Andrea Lekić posle mnogo neprospavanih noći: Nikad nisam rekla da se opraštam od reprezentacije, to nije bila moja odluka

Andrea Lekić je ponovo tu. Najbolja srpska rukometašica se vratila u reprezentaciju, sa željom da Srbija popravi reputaciju koja se već godinama urušava. U intervjuu za “dzen.ru” pričala je o povratku i problemima sa kojima se susreće nekada trofejni sport…

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

Za početak objasnila je i šta se sve izdešavalo u prethodnom periodu.

“Naš cilj je da se plasiramo na Svetsko prvenstvo, jer je Srbija u poslednje četiri godine postigla najgore rezultate u svojoj istoriji. Novi čelnici RSS inicirali su sastanak u nastojanju da pojačaju reprezentaciju. Njeno naglo podmlađivanje, koje je promovisalo prethodno rukovodstvo, dovelo je do toga da su u borbu bačene devojke bez dovoljno iskustva u prvenstvu Srbije, koje su teško mogle da pokažu dobre rezultate na vrhunskim turnirima. Što se tiče samog povratka, nikada ni u jednom intervjuu nisam rekla da se opraštam od reprezentacije. To nije bila moja odluka. Veoma sam srećna što sam se vratila u tim, osećam najlepše emocije u mojoj karijeri, bez obzira na situaciju i rezultate“, ispričala je Andrea Lekić.

Pojasnila je detaljnije kako je izgledalo podmlađivanje…

“Čelnici Saveza su planirali to hitno da urade. Ništa slično ne rade ni Rusija – sa takvim potencijalom i igračkim fondom, ni Norveška, koja zadržava najbolje, bez obzira na godine. Nema te rukometne velesile koja bi sebi mogla da priušti luksuz da zameni šest igrača na vrhuncu. Ali, Srbija je odlučila da uradi upravo to. I, prema mom mišljenju, ovo je bila velika greška. Već četiri godine želimo visok rezultat, ali ne prilazimo ni blizu, zauzimamo 17, 18, 20. mesto… Zašto onda ne učimo od onih koji znaju da rade, koji su već izgradili sistem? Ovde na videlo izlazi još jedna ključna reč: svest. Razumevanje gde smo sada, kako da postanemo bolji… Ako opet pomislimo da sve znamo bolje od drugih, a rezultati nas demantuju, srpski rukomet će ostati u stagnaciji. Uzmimo primer od onih koji su bolji od nas, kao što su se nekada drugi ugledali na nas. Ta vremena su prošlost, drugi su nas pretekli, ali mi od njih ne učimo“.

Prvi cilj Srbije je plasman na SP, a neki daleki učešće na Olimpijskim igrama.

“Ići ćemo korak po korak. Da, Olimpijske igre su san svakog sportiste. Zahvalna sam na uspehu i medalji koju sam osvojila sa reprezentacijom, ali uvek ću žaliti što reprezentacija nije imala konstantnije rezultate na visokom nivou. S druge strane, oni su nemogući bez sistemskih promena u radu, počev od saveza i klubova, bez toga je vrlo teško postići stabilnost. Još ne razmišljam o Igrama u Los Anđelesu. Želim da se u Srbiji pojave nove rukometne zvezde u čijoj igri možemo da uživamo u budućnosti. Ovo bi za mene bila najveća radost, jer je Srbiji potreban rukomet, a rukometu deca. Da bi oni došli, tim mora biti jasno vidljiv, a ljudi moraju da pričaju o tome. Nadam se da će naš povratak inspirisati devojke da se bave rukometom“.

Tokom mandata bivšeg selektor Srbije Uroša Bregara nje nije bilo u nacionalnom timu. Samo jedan od razloga je bila povreda…

“Svi razumeju da posle Ahilove rupture i oporavka sportisti treba vremena da povrati veru u sebe i svoje sposobnosti. Upravo u trenutku kada sam se vraćala na teren 2021. godine, u srpskim medijima je bila kampanja koja je promovisala ideju o podmlađivanju reprezentacije. Istovremeno, jedna za drugom igračice počele su da najavluju odlazak iz reprezentacije. Videvši sve ovo, prirodno, počinjete da mislite da sve gubi smisao. S druge strane, novi trener ima ugovor, želi da podmladi sastav i činilo mi se da je jednostavno beskorisno boriti se protiv nečega što se ne može promeniti. Posle same te najave trenera o mom „odlasku“, više me niko iz Saveza nije zvao. A kasnije sam u medijima čak naišla i na komentare da neću moći da se vratim na teren posle te iste Ahilove povrede. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne žalim se, svaki sportista je prošao nešto slično, ali kada sam video koliko je igrača napustilo tim za kratko vreme, više nisam osećala potrebu da bilo šta objašnjavam. Umesto toga, fokusirala se na zdravlje i klupsku karijeru, shvatajući da su neke bitke već izgubljene”.

Svesna je bila da zaslužuje lepši oproštaj od Srbije.

“Taj govor bivšeg selektora „u moje ime” bio je veoma neprijatan. Jer posle svega što sam dala Srbiji, mislim da sam zaslužila da niko drugi ne najavljuje moj odlazak. Svaki igrač zaslužuje da se i sam oprosti od reprezentacije, kada oseti da je došlo vreme. Nikada se ne plašim da kažem u čemu je problem, ali sam uvek spremna da saslušam argumente druge strane. A onda me je toliko bolelo, verujte mi, jednostavno mi je ponestalo snage. Posle mnogo neprospavanih noći i suza, jednostavno sam zatvorila ovo poglavlje i krenuo u osvajanje novih ciljeva“.

Posle svega toga povratak je ispao još lepši…

“Nisam ni sanjala da ću se jednog dana vratiti u reprezentaciju. Sada sam beskrajno srećna. Kada mi je ponuđeno da se vratim, odmah sam pristala jer želim da pomognem. Nisam ja neka vrsta spasioca koji bi odmah napravio revoluciju posle četiri godine pauze, ali ipak beskrajno volim majicu sa grbom svoje zemlje. Srbija nikada ranije nije imala ovako loš rezultat… Predstavnici saveza su Dragani i meni doneli timske dresove na pregovore u Budimpeštu i odmah smo briznule u plač, toliko smo bili emotivni. I ne obraćam pažnju na godine – 22 ili 36, uopšte nije važno da li možete da igrate na vrhunskom nivou i da svojim iskustvom i znanjem pomognete mladim devojkama”.

Andrea je u intervjuu pričala i o psihologu koji joj je pomogao tokom karijere da lakše nosi teret na leđima…

“Uvek sam se opterećivala ovim, u svakoj situaciji sam verovala da sam ja najodgovornija. Plej, organizator napada, kapiten – slažem se, sve ovo podrazumeva odgovornost za mnogo toga, ali ne za sve u timu… Rukomet je timski sport, nije tenis. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da ne mogu ovako dalje. Kako sam sazrevala kao igrač, ponekad sam preterivala sa samokritikom i često nisam smatrala dobre mečeve kao takve. To mi je omogućilo da napredujem, ali me je u isto vreme sputavalo u izražavanju radosti, nisam znala da se radujem malim pobedama na terenu. I jednom mi je psiholog rekao: „Zamisli, Andrea, ta odgovornost je zapravo pita. Isečeš je na 12 komada, poneseš sa sobom na trening i tamo se ponašaš tako pohlepno da nosiš ovu pitu i kažeš: „Pita je samo moja!“ I ne deliš ni sa kim. Andrea, ali odgovornost se deli!“ Često se sećam ovih reči. Pita nije samo moja! Ako se malo odmaknete, u daljinu, primetite da ni loši mečevi nisu tako loši kada ih pogledate iz druge perspektive”.

Danas sve to izgleda drugačije…

“Definitivno sam uspela da smanjim nivo samokritičnosti, dozvoljavam sebi da grešim. Verujem da je to jedna od najvažnijih osobina sportiste – da sebi da za pravo na grešku. Sam čin nas, začudo, oslobađa greške i stimuliše da pokažemo najbolju igru. Da objasnim. Kao što moj psiholog kaže: „Kada trenirate, recite sebi: „Danas ću pogrešiti u potpunosti!“ Stvar je u tome što naši simpatički i parasimpatički nervni sistem funkcionišu kao suprotnosti. A kada jednom svesno kažete: „Danas ću pogrešiti u svemu!“ – drugi se bori i, po pravilu, ne greši. Preterao sam. Na primer, kada sam igrala za Krim, dolazila sam kući posle meča i plakala. Pobedili smo, igrala sam dobro… Mama mi je rekla: “Pa kad je dobro? Ne znam kako da se ponašam sa tobom.” I moji roditelji su se bavili sportom, ali ne na tako visokom profesionalnom nivou i nisu upoznati sa takvim pritiskom. I treneri, koji takođe doživljavaju ogroman pritisak, uočavaju posledice koje to ostavlja na igrače. Oni shvataju da moraju da promene svoj pristup. Skinite bar malo ovog pritiska sa svojih igrača da im olakšate posao na terenu. Srećom, psiholog u sportu više nije tabu”, zaključila je Andrea Lekić.

Bonus video: