Navijači jedva čekaju da je vide na terenu, a i ona odbrojava dane do povratka. Odbojkašica Elena Pjetrini nije bila ni deo reprezentacije Italije, koja je postala šampion na Olimpijskim igrama, a propustila je i početak sezone u dresu Vero Volej Milana. O problemima sa kojima se susrela pričala je u razgovoru za ‘Ilfoglio‘.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
“Dobro sam, ostalo je još malo – za nekoliko dana imam poslednji pregled kod ortopeda i trebalo bi da mi da dozvolu za povratak. Ovo je prvi put da sam ovoliko dugo bila van terena.”
Šta se radi u ovakvim situacijama?
“Komplikovano je – ovo vreme mi je pomoglo da se oporavim, i to ne samo fizički, već i mentalno, nakon mnogo godina tokom kojih nisam stajala. Pauza mi je bila potrebna. Nisam rešavala samo problem sa ramenom, već postavljam sve na svoje mesto. Jedva čekam da se vratim i ponovo krenem sa timom“.
Kako ste prihvatili to što niste igrali na Olimpijskim igrama?
“Pa, to sam i očekivala, imala sam probleme sa ramenom godinama. Uvek sam se trudila da to održavam kroz mišiće, ali posle nekog vremena mišić više ne može da izdrži. U dubini duše sam to znala, ali sam se nadala da grešim. Nisu mogli da idem tako dalje. Žao mi je što se desilo baš ove godine, ali prvo zdravlje je na prvom mestu, pa sve ostalo. U odbojci, kolena i leđa trpe zbog skokova, a rame se istroši zbog napada se istroši. Ako se nikad ne stane, telo počne da daje signale. Često ih ne slušaš, a telo kaže – dosta je“.
Da li vam je selektor Velasko nešto rekao? Da li ste se sreli sa devojkama u Parizu?
“On me je poslao na pregled, nisam imala nameru da idem (smeh, prim. aut). Hteo je da bude siguran 100% da mogu da budem na raspolaganju. Provela sam mnogo godina sa gotovo svim tim devojkama u reprezentaciji: bilo mi je drago, bila sam emotivna. Da li sam bila ljuta? Da… Tako je ispalo, zaslužile su to“.
Vi ste prošli i kroz period sa bivšim selektorom Macantijem, šta se promenilo?
“Nije toliko trener u pitanju, koliko mentalni sklop, ne pravim poređenja, obojica su odlični treneri”.
Tokom rehabilitacije upoznali ste svog dečka (košarkaša Dijega Terenzija)…
“Pored porodice, on je bio veliki oslonac. I on se vraćao sa rehabilitacije, pa smo se međusobno podržavali, nije bilo lako. U nesreći smo se upoznali, da sam otišla u Pariz, to se ne bi desilo”.
Da li ste koristili pomoć psihologa?
“Već nekoliko godina se savetujem sa psihologom i prošla sam i kroz rad sa mentalnim trenerom. Počela sam sa tim kad sam prošla kroz težak period, 2022. godine, kada sam počela da patim od depresije, bulimije i samopovređivanja. Shvatila sam da ne mogu da se izvučem sama, morala sam da zatražim pomoć, jer bih pogoršala situaciju. Nije bilo dobro za moje telo, nisam mogla da dajem 100 odsto na treningu. Potrebno je da razgovaraš i tražiš pomoć. To je savet za sve, čak i za devojčice koje se boje. Ne treba da se stide”.
Ponovo krećete iz Milana…
“Pomažu mi i podržavaju me. Nije lako preuzeti odgovornost za devojku koja je “slomljena”. Radim 3.000 stvari, dolazim do toga da treniram do četiri puta dnevno. Kad se vratim, neću moći da dam sve u napadu, u odbrani je lakše. Biće mi potrebno vreme, ali nadam se da ću dati maksimum. Ovde su ljudi koje poznajem godinama, to daje dodatnu snagu, podstiču me. Želim da se vratim da pomognem. Ciljamo visoko, samo to mogu da kažem“.
Bonus video:
vanicdusan01
Iako joj je smetalo što nije išla na OI ipak je to bilo dobro za nju da odmori telo ali i glavu!
stefan.zvicer
Sve polazi iz glave, džaba vrhunska fizička sprema ukoliko mentalno nije kako treba