Zoran Terzić je drugi najuspešniji selektor u istoriji Evropskih prvenstava po broju osvojenih zlatnih medalja, sa tri titule, iza legendarnog ruskog stručnjaka Nikolaja Karpolja, koji ih ima sedam. Terzić je treći na večnoj listi po ukupnom broju osvojenih medalja, iza Karpolja (devet) i Đovanija Gvidetija (sedam).
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Na 10 učešća na Evropskim prvenstvima osvojio je šest medalja – tri zlatne, dve srebrne i jednu bronzanu – što predstavlja impresantnih 60 odsto uspešnosti u osvajanju odličja.
“Dobar procenat, ali način na koji razmišljamo u Srbiji je takav da uvek želimo više i bolje. Posebno 2021. godine, kada nismo uspeli da osvojimo zlato. Dobro je što smo na svakom Evropskom prvenstvu, osim 2013, stigli do pobedničkog postolja. Tada smo igrali polufinale, ali nismo osvojili medalju. To je jedino takmičenje u istoriji srpske odbojke na kojem nismo uzeli medalju nakon plasmana u polufinale. Svaki drugi put kada smo stigli do polufinala, osvojili smo medalju“, prisetio se selektor Terzić u razgovoru za zvanični sajt CEV.
Kako biste uporedili odbojku iz 2002. godine sa današnjom?
“Postoje razlike. Iskreno, možda će se neke današnje igračice naljutiti na mene, ali to je njihov problem. Individualni kvalitet je tada bio znatno veći. Kada smo se 2003. vratili na Evropsko prvenstvo, u svakoj poziciji postojao je veliki broj vrhunskih igračica. Uzmimo za primer primače servisa – igračice koje su bile izvanredne u prijemu, napadu, bloku i svemu ostalom. Danas imamo dve ili tri vrhunske igračice na toj poziciji. Ranije ste bez problema mogli da nabrojite deset takvih.
Definitivno je individualni kvalitet opao, ali je odbojka danas brža i igra se na nešto drugačiji način. Nekada je bilo mnogo teže osvojiti medalju ili napraviti veliki rezultat. Postojalo je mnogo jakih reprezentacija. Rusija je uvek bila snažna, izuzetno snažna. Poljska je bila evropski šampion 2003. i 2005. godine, Turska je imala odličan tim, isto kao i Holandija, Srbija se tada pojavila na velikoj sceni, a tu je bila i Italija. Mnogo zemalja igralo je vrhunsku odbojku i imalo fantastične igračice.
Sada je situacija malo drugačija. Nema toliko vrhunskih igračica, ali se danas mnogo više radi na marketingu, promociji i popularizaciji sporta. Takvo je vreme, to je normalno”.
Srbija bez Maje Aleksić na Evropskom prvenstvu
O proširenju Evropskog prvenstva sa 12 na 24 reprezentacije:
“Nažalost, kvalitet je sigurno niži kada učestvuje više reprezentacija. Automatski je i manje zanimljivo za gledanje, ali sa marketinške strane to svakako ima smisla, bilo zbog novca ili nekog drugog razloga”.
Da li bi smena generacija mogla da donese nešto pozitivno Srbiji?
“Vrlo često upoređujemo sadašnje reprezentacije sa onima iz prošlosti. Setite se muške reprezentacije, olimpijskog šampiona iz Sidneja. Ljudi su tada govorili da više neće biti rezultata, a onda je ta reprezentacija dva puta osvojila Evropsko prvenstvo.
Ako imate mogućnost da se borite za sam vrh, to je dobro. Ako nemate, onda imate problem. Problem današnje odbojke je što reprezentacije mogu da imaju koliko god žele stranih igračica, da dovedu nekoliko Ruskinja ili Kubanki i naprave tim sposoban za vrhunske rezultate. Mi tu mogućnost nemamo. Mi moramo da pronađemo dovoljno kvalitetnih igračica među naših šest miliona stanovnika, da radimo sa njima i onda očekujemo rezultate kakve su ostvarivale prethodne generacije.
Za sada stvari funkcionišu prilično dobro. Nije idealno, ali nije ni loše. Poslednjih godina dobili smo nekoliko dobrih igračica – Uzelac, Ivanović, Antonović… Imamo mlade i talentovane igračice i sigurno reprezentaciju koja zaslužuje poštovanje i sposobna je da ostvari dobar rezultat”.
Na EP 2026. Terzić će izjednačiti Karpoljev rekord od 11 učešća na Evropskom prvenstvu, dok će Gvideti ostati na 10. Odbojka se iz godine u godinu razvija. Da li je taj napredak vidljiv i u trenerskom svetu, odnosno u pojavi nove generacije mlađih trenera?
“Promene moraju da se dešavaju. Jednostavno morate da se prilagođavate okolnostima i različitim generacijama. Ali pogledajte ko i dalje vodi najbolje reprezentacije sveta – Velasko i Ze Roberto, obojica imaju više od 70 godina. Nije baš da se pojavilo mnogo mladih trenera koji su fantastični, dok mi stariji navodno više ništa ne znamo. Mislim da je zapravo suprotno.
Ono što se zaista promenilo jeste sve ono što nije direktno vezano za odbojku – rad kondicionih trenera, lekara i ostalih članova stručnog štaba. Tu je napredak ogroman. Danas postoji mnogo novih metoda koje pomažu igračima da budu zdraviji, fizički spremniji i da pružaju bolje partije”.
O radu sa mladim igračicama:
“Nikada ne govorim loše o onima koji su bili pre mene. I Danijele Santareli i Đovani Gvideti su fantastični treneri i njihovi rezultati govore sami za sebe. Ali oni nisu razmišljali o tome kako će reprezentacija Srbije izgledati za pet ili deset godina. Jednostavno, nisu posvećivali dovoljno pažnje mlađim igračicama.
Nađa Antonović je sada sa nama i to je naš pristup – jedini način da mlade igračice napreduju jeste da rastu uz iskusnije i da dobijaju priliku da igraju. Mladih igračica uvek ima, svake godine može da se pojavi bar jedna”.
Koliko će Evropsko prvenstvo 2026. biti zanimljivije i kvalitetnije?
“Nisam siguran da će biti mnogo uzbudljivije ili zanimljivije. Evropsko prvenstvo je svima veoma važno. Biti šampion Evrope je nešto fantastično. Radije bih osvojio Evropsko prvenstvo nego izborio plasman na Olimpijske igre. Na Olimpijske igre ćemo se plasirati na drugi način.
Što se kvaliteta tiče, ne verujem da će biti mnogo veći. Jedini zaista zanimljiv deo biće finale – da vidimo ko dobija sve, a ko ostaje bez svega. Ako, na primer, Italija bude igrala finale, gotovo sigurno će se plasirati na Olimpijske igre preko FIVB rang-liste, pa iz te perspektive njima neće biti presudno da li će postati evropski šampion ili ne.
S druge strane, reprezentacijama poput Holandije ili Nemačke to može mnogo da znači. Osvojiti Evropsko prvenstvo i izboriti Olimpijske igre bilo bi fantastično, jer bi drugi put do plasmana bio neuporedivo teži. Ne mislim da činjenica da je Evropsko prvenstvo ujedno i kvalifikacioni turnir pravi neku ogromnu razliku”.
O ciljevima Srbije na Evropskom prvenstvu:
“Ima mnogo reprezentacija koje će se boriti za medalje. Italija i Turska su glavni favoriti, a zatim dolazimo mi, Poljska, Holandija i Nemačka. Tih šest reprezentacija boriće se za mesta u polufinalu.
Za Srbiju je plasman u polufinale, na neki način, obaveza. Bio bi neuspeh kada ne bismo stigli među četiri najbolje. Jedino se nadam da neće biti okolnosti na koje ne možemo da utičemo, poput povrede Bošković na Svetskom prvenstvu. Kada stignete do polufinala, cilj je osvajanje medalje. Za Srbiju je plasman u polufinale uvek osnovni cilj”.
Da li postoji nešto što biste promenili u svojoj karijeri ili zbog čega žalite?
“Nikada nisam previše razmišljao o tome. Uvek treba gledati unapred i učiti iz sopstvenih grešaka. Sigurno bih nešto promenio. Ne jednu konkretnu situaciju, možda način na koji smo se pripremali za neka takmičenja, ali ništa drastično”.
Bonus video:
