarske koji mi je pokazao njenu sliku. Ona je bila pojam za bugarsku odbojku. Ja pogledam na Instagramu i svidi mi se. Nisam analizirao da li je dobra osoba, nego mi se svidi po izgledu. Pošaljem poruku, kao sad što rade mladi. Ona mi nije odgovorila. Slao sam četiri-pet puta. Pokušavao sam, a ona me ‘ladila’. To je bio veoma glup start sa moje strane. Kad je došla u Italiju, onda smo otišli da se upoznamo. Ja sam bio: Daj šta daš, ajde da probam sve. Kasnije su one došle u Srbiju da igraju prijateljsku utakmicu, upoznali smo se malo bolje i veza je krenula. I dan danas se smejemo… Slao sam tad cveće svuda, ne bi li obratila pažnju na mene. I uspeo sam. Meni je najvažnije da dođem do cilja“.
Pokušao je da objasni i šta oseća kada slavi sa navijačima.
“Pa prelep je osećaj… Ja sam sa 25, 26 godina mislio sam da sam odbojkaški Lebron. Da ću biti najbolji ikada, da sam neverovatan. A onda polako te život spušta sve dublje i dublje. Odbojka nije toliko praćen sport. Ali ti u svojoj glavi misliš da si najpopularniji sportista na svetu. To slavlje sa navijačima – meni je delovalo kao da sam na Marakani. Kao da me pozdravlja 100.000 ljudi, a u hali bilo pet, šest hiljada. Meni je u tom trenutku to bilo sve. Nisu bili samo navijači, nego ljudi koje viđam na ulici, u supermarketu, gde god… Gledali su svaku utakmicu, bilo mi je prirodno da se radujem i tugujem sa njima. Zato su me i zavoleli. Posle utakmice sam uvek ostajao da se slikam sa svakim. Prija mi pažnja. Danas je to mnogo manje. Nekad mi prija da budem i sam, što tad nisam mogao da zamislim. Samo sam želeo da se priča o meni i da sve uči budu uperene prema meni“.
Iako ne vidi sebe kao trenera po završetku trenerske karijere, Atanasijeviću je uzor Željko Obradović.
“Sviđa mi se njegov način rada. Interesantno mi je kako je moguće da neko toliko godina bude na vrhuncu i kako je moguće da neko osvoji devet Evroliga. Imao sam tu želju da ga upoznam. Naravno, ljudi iz marketinga košarkaškog kluba Partizan su mi omogućili to i ja sam pitao ljude iz Olimpijakosa da li ja mogu da odem na utakmicu da upoznam Željka Obradovića. Kažu oni: ‘Ne može’. Ja rekoh: ‘Molim vas’. Pitao sam: ‘Dobro, da li mogu na trening? Može na trening dan pred utakmicu, ali da te niko ne vidi’. Ja sam otišao tamo i stvarno mi je bilo tih 10 minuta razgovora sa Željkom Obradovićem izuzetno interesantno, uvek je lepo čuti te vrhunske trenere, vrhunske sportiste da sada podele neki savet s tobom. Jer imam ja imam dovoljno iskustva, ali nemam iskustva u ovoj fazi karijere“.
Nezaobilazna tema su bile i finansije, tačnije mišljenje javnosti da profesionalni sportisti žive baš lagodan život…
“Vraćamo se sa Svetskog prvenstva 2022. godine. Za reprezentaciju igraš i ne zarađuješ novac. Ispali smo u osmini finala od Argentine, ja nervozan… Ulazim u taksi, a vozač me pita odakle ide. Kažem da smo bili na SP, a on: ‘Da li je i vama predsednik države dao pare’. Nema predstavu da nama jedno leto veoma mnogo košta. Odeš kod Marijane Kovačević ako ti pukne mišić. Da tu pomogne da se što pre oporaviš. Kad ti treba dodatna terapija, odeš i na to. Suplementacija i sve živo. Završavali smo leta sa velikim minusom, a ljudi su gledali kroz: ‘Ma ovi uzimaju pare sto odsto’. A nas je najmanje zanimao novac u tom trenutku, samo nam je bilo važno da napravimo rezultat“.
Bonus video:
