Fali mi onaj osećaj...

Iznenadio je sve odlukom da se u 31. godini penzioniše u trenutku kada je svetskom vaterpolu, po mišljenju mnogih, mogao i imao šta još da pruži.

Odlučio se te 2009. godine da stavi tačku na igračku karijeru u momentu kada je predstavljao, a tako je i danas, jedan od najboljih vaterpolista sveta svih vremena – Aleksandar Šapić.

Tokom neverovatne, trofejne karijere, Šapić je postigao mnogo golova i podigao pregršt trofeja o kojima će se pričati narednim generacijama. Ipak, skromno konstatuje da je od vaterpola dobio sve, a dao koliko je mogao.

-Meni je vaterpolo dao sve. Mene je vaterpolo i vaspitao više nego moji kući, pošto sam više vremena proveo na bazenima i kasnije kada sam otišao od kuće sa 15,16 godina, nego sa porodicom. Tako da ono sve što sam ja danas, posledica je tog nekog vaterpola, atmosfere, tih ljudi s kojima sam provodio vreme, mislim da mi je i životnu filozofiju vaterpolo namestio i radne navike. Koliko sam ja dao vaterpolo, pa dao sam koliko sam mogao, kao igrač, koliko ću dati sada, kao neko ko tu pomaže…

I do sada sam, nekad više nekad manje želeo da  pomognem. Nekad je za to bilo, nekad nije sluha, da ne ulazimo u detalje, ali ja ću vaterpolu zauvek ostati zahvalan za ono što sam ja danas, jer mislim da ja nikada ne mogu da vratim vaterpolu onoliko koliko je on meni dao, sad koliko ću uspeti na taj drugi način koji nije bio u bazenu, pokazaće vreme – kazao je Aleksandar Šapić u drugom delu ekskluzivnog intervjua za Meridian.

TROFEJNA KARIJERA ALEKSANDRA ŠAPIĆA

Prošlo je više od deceniju kako se povukao, a njegov rekord po broju golova još uvek nije srušen. Debitovao je za nacionalni tim 1995. i igrao sve do 2008. godine, ukupno 385 nastupa, na kojima je postigao je 981 gol. U trofejnoj vitrini fali samo olimpijsko zlato, ali mu ne nedostaje.

-Ne, olimpijsko zlato ne. Inače, na život gledam, da uživam u onome što imam, da ne patim za onim što nemam. Postojao je neki razlog zašto mi nismo osvojili Olimpijske igre, ali meni je izuzetno drago što je generacija momaka koji su ipak bili sa nama tu, uspela da osvoji, što nismo čekali još 10,15 godina, pa sam ga nekako osećao i ja kad ga tamo osvoji onaj što je igrao sa mnom, nekako sam osećao da sam dao neki svoj doprinos. Jer da je to možda treća, četvrta  generacija objektivno bi bilo baš odvojeno. Ali, postoji neki razlog zašto ga mi nismo osvojili – međutim, priznao je šta mu fali iz igračkog perioda:

–Druga stvar meni nedostaje. Meni nedostaje ta vrsta kad shvatite da, to mi se desilo posle četiri, pet godina kad sam završio karijeru, kad shvatiš da više nikada nema tog osećaja koji imaš nakon dobro odigrane utakmice, važnog takmičenja i da je to kraj, da to više nikada ne može da se desi, jer ti više nikada nećeš biti u toj poziciji, kao igrač, e to je ono sto mi nedostaje, a za olimpijskim zlatom…

Danas je sve veći broj igrača koji se odvaži da igra i do 40. godine, sjajni šuter je ipak imao iskren i pošten razlog da se povuče.

-Tehnički gledano, mislim da sam mogao da igram na vrhunskom nivou jos pet, šest godina, siguran sam u to. Ja sam završio zato što sam osetio da nisam više spreman na žrtvu, na koju sam bio spreman svih tih godina, a mislim da sam bio jedan od retkih, nije bilo puno igrača, barem ih ja nisam poznavao, koji su se stvarno trudili da se u poslednjoj fazi karijere ponašaju barem što se tiče treninga i svega, kao na početku. Ja sam tako osećao obavezu prema tom sportu. I onda kad sam shvatio da ja na to više nisam spreman…

-Utakmice te motivišu, ti možeš kad uđes u neke zrele godine i da se štediš. Nisam imao ozbiljnih povreda, 31 godina je, pa danas igraju do 40. tako da mislim da sam mogao, ali nisam bio na taj način spreman da se žrtvujem, ta putovanja i sve to. Profesionalni sport ne nosi samo ono što gledalac gleda, nosi mnogo više, a ja na to nisam bio spreman i zato sam prekinuo. A da li sam mogao, tehnički ja mislim da sam mogao do 35.,36. da igram na zavidnom nivou-

Jasno je da profesionalni sport nosi i odricanja i žrtvovanje, ali igrač šampionskog kova, kakav je Šapić, nikada se nije žalio.

-To su stvari koje je oduzeo, ali ne mogu da kažem da mi je falilo, jer smo svi bili svesni. Ne postoji vrhunski igrač na svetu, čak profesionalac koji je proživeo kroz svoje odrastanje sve stvari koje proživi neko ko se ne bavi sportom,  zato što to prosto jedno s drugim ne ide. Ne možete da imate društveni život na način kao sto ima vaš vršnjak i to su isto stvari koje ne mogu nikad više da se vrate. Ali smo mi toga svi bili svesni.

–To su stvari koje su ti tad nedostajale, danas iz ove perspektive, shvataš da je to nešto što se podrazumevalo, ali u tom momentu kad ovi odu na rođendan, a ti ne možeš da odeš ili kad se slavi matura, kad je ekskurzija, druženje, ili celo društvo ide na letovanje, a ti na pripreme, e tad ti je nekako žao. Posle shvatiš da nema tu šta da ti bude žao za nešto što je nespojivo-, iskreno je prokomentarisao čari profesionalnog života i dodao:

-Ako  ćemo da budemo skroz iskreni, ne može da ti nadomesti nikakvo zlato. To zlato može da ti da tvoje zadovoljstvo koje je posebno, ali ne može niko da ti nadomesti druženje u nekim godinama sa svojim vršnjacima, ne te vrste, prosto ne može.

-Ali to je tako, morate se pomiriti da u životu ne možete sve da imate, sad samo je pitanje kako doživljavate život, da li uživate u onome što imate ili stalno kukate za onim što nemate, ja sam se odlučio za ovu prvu opciju.

Još tokom igračke karijere, Šapić se oprobao kao glumac u kultnom filmu Kad porastem biću Kengur, pa je moguće da će ga deca koja danas čine prve korake u vaterpolu, pre pamtiti po ulozi Gangule.

-Ovi koji danas počinju neče kao vaterpolistu. Nema on gde da gleda to što sam ja igrao, možda čuje. Nisam ni ja Džajica pamtio kao fudbalera nego kao funkcionera fudbalskog kluba ili Šekularca. Mislim to je sasvim uredu, nema on gde da vidi. Okej,  neko ko bude ušao u vaterpolo dublje, čuće sigurno za mene, ali sad će da ide na jutjub da me traži…

Međutim, legenda se prenosi s kole na koleno..

-Pa dobro, kao što sam ja čuo za Zorana Jankovića, Sandića, ali ih nikada nisam gledao, ali okej čuo sam i poštovao sam njihov lik i delo, a nisu mogli da imaju uticaj na mene kao Milanović kog sam gledao ili ostali jugoslovenski reprezentativci , ipak je razlika. Tako da verujem da su današnjim klincima oni koji ih motivišu Filipović, Prlainović, Mandić i to je logično.

SLAVNA PROŠLOST

U trenucima dok je još uvek igrao u Srbiji, Bečej je bio ekipa svetskih razmera, međutim, malo po malo i vojvođanski klub je došao do ivice, te 2002. godine prestao da postoji. Sada postoji PVK Bečej koji nastupa u Prvoj B ligi, ali je sve to daleko od evropskog nivoa.

-Ne postoji zemlja kojoj smeta jak klub u bilo kom sportu, tako da sigurno ne bi smetao. E sada sa aspekta reprezentativnih rezultata, videli smo da oni mogu da se postignu i bez tako jednog jakog kluba koji je trajao skoro deceniju, ali mislim dugoročno gledano sa aspekta razvoja vaterpola i u zemlji i šire u regionu, uvek je dobro imati takav neki klub, tako da ja bih voleo da Srbija ima dva, tri Bečeja, i  da taj Kragujevac opstane i da se Šabac spasi, Zvezda, Partizan ostanu na nekom nivou, Novi Beograd zauzme svoje mesto. Mislim da je Srbija i ovaj prostor ovde, rezultatima decenijama unazad zaslužio da ima kvalitetne vaterpolo klubove na evropskom nivou, koji neće trajati dve, tri godine, koji će biti sastavni deo srpskog sportskog života.

PARTIZAN IZ UGLA ŠAPIĆA

U jednom trenutku, seniorsku reprezentaciju Srbije činili su igrači koji su u nekim momentima svoje karijere nosili kapicu Partizana, te se u javnosti stvorila slika koja je izjednačila klub sa Banjice i nacionalni tim. Aleksandar Šapić je pojasnio da to baš tako ne funkcioniše.

-Nije baš tako. Evo sad kad biste pogledali, nije baš tako. Jeste ako računate igrača kog je Partizan uzeo sa 16 godina, pa ga onda zovemo Partizanov igrač. To nije tačno. To su igrači iz Beograda, Zvezde, Vojvodine, iz Singidunuma… Uzmite sad ovu reprezentaciju, pa ću ja da vam kažem da nisu oni svi nastali u Partizanu.

-Tako da Partizan ih je skupio u tom jednom periodu, kao on već kreće da se profiliše kao talentovan i kao neko ko se vidi da će da se bavi vaterpolom, onda ga Partizan povuče. Partizanova škola….Malo je veća fama poslednjih godina nego što je ona objektivno. Ona je bila najbolja škola u državi i dalje, ali daleko je to od onogo kakav se utisak sticao. Vi imati VK Beograd koji je izbacio mnogo igrača.

Takođe, bilo je onih koji su za nešto slabije rezultate reprezentacije, „krivili“ loše stanje u Partizanu.

-Nije to direktno povezano zato što je mali vremenski period prošao. To bi mogli da povežemo da Partizan ne uspe da 10, 15 godina izbaci nijednog igrača, onda za 15 godina ne dođu ti igrači u reprezentaciju, ali sve se to desilo u kratkom periodu. Prvo reprezentacija je sa tim istim igračima manje više, nije uspela da uradi ono što je uradila ranije. Šta to znači, znači da su se ostali digli, ne znači da su naši postali lošiji nego da drugi rade.

-Da Španci rade, Italijani, Hrvati…Svi rade na tome tako da normalno i da je ta smena igrača važna, ja neću da ulazim u to, to je sad odluka rukovodstva samog nacionalnog tima, ali ne mislim da je to direktno povezano sa tim krahom-, pojasnio je Šapić i još jednom se osvrnuo na Partizanovu situaciju:

-Krah Partizana zvuči to tako kao da se nešto desilo preko noći. Tamo se ništa nije desilo preko noći. Taj sistem se raspadao vec 20 godina, sve pomalo, pomalo. I kad su bili prvaci Evrope tamo ništa nije bilo normalno i zdravo, nego je bio jedan deo  koji je bio zdrav, ceo sistem ni tada nije bio, jer da jeste, ne bi došli do ovog.

-Ovde je samo pitanje da li neko želi da do kraja dijagnostikuje istinski problem i da kaže sebi okej sada imamo vremena, pa ćemo polako. A ta priča kako Partizan nešto mora, ne mora ništa.

Mislim, bilo bi šteta da jedan takav velikan koji ima veliko ime u svetskom vaterpolu ne uspe da opstane, ali imamo primera, pa nema Cibone u košarci, bila je nekad. Ako se budemo stalno hvatali toga „Pa Partizan mora“, ne mora. Nego ljudi koji preuzmu odgovornost za Partizan treba da shvate da postoje stvari koje su loše rađene i da ukoliko žele Partizanu dobro, treba da naprave neki plan i program i da krenu polako.

O Partizanovoj školi vaterpola u Evropi se godinama priča kao jednoj od najboljih, ali se i ona, kao i sistem crno-belih godinama urušavala. Talentovane dece ima, radi se kvalitetno, ali Šapić smatra da je veća legenda koja kruži o školi, nego sama škola.

-Škola vaterpola, koja škola vaterpola, prvo školu vaterpola čine treneri, jel tako, ko su treneri Partizana? Ne kažem da ih nema kvalitetnih, nemojmo da pričamo kako su to najkvalitetniji treneri u zemlji, pa nisu. Imate kvalitetnijih trenera i u Kragujevcu i u Šapcu, na Tašmajdanu i u Zvezdi. T

-ako da ta fama o toj školi je daleko od realne poslednjih 15, 20 godina. Ja vam kažem uradite analizu igrača koji je došao kao dete na Banjicu i završio u reprezentaciji, najviše ih ima u odnosu na sve druge klubove, ali to kao Partizan je reprezentacija, to nije tačno.

Ali, velika većina reprezentativaca je nosila crno-belu kapicu…

–Nosio kapicu, pa nosio sam i ja kapicu Partizana…, zagonetno je dodao.

Olimpijske igre su odložene, šta će 2021. doneti vaterpolo reprezentaciji, niko ne može ni da pretpostavi, ali su jasne želje i ciljevi.

-Ne znam ni šta će biti u Tokiju. Ljudi ako imaju utisak da će tamo da ode neka ekipa i da se prošeta, to je zabluda. Tamo neće biti jednostavno. Da li je možda trebala da se učini promena generacije ranije ili da se čeka Tokio, to ja sebi ne mogu da dozvolim da komentarišem, jer je to procena rukovodstva, ali mislim da će se najnormalnije nastaviti život. Ima igrača koji će zameniti neke koji će da odu, ja bih voleo da bude tako kako ste rekli, pa da se iz Tokija vrate sa medaljom. Mislim da je medalja jedna…, zastao je na trenutak, pa dodao:

–To zlato, davati pritisak zlata, to mogu da rade, po meni samo sportski diletanti, zato što nema ekipe na svetu, koja u bilo kom sportu kaže, ako ne uzmemo zlato sve drugo je neuspeh. Ući u polufinale, pa onda u polufinalu igrati za najviši plasman je već jedna potvrda kvaliteta, tako da ja želim našoj ekipi da uđe u polufinale i da uđe u borbu za zlatnu medalju.

-Naravno da im želim i zlato, ali to bi već bilo po meni da je Tokio opravdao svoja očekivanja, ali nastaviće se život i posle. Mislim da je na onima koji vode naš sastav da uvek razmišljaju barem tri, četiri godine unapred. Na srpski vaterpolo mora strateški da se posmatra u suprotnom ćemo doživeti sudbinu nekih drugih zemalja koje su znale da bljesnu i nestanu – završio je sa pričom Aleksandar Šapić.

Šapić: Za pet godina? Da budemo prvaci Evrope; Partizan mora da dijagnostikuje problem!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: VLADIMIR JUGOVIĆ | Priče iz kraja #20