Bila je 2021. Aleksandar Atanasijević je posle osam sezona napuštao Peruđu. Na ulicama italijanskog grada opšte ludilo. Baklje, pesma, suze, tuga… Kod navijača je imao status ikone, boga…
Leto 2024. Slavni korektor se oprašta od reprezentacije Srbije. Popularnost odbojke u našoj zemlji daleko manja, nema bakljade i pesme. Ali, Bata, kako je Atanasijeviću nadimak, zaslužio je veliki aplauz nacije, poštovanje, zahvalnost, jer je obeležio jednu eru srpske odbojke, doneo joj mnogo radosti, pa u reprezentativnu penziju odlazi miran i ponosan, evocirajući za Meridian sport uspomene iz “plavog” dresa još od prvog oblačenja.
„To je tad bilo veoma interesantno. Danas ne znam ni da li se šalju pozivi na mejl. Bio sam u Partizanu kad su me prvi put pozvali u A selekciju. Stvarno neverovatan osećaj, jer sam kao klinac stalno maštao da se nekako domognem seniorskog tima Srbije. Da jednom odigram i posle toga mogu da umrem – tako sam razmišljao. Ništa mi drugo nije bilo važnije od toga. Mi smo sve mlađe kategorije prošli zajedno – jedini cilj koji smo imali je da pokušamo da dođemo do A selekcije. Uspeli smo svi zajedno. Kovačević, Jovović, ja… Ušli smo 2010, odigrali prvi meč zahvaljujući Igoru Kolakoviću koji nam je tada pružio šansu, ne znam ni da li smo je zasluživali po kvalitetu. Bili smo klinci, ja 19-godišnjak… Mislim da smo iskoristili priliku na pravi način. Od 2010. smo standardni reprezentativci. Predivan period od 14 godina…“, ispričao je Atanasijević u razgovoru za Meridian Sport.
Delio je teren sa igračima koji su dominirali početkom 21. veka – legendama naše i svetske odbojke.
„Bilo je totalno drugačije nego što je to danas. Na neki način mi to fali. Sa Nikolom Grbićem sam imao priliku da treniram nekoliko puta. Ja sam tad bio u ekipi koja se spremala za Univerzijadu, pa smo im pomagali. Sa Ivanom Miljkovićem sam 2011. radio cele pripreme zajedno. To je bila konstantna tenzija. Oni su veliki šampioni, profesionalci, ali za mlađe igrače… Mi smo stalno razmišljali – au, ja moram sad da se bacim, moram da pružim maksimum – jer ukoliko to ne uradim s njihove strane dolazi reakcija. Naravno, ne uvek prijatna, ali ne ni preterano neprijatna. Jednostavno reakcija šampiona koji je želeo da te gura da budeš što bolji, da se uklopiš u sistem. I mislim da stvarno upravo iz tog sistema koji su postavili ti stariji igrači sa selektorima – da su medalje iz 2013, 2015, 2016… Dolazile su kao plod kontinuiteta, energije i moranja te starije generacije“.
Prvo takmičenje. I šampionsko. Evropsko zlato u Beču.
„Tad sam bio više u ulozi navijača, imao sam priliku da odigram jedan meč protiv Austrije, koji je super prošao. Prihvatio sam svoju ulogu, bio 13. igrač, a 12 je bilo u ekipi. Veći deo vremena sam provodio na tribinama i pokušavao sam da budem neka vrsta animatora, puštao sam muziku, grlio saigrače. Znao sam u tom trenutku da želim da se domognem penzije. Ti sa 20 godina ne znaš da li ćeš moći da napraviš karijeru, da li možeš da živiš od odbojke, da li ako ti se nešto desi sa 25 godina možeš da imaš lagodan život. Navijao sam iz sveg glasa – ne samo zbog penzije naravno, nego i zbog medalje. Nisam verovao koji je tada uspeh postignut. Prepuna hala u Beču, neverovatno iskustvo. Drago mi je što sam bio deo tog kolektiva. Sećam se momenta kada smo izlazili na balkon – Ivan Miljković je naravno bio najveća zvezda, svi su čekali njega. Ja sam išao poslednji i razmišljao – kako bi bilo lepo da jednog dana budem u njegovoj ulozi, da budem taj bitan šraf i da ljudi mene čekaju kao njega. Dočekao sam to 2019… Ta 2011. mi možda igrački nije previše donela, ali mi je donela mnogo kao viziju i ideju puta kojim želim da idem“.
Ređali su se uspesi, medalje, polufinala najvećih takmičenja, individualne nagrade… Putovanje i više nego uspešno. Bez sumnje – zanimljivo i uzbudljivo. A posle 13 godina došlo je vreme i za poslednje takmičenje u dresu Srbije. Na Olimpijskim igrama u Parizu zvanično je odsvirao kraj reprezentativne karijere…
„Veoma dug period… Pričao sam o tom prvom pozivu – nisam ni sanjao da će sve to trajati ovoliko dugo. Drago mi je da sam živeo svoj san sve vreme. Nijedno leto mi nije bilo teško da se odazovem, bilo mi je uživanje od prvog do poslednjeg“.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Olakšavajuća okolnost je što u reprezentativnu penziju odlazi zajedno sa Podraščaninom…
“Malo mi je bilo čudno. Kad sam ušao u reprezentaciju već sam video Potketa kao igrača bez koga nacionalni tim ne može da se zamisli. Meni je prirodno bilo da ću nastaviti karijeru kad on završi. Međutim, on je čovek toliko besmrtan odbojkaški. Trajao je kao malo ko… Jedino ko može da se meri sa Potketom je Maja Ognjenović. Jedino ona je možda napravila bolju reprezentativnu karijeru. Drago mi je što smo imali priliku zajedno da završimo, ne samo da je neverovatan saigrač, on mi je jedan od najboljih prijatelja. Onaj zagrljaj posle Kanade mi je mnogo značio, toliko toga smo prošli zajedno i prirodno je bilo da se oprostimo zajedno“.
Suza posle poslednje utakmice protiv Kanade nije bilo.
„U Peruđi sam plakao kada sam odlazio iz kluba. A ovde sam znao da ako se zaplačem – zezali bi me narednih 10, 15 godina. I onda sam samo trpeo i govorio sebi – samo nemoj da se rasplačeš posle utakmice. Uspeo sam da se ne opustim skroz, ali mi je bilo veoma teško. I još teže sutradan kad sam ustao u svom stanu“.
Svestan je Aleksandar da je doneo pravu odluku – i da koliko god bilo teško, zna zašto je povukao takav potez.
“Nisam neko ko je previše sebičan, voleo bih da dođu drugi sada – da pokažu da mogu bolje, s obzirom na to da mi nismo poslednje četiri godine uzeli medalju. Mislim da imamo moralnu obavezu da se povučemo i kažemo – evo nek dođe neko ko može da to radi bolje od nas i da pokuša da obraduje naciju sa nekim dobrim rezultatima. Mi odlazimo kao generacija koja je imala neverovatan kontinuitet uspeha od 2011. godine. Mislim da možemo da odemo uzdignute glave, znajući da smo dali stvarno sve. Osvojili smo veliki broj medalja, mada se od ove generacije nije toliko očekivalo… Mislim da smo uspeli da nastavimo da idemo putem prethodnika i da sa ponosom možemo da odemo. Meni je bilo prelepo, nikada nisam osećao neku vrstu obaveze“.
Osvrnuo se Atanasijević i na naslednike na njegovoj poziciji.
“Tu je Dražen Luburić. U naredne tri, četiri godine imaće ulogu startnog korektora. Videli smo u Ligi nacija da nas je spasio i nosio tokom tog drugog vikenda – pobeđivao je utakmice sam. Pre svega treba da računamo na njega… Posle su to sjajni momci i veliki radnici Nikola Meljanac i Dušan Nikolić. Imali su priliku da treniraju u A reprezentaciji, ali nisu iskusili previše teren u prethodnim godinama. Sad će dobiti šansu. Za mene je favorit Luka Stanković, dečko iz Novog Sada. Po energiji, zalaganju, pa čak i nekoj vrsti provokacije koju pokušava da ima sa protivnicima – podseća me na mene. Voleo bih da on napravi dobru karijeru”.
Na kraju kada se podvuče crta – ostaju zapisane 242 utakmice u omiljenom dresu.
„Nisam ni sanjao… To je zaista veliki broj. Pa samo da se obučeš i skineš 242 puta je nešto neverovatno. Zato se i divim Potketu koji je uspeo preko 350 puta da se pojavi u nacionalnom dresu. Biti u prvih deset ili sedam po broju utakmica je nešto o čemu nisam ni maštao. Čast mi je…“.
O najboljim prijateljima iz reprezentacije, Igoru Kolakoviću, proslavama, atmosferi, poređenju sa Ivanom Miljkovićem, saradnji sa Nikolom Grbićem, teškim trenucima, pritisku, podršci porodice, Slobodanu Kovaču, najtežim protivnicima, srpskoj muškoj odbojci generalno, Partizanu, prvom treneru Slavku Balandžiću – možete da čujete na YouTube kanalu Meridian Sporta.
Bonus video:
