Priča Zorana Tute Živkovića o rukometnim vanzemaljcima: Vuk je Stingi ’otkinuo pola sise’ i uveo nas u finale Olimpijskih igara

NepobeDIV. Naslov filma je reč koja možda i najbolje opisuje Zorana Tutu Živkovića, jednog od najvećih rukometnih trenera svih vremena. Ne samo Srbije.

Knjiga razgovora „Strategija jednog asa” sa legendarnim stručnjakom koje je Svetlana Vujčić zabeležila i pretočila u autobiografsko štivo za sva vremena ovih dana će u Nišu ugledati svetlo dana. I nije slučajno da je igrački i trenerski velemajstor u pero govorio drugom velemajstoru rukometa i pisane reči. Vrhunski asovi se međusobno respektuju i cene. Baš kao što su Veselin Vuković i Jasmin Mrkonja na Mundijalu prijateljstva u Ulcinju pazili Tutu kao oca…

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Ogromno poštovanje takvih asova o Zoranu Živkoviću govori možda i više od svih titula i medalja koje su u njegovim vitrinama. Da bi se stekla slika o Tutinoj veličini dovoljno je pobrojati samo tri – olimpijsko zlato iz Minhena dok je stajao na golu Jugoslavije (1972), olimpijsko zlato iz Los Anđelesa (1984) i svetsko zlato iz Švajcarske (1986) kad je bio trener reprezentacije.

„Moja igračka karijera je počela mnogo ranije nego što sam i znao šta je rukomet, kakav je to sport. Počeo vrlo mlad i odmah sam ga zavoleo. Imao sam dobre pedagoge koji su radili sa nama i na neki način sam se opredelio da moja sportska karijera bude vezana za rukomet. U bivšoj Jugoslaviji sam prošao sve moguće selekcije od pionirske do seniorske konkurencije. Reprezentacija Jugoslavije je bila izuzetno jaka, sve bivše republike bile su izuzetno kvalitetne. U to vreme bilo je teško izboriti se da budeš reprezentativac. Brzo sam se uklopio u selekciju koja je dominirala na svim kadetskim i juniorskim takmičenjima u ovom našem regionu. I u Evropi smo bili među boljima. Vrlo brzo sam postao i reprezentativac Jugoslavije u seniorskoj konkurenciji”, počeo je Živković retrospektivu karijere za Meridian sport.

Dobro se seća 1967. godine.

„Tada su nas okupili savezni selektor Ivan Snoj i trener Vlado Štencl i mi smo se pet godina spremali za Olimpijadu u Minhenu. Gde smo, kao što znate, osvojili prvu olimpijske zlatne medalje u istoriji rukometa.”

Ističe da je igračka karijera dalje išla normalnim tokom, ali naglašava ulogu ove dvojice stručnjaka za odluku koja ga je vezala sa rukometom za ceo život.

„U 25. godini sam već počeo da radim u omladinskim selekcijama kao trener. Zavoleo sam trenerski poziv, pre svega zahvaljujući Snoju i Štenclu, u početku sam na neki način kopirao njihov rad i počeo sa mladim igračima da radim. Vrlo brzo sam postao trener prve ekipe. Tada sam bio član,  Crvenke koja je tih godina bila osvajač Kupa Jugoslavije, prvak države i polufinalista Kupa šampiona. U 25. godini sam napustio Crvenku i otišao za Priboj gde sam postao igrač i trener kluba. Posle godinu dana rada ušli smo u prvu Saveznu ligu.”

Živković je zatm sa Milanom Lazarevićem otišao u Nemačku, da bi se po povratku uključio u rad kluba iz rodnog grada.

„Pokušao sam da nastavim karijeru kao golman i trener u Železničaru iz Niša. Klub sa velikom tradicijom, ali ne i vrhunskim rezultatima. Imao sreću da okupim malo starije igrače posle sedam, osam meseci da stvorimo jedan korektan tim i osvojili smo Kup Jugoslavije, prvi trofej od nastanka kluba…”

Priču o tome kako je otišao u Metaloplastiku i reprezentaciju, kako je osvajao brojne trofeje pogledajte na našem Youtube kanalu. Iz razgovora koji je obilovao brojnim zanimljivim detaljima, poučnim pričama i savetima mlađima izdvojili smo nekoliko segmenata.

Jedan od njih je i anegdota sa utakmice protiv Rumunije na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu koja govori o Tutinom talentu za vođenje mečeva i instinktu za reakciju.

„Rumuni su imali strašan tim predvođen Stingom. Sećam se jedne akcije kao da se maločas odigrala. Oni imaju loptu i poslednji napad, ako daju gol igraju u finalu. Znao sam kombinaciju trenera šta će da naprave, prave ukrštanje i skriva se ideja da se baci lopta Stingi u prostor. Vuković je bio na desnoj strani koja drži Stingu. Tad sam mu rekao izađi, istrči, uhvati Stingu i nedaj mu da skoči. A Vuk kako je jak kad ga je otkinuo, verovatno je Stingi otpala sisa! Ali, nije mogao da skoči, mi smo ušli u finale i postali olimpijski šampioni!”

Živković je posebno bio vezan za Jovicu Cvetkovića. Da je Cvele bio malo drugačiji Tuta garantuje da bi imao trofeja kao i Veselin Vujović. Za koga na pitanje da li je za rukomet bio ono što je Džordan za košarku, odgovara:

„Jeste. U to vreme je stvarno bio najbolji igrač i sveta. Bio sam trener Metaloplastike, on došao sa Cetina i svaki dan je napredovao. Posle svakog treninga ti vidiš kako je bolji, a tek posle sedam dana neverovatno. To je takav talenat, koji je plus bio ponosan, imao i bezobraznu žicu, drskost, borac za kog nema izgubljene bitke.”

Na kraju razgovora upitali smo ga da li ga mladi treneri ponekad pozovu za savet.

„Ne!” rekao je Živković oštro, ali bez ljutnje.

Potom je dijagnostikovao problem našeg rukometa.

„U Srbiji nemamo trenera, upropašteni su. Nemaju od koga da nauče. U Udruženju imamo oko 800 rukometnih trenera koji plaćaju članarije, ali nijedan ne može da razvije, jer nemaju uslove. Trebalo bi da odu negde u inostranstvu, da prate neke klubove, budu na velikim takmičenjima i seminarima… Ali, nemaju uslova. I zato mi danas nemamo trenere… A svojevremeno u Jugoslaviji liga je bila bez konkurencije najbolja u svetu. I svih 14 klubova je imalo vrhunskog trenera, pa pola Evrope je živelo od naših stručnjaka!”

U delu priče o trenerima ispričao je i jednu lekciju.

„U ekipi imaš pet ili sedam najboljih igrača na svetu, ali neophodno je da imaš 12 ili 14 igrača da bi tim u kontinuitetu mogao da igra dobro. Svakom daš zadatke, kao trener moraš da znaš ko je nosilac igre, ko će da igra dobro kad dođe u formu, a imaš i igrača koji je zadužen da bude solidan i da pomogne u nekom trenutku. Od njega se ne traži da nosi, аli takvih dvojica, trojica učestvuju u pobedi, tako što pomognu na drugačiji način. Dam mu zadatak ti samo dodaj loptu, u odbrani igraš to mesto, samo treba da istrčiš u napad, ne smeš da šutneš! Jer, nemaš šezdeset jednakih igrača i tih pet, šest, sedam najboljih, ne mogu oni sami, bez ovakvih pomoćnika ne mogu da pobedim nikoga. E to trener mora da zna, mora da napravi taj ritam, da tempo ne pada 60 minuta, nego da uvek ima kontinuitet u igri, pogotovo u završnicama utakmica. U poslednja dva, tri minuta moraš da imaš tim koji će pobediti, a ne pasti i izgubiti. I sve to je mnogo teško.” Po strasti sa kojom nam je Tuta pričao i mnogo opojno i slatko. Životnu priču Zorana Živkovića, kao i osvrt na neke aktuelne stvari pogledajte na Youtube kanalu Meridian sporta.

Bonus video: