Kroz oluju i crne oblake - Maša Ristić vesla prema dugi: Ne vredi da plačem i kukam, borim se da jednoga dana bude bolje

„Da li možeš, da li želiš – da si uvek tako jaka? Da li možeš da izdržiš sve – da si tako jaka?“

Zvučnik novobeogradskog lokala kao da je sve vreme slušao polučasovni razgovor sa Mašom Ristić. Kao da je razumeo svaku poruku njene hrabre priče, koja je stezala srce i istovremeno ostavljala bez daha. Nije mogao da izabere bolju pesmu da dodatno pojača utisak o mladoj devojci – za koju možda još niste čuli, ali hoćete – u to nemojte da sumnjate.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Juniorska reprezentativka Srbije u kajaku, disciplina divlje vode, ne govori u skladu sa svojim godinama. Ne ponaša se u skladu s njima. Ne živi kao njeni vršnjaci. Prošla je kroz životne tokove na koje nikada ne možete biti spremni, za koje ne postoji zaveslaj koji bi primirio vode… I mnogi zreliji ljudi ne bi mogli da ustanu odmah nakon saznanja da su ostali bez najvećeg životnog oslonca.

Ali Maša nije obično dete od 18 godina – ona je superheroj i snažno odoleva svim talasima koji su pokušali da potpe njen kajak. Sa deset godina ostala je bez majke, a život je ove godine odlučio da bude još suroviji. Dok se pripremala za novu sezonu u Trebinju, stigla je vest koja je njen život obojila u drugačiju, tešku – najtežu boju… Ostala je bez oca – čoveka koji joj je bio sve na svetu.

Na trenutak je delovalo da su snovi slomljeni, da se mrak nadvio nad njenim nebom i da sunca neće biti. Ali nije želela da mrači, želela je da sija – jer je sjajna! I šta se desilo? Maša Ristić je uzela vesla u ruke i ušla u svet koji joj donosi mir i spokoj. Reka, kajak – bili su njen izlaz iz tunela.

Krenula je ka najvećoj sceni, iako bez podrške Kajakaškog saveza Srbije, bez uslova i finansija – stigla je na Svetsko prvenstvo. I pobedila sebe. Pobedila tmurnu realnost. Rezultat je bio u drugom planu, a s obzirom na celu situaciju – bio je izvanredan. Završila je 23. na planeti u sprintu na 300 metara.

Da nije bilo velike podrške porodice, prijatelja, i između ostalog Meridian fondacije, ne bi ni imala priliku da pokaže svetu koliko je dobra. I da je moguće – sa samo dan i po treninga na divljim vodama – ući u koštac sa najboljima na svetu. Šta bi bilo da je imala samo normalne uslove – ne vanserijske, ne specijalne – već samo obične, pristojne? Možda bismo danas govorili o juniorskoj prvakinji sveta!

Ako nastavi ovim stazama – pričaćemo o seniorskoj prvakinji sveta. Mada, ona je već sada prvak sveta – jer nekada medalja oko vrata može da zavara, a postolje nije samo takmičarsko, već je i životno. A tu Maša stoji – na najvišem.

Kraj u kojem je rođena odredio je njen put – otvorio vrata univerzuma koji je svakog dana brani od nedaća koje pokušavaju da se ušunjaju u njen blistavi um. Njen Dorćol i njen Dunav su brana i mesto kojem se svakodnevno vraća. Ako se kojim slučajem zateknete u 7.30 na 25. maju – pogledajte ka reci. Tamo će biti jedna snažna devojka koja je u razgovoru za Meridian sport ispričala svoju priču.

„Ja sam se okrenula kajaku jer sam imala drugih poteškoća, nevezano za ovo što mi se sada desilo. Na reci sam našla mir i izvela sebe na pravi put. U životu mi se dešavao pakao, a kad bih ušla u kajak i krenula da veslam – glava bi mi se izbistrila i osetila bih spokoj. To je moj svet i tu se osećam spokojno“, rekla je Maša Ristić, dvostruka prvakinja Srbije i Balkana u kajaku na divljim vodama – u disciplinama sprint i klasik, u kategorijama kadetkinja i juniorki.

„Dugo sam trenirala plivanje kod trenera Dimitrija Šeklera, koji me je uputio na kajak, jer je otvorena škola – i tako je krenulo. Desila se ljubav na prvi pogled, iako sam bila veoma mala. Posle korone sam počela aktivno da se takmičim i od tada nisam stala. Svaki dan me možete naći na 25. maju. Imala sam potrebu da se takmičim i da učim… Mnogo vremena je potrebno da dođeš do nivoa da čitaš divlju vodu – i zato me inspiriše. Kad god uđem u kajak – dobijem novu priliku da još dublje uđem u prirodu sporta.“

Iako nije bilo sluha kod onih čiji je posao da budu podrška, Maša i njen trener Nenad Plazinić su našli način – i imali su pomoć prijatelja i dobrih ljudi.

„Na Svetsko prvenstvo smo otišli zahvaljujući mojoj kumi i donacijama, sponzorima, Kancelariji za mlade, Milici Papić i dobrim ljudima. Hvala im na tome. Kajakaški savez baš i ne voli divlje vode… Niko ne ulaže u nas – ni u opremu, ni u pripreme… Ništa!“

Deluje neverovatno da je sa dan i po treninga u uslovima koji odgovaraju njenoj disciplini – bila 23. na svetu. Kao da se Novak Đoković za Vimbldon sprema na terenima za padel…

„Obratila sam se prijateljima, jer je moja situacija veoma teška – i to ne samo na sportskom planu. Potrebno je mnogo novca, a najviše vežba. Ne mogu ja u Beogradu da se spremam za divlje vode. Neophodno je ići svake nedelje na divlje vode da bi imala osećaj u rukama. Primera radi, za ovo Svetsko prvenstvo – sa dan i po priprema… Pet puta sam spustila stazu i bila 23. Sigurna sam da bih bila na mnogo većem nivou da sam imala samo nedelju dana na divljoj vodi pre takmičenja. Znam šta mogu, gde grešim, i uverena sam da bih bila bolje rangirana. Čamci, oprema… Sve smo morali da krpimo – bukvalno.“

Na priču o uslovima nadovezala se životna tragedija… Više nema oca kraj sebe – koji je bio štit, ali i most do snova. Sada mora sama. Bez najvažnije figure u svom životu.

„Odlazak majke je bio veoma bolan za mene, još dok sam bila mala i onda se još jedna tragedija nadovezala. Meni je otac umro dok sam bila na pripremama u Trebinju. Ovu sezonu sam izgurala bez priprema. Četiri meseca sam bila u teretani, a posle toga je bilo planirano 150 kilometara u rukama za pripreme. Odveslala sam jedan trening i stigla je vest… Steže me u grlu dok pričam sve ovo… Nikada to ne može da prođe, zauvek će ostati u meni – i zato nastavljam da veslam. Znam koliko bi mu značilo da uspem. Bio je zdrav ceo život, nikada nijedan lek nije popio… Jedino je bio mnogo pod stresom – zbog novca i svega. Živeli smo kao na iglama šest meseci i srce je otkazalo… Niko nije očekivao. Veliki šok – i za mene, i za sve njegove prijatelje. Sreća u nesreći je što nisam bila tamo da to vidim uživo – tako da je možda i bolje što sam bila na pripremama.“

Kao mala je izgubila majku – osobu koja ju je na početku priče o kajaku gurala da se bavi sportom. Posle te tragedije, otac je preuzeo najvažniju ulogu. Činio je sve kako bi Maša bila srećna i uspešna.

“Mnogo se trudio da mi obezbedi uslove, jer u ovom sportu nema novca – sve radiš iz ljubavi… Kajakaški savez ništa ne plaća. Svako Evropsko prvenstvo, Svetsko prvenstvo – tata bi se pobrinuo. Preko prijatelja, sponzora njegove firme… Ne želim da ispadne da kukam, ali činjenica je da nemam uslove, a da sam uspela da budem 23. na svetu – od 50 takmičarki. To sam pomogla uz pomoć mojih trenera Nenada Plazinića i Maje Rudaković”.

Kad je ostala bez oca, činilo se da je ostala sama na svetu sa starijim bratom. Ipak, dobrih ljudi ima – zajednica je ustala da porodici Ristić da vetar u leđa.

„Tata je bio zaista dobar čovek. Imao je mnogo prijatelja. Ali kada sam videla koliku podršku smo dobili i od nepoznatih ljudi – ostala sam zatečena! Ceo Dorćol se digao – prijatelji, porodica… Svi su pomogli. Stvarno smo dobili neočekivanu podršku. Iznenadila sam se kada su ljudi iz Stare Pazove, odakle mi je mama, organizovali donaciju da mi pomognu. I tatina firma je pomogla, tako da smo se – Božjom pomoći – izvukli.“

Ispunjen je i jedan san – mali, ali važan za sve kajakaše.

„Tata se mnogo trudio da obezbedi kombi. Nama kajakašima je životna želja da imamo kombi, jer smo se stalno mučili sa automobilom. Dok mi vezujemo čamce, drugi dolaze kombijem. To je mali primer koliko zaostajemo za drugim zemljama. Uspeo je da obezbedi novac, ali nismo odmah našli odgovarajući kombi. Bogu hvala – sada smo uspeli i mnogo mi je drago, jer znam koliko se trudio da nam to obezbedi.“

Utisak koji ne prestaje da vas obuzima tokom razgovora jeste – koliko je Maša zrela, samosvesna, elokventna, inteligentna. Pozitivna – uprkos svemu. Kao da razgovarate sa odraslom ženom, a ne devojkom koja je tek završila Drugu ekonomsku školu i sprema se za prijemni za fakultet – sa željom da upadne na budžet.

„Borim se… Mnogo sam prošla i pre svega ovoga. I porodično, i privatno… Smatram da sam zrela, da znam da kontrolišem situaciju, da pronađem ventil. Tu je kajak – kao moj najbolji prijatelj. I naravno, Bog! On mi je na prvom mestu. Pomirila sam se s tim da moram dalje – da ništa ne vredi da kukam i plačem, jer će mi biti još gore. Pronašla sam snagu. Uz Božju pomoć nastavila sam da treniram jače i bolje. I nadam se da će sve biti bolje – jednoga dana.“

I biće. Nema nikakve sumnje. Jer – kako zračiš, tako i privlačiš. A Maša zrači neverovatno – čak i preko telefonske slušalice. Nazire se duga posle mnogo kiše. A Maša – uz izlazak sunca na Dorćolu – vesla i grabi prema svojim snovima.

„Cilj mi je, naravno – da budem prvak sveta! Svaki sportista to želi. Ali trenutno mi je cilj da imam uslove – da mogu da treniram kako valja, da budem konkurentna. Ne možeš da dođeš na prvenstvo sa pohabanim veslom i čamcem, a da se takmičiš sa devojkama koje menjaju opremu svake godine i treniraju svaki dan na divljoj vodi. To mi je sada najvažnije – trening! Na ovom takmičenju nisam ni zacrtala prvo mesto, već da sve prođe kako treba i da budem zadovoljna sobom. Jer sam prethodno spustila stazu samo sedam, osam puta… Kada sam videla da sam u drugoj vožnji bila 19 – bila sam prezadovoljna. To mi je dalo elan za dalje i značilo mi je da znam da mogu. Da se približavam svetskoj rang listi. Za sada mi je cilj da budem što bliže vrhu – a jednog dana da budem prva. Ako Bog da“, zaključila je Maša Ristić za Meridian sport, dok je glas Gileta iz Električnog orgazma baš tada pevao stihove: „Da si tako jaka.“

Slučajnost? Teško…

Bonus video: