Doktor reprezentacije Dragan Radovanović: Bodiroga je igrao odmah posle operacije, Vasinu tetivu ćemo i dalje lečiti (VIDEO)

Kviz pitanje „Ko je jedini učestvovao u osvajanju svih medalja naše reprezentacije u 21. veku?” bi sasvim sigurno donelo mnogo glavobolja i brojnim košarkaškim profesionalcima, kamoli zaljubljenicima u magičnu igru.

Jer, to nije ni Svetisav Pešić sa četiri odličja – evropskim i svetskim zlatom, srebrom na SP i bronzom na OI. Nije ni Saša Đorđević koji je sa Srbijom na tri velika takmičenja bio na drugom stepeniku pobedničkog postolja. Nisu to ni Dejan Bogiroga, Predrag Stojaković, Vlade Divac, Miloš Teodosić, Bogdan Bogdanović, Nikola Jokić…

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Sve medalje 21. veka (ukupno osam): po jedno svetsko i evropsko zlato, jedno olimpijsko i po dva svetska i evropska srebra, a bronzu na OI poslednju u nizu ima jedino prof dr Dragan Radovanović. Doktor koji je i pre Filipina gde je imao ključnu ulogu u oporavku Boriše Simanića, mnogo puta iz drugog plana odigrao važnu ulogu u stručnim štabovima sedmorice selektora sa kojima je sarađivao (Pešić, Vujošević, Obradović, Šakota, Ivković, Đorđević i Kokoškov).

„U reprezentaciju sam došao 2001. godine, u prvom mandatu Svetislava Pešića. Prvo moje iskustvo kao lekara reprezentacije bilo je zaista predivno – zlatna medalja u Istanbulu 2001. godine, gde je Jugoslavije superiorno osvojila Evropsko prvenstvo. Sledeće godine na Svetskom prvenstvu u Indianopolisu, isti tim predvođen selektorom Pešićem je osvojio svetsko zlato. Bio je to početak kao iz bajke”, počinje dr Radovanović priču za Meridian sport.

Veza sa košarkom je počela 1997. godine kad je preuzeo brigu o zdravlju igrača FMP-a.

„Posrećilo mi se da već posle četiri godine rada budem deo reprezentacije i osvojimo zlatnu medalju, da imam ogromnu radost da u prve dve godine rada u reprezentaciji učestvujem u osvajanju prva dva velika trofeja. Nastavio sam da budem lekar reprezentacije evo sve do danas. Bio je i jedan prekid 2007. godine, a 2004. nisam bio na pripremama sa ekipom, ali sam bio sa njima u Atini na Olimpijskim igrama.”

Kad je nanizao sve uspehe iz poslednje decenije, osvrnuo se na emocije koje su doneli ti uspesi.

„Svaka je medalja došla iz nekih specifičnih okolnosti. Počev od 2001. godine, kad je prethodno reprezentacija imala slabiji rezultat. Sećam se da u prvoj fazi prvenstva u Antaliji sa nama nije bilo ni jednog novinara. Tek kad smo superiorno prošli onda su došli i mediji. Već u Indijanopolisu bila je druga stvar. Onda je bio period do 2009. kad nije bilo značajnijih uspeha, pa je ponovo došla nova generacija i  napravila zaista dobar rezultat.”

U priči o Svetskom prvenstvu u Turskoj dr Radovanović podseća na sudijske nepravde koje su uticale na konačan plasman. Zatim i na takmičenja u Litvaniji i Sloveniji na kojima su povrede omele našu reprezentaciju da napravi bolji rezultat.

„Posle ta dva evropska, na svetskom prvenstvu u Španiji smo osvojili srebrnu medalju. Ostalo mi je u sećanju da su Španci u Madridu navijali za za nas. Kad je naš autobus išao na utakmicu, ljudi iz kafića i restorana su izlazili da aplaudiraju i mašu našim reprezentativcima. Zaista je bila vrlo specifična atmosfera, sećam se da je cela dvorana tada navijala za nas, ali su Amerikanci imali prejak tim. Divan rezultat ostvarili smo i u Brazilu, gde smo u prvoj fazi igrali protiv Drim tima i umalo ga pobedili kad je Bogdan imao poslednji šut za pobedu. Zato je i Pariz je specifičan, jer smo ih zaista nadigrali, bez obzira što nismo slavili. Razne okolnosti su dovele do toga da ih ne pobedimo napravimo senzaciju, ne za nas jer smo znali koiko naši igrači vrede, već u očima celog sveta.”

Prisetio se dr Radovanović i anegdote iz Grada svetlosti.

„Kad smo izašli napolje onako razočarani, u prilično emotivnom naboju, moji fizioterapeuti, naš Joca ekonom, kondicioni trener i ja sedeli smo na stepenicama iza Bersija gde dolazi službeni autobus do dvorane. Na drugoj strani tog stepeništa bio je Stiv Ker sa svojim stručnim štabom. Ustao je, došao do nas, doneo konzerve piva iz njihovog frižidera i rekao: ‘Odigrali ste fantastičnu utakmicu, verujte mi zaista mi je žao što ste izgubili, jer ste igrali fantastično. Bilo je uživanje gledati vas kako igrate’! Neki porazi obično ostaju u većim uspomenama nego pobede. Počevši od kosovske bitke pa do olimpijskih igara u Parizu.”

U priči o stručnjacima sa kojima je sarađivao, dr Radovanović je istakao da im je zajednička nit da su svi živeli za košarku i njoj se podredili. Na Jutjub kanalu Meridian sport pogledajte i koja je sličnost poziva hirurga i trenera. Otkrio je i kako se Bodiroga naljutio na njega te zlatne 2001.

„Na poslednjem treningu u Železniku pred Evropsko prvenstvo, u poslednjih pet minuta u igru pet na pet sudarili su se Bodiroga i Jarić. Bodirogi slomljen nos, a Jariću pukla arkada. Marka sam odmah zbrinuo, ušio na licu mesta. Dejanu smo takođe ušili posekotinu na arkadi, ali sutra ujutru sam ga vodio na Ušnu kliniku u mojoj bolnici da mu se namesti nos u opštoj anesteziji. Intervencija je bila ujutro oko 9 sati, posle čega idemo direktno u hotel. Jedva smo ga probudili. Njegova supruga, tadašnja devojka i ja smo ga bukvalno nosili poluprobuđenog u hotel da se spremi i krenemo na put.”

Kapiten te zlatne generacije nije hteo da nosi masku sa flasterima, a na doktora se ‘ljutnuo’ zbog njegovog saveta selektoru.

„Pešić me pitao, da li će Bodiroga igrati. Kažem mu neće, slomio je nos, nema zaštitu i ako bi ga neko opet zakačio ponovo bi došlo do dislokacije, prokrvario bi i moralo bi ponovo da mu se namešta. Odjedanput Bodiroga dolazi kod mene i onako ljutito i razočarano mi se obrati: ‘Šta si rekao da neću igrati?’. Na odgovor da mu je slomljen nos pita me šta može da mu se desi. Posle objašnjenja kaže: ‘Aha to. Dobro, ja ću da igram! Došao sam ovde da igram, a ne da gledam utakmice. Ajde sa mnom kod Pešića da mu to kažemo.’ I Bodiroga odigra tu prvu utakmicu protiv Hrvatske bukvalno kao u transu i sa tom pobedom je krenuo niz naših uspeha. Čini mi se da za tu utakmicu bili najviše u grču, posle se sve nekako otvorilo.”

Sa vremenske distance od 22 godine otkrio je i igrača koji je kao Bodiroga igrao ceo šampionat sa slomljenim nosem, naravno govorio i o Boriši Simaniću i događaju sa Filipina. Ističe da je dokorima daleko teže na takmičenjima, nego na pripremama zbog dijagnostike, logistike u bolnicama…

„Tamo nemate vremena da lečite igrača, pa da ga vraćate u trening. Morate da procenjujete da li može da igra, da napravi težu povredu i time ugrozi sebi karijeru ili je povreda takve prirode da mu se sanira i da posle kraće pauze može da trenira i igra. Zato nosimo uređaje, mašine, fizikalnu terapiju za lečenje i oporavak.”

U prethodne dve decenije dr Radovanović je polako napravio zdravstveni sistem, ne samo u pogledu medicinskih aparata koji se nose, već će prvi put u timu plavih biti trojica doktora i četvorica fizioterapeuta. U Rigu putuju i dr Nebojša Mitrović i dr Branislav Krivokapić.

„Ako medicinski tim Real Madrida ima 19 doktora, onda i naša reprezentacija može da ima trojicu.”, konstatovao je dr Radovanović.

Tokom godine prati reprezentativce, ima potpune informacije o njihovom zdravlju, tako da na početku priprema zna šta ga čeka. Ovog leta je više posla bilo samo u oporavku Vase Micića.

„Vasina povreda je od pre četiri, pet meseci, dok je igrao u Americi. Imao je distorziju, nije pauzirao, pa mu je tetiva na stopalu pravila probleme, što smo morali da saniramo. Ništa neobično, evo sad igra, a to ćemo i dalje tretirati.”

Doktoru Radovanoviću je prvog dana Evrobasketa rođendan, dan kasnije slavljenik je Svetislav Pešić. Pitanje da li bi im najlepši poklon bio da se ponovi 2001. izmamilo mu je osmeh:

„Nadam se.”

Iako je doktoru 65. rođendan, povlačenje u mirniju luku neće se dogoditi u skorije vreme.

„Naravno, ne. Ali, čovek mora da zaokruži nešto u životu. Niko nije večan i ne treba da bude večan, da funkcioniše po ‘Posle mene potop’ ili ‘Bez mene ništa ne postoji’ principu. Ako posle mene nešto ne postoji to bi značilo da nešto nisam dobro radio. Pošto mislim da sam dobro radio, onda će i medicina u reprezentaciji biti dobra i posle mene. Ne dobra, nego odlična!”

U videu intervjua pogledajte i koji je jedini srpski klub pre gotovo tri decenije imao kliniku od 450 kvadrata, svu medicinsku fizioterapiju, ultrazvuk za dijagnostiku sa kardiosondom, sondom za meka tkiva, kompletan sistem za testiranje ergospirometrije, maksimalnog testa opterećenja sa profesionalnom trakom za sportiste… Kao i pravilom da u ambulanti tokom celog dana, od 8 ujutro do 23 časa, dok poslednje dete ne izađe sa treninga mora da bude barem jedan doktor.

Bonus video: