“Nemojte se ljutiti, što sam zaćutao za trenutak!” – ova rečenica ostaće urezana u pamćenje svih navijača Partizana. Čuveni Istanbul i dvorana “Abdi Pekči” bili su svedoci poletne mlade ekipe koja je pokorila Evropu, a jedan od osvajača istorijske titule bio je i Zoran Stevanović.
Na današnji dan, pre tačno 30 godina, Partizan je pokorio Evropu i ispisao istoriju srpske košarke. Dok su neki zaboravili određene detalje, Zoran Stevanović i dalje čuva sve uspomene.
Košarkom je krenuo da se bavi relativno kasno, ali je za jako kratak period prešao put od Radničkog iz Kragujevca do crno-belog dresa. Tokom boravka u prestonici Šumadije sarađivao je sa jednim od najboljih trenera ovog grada, Mikicom Tomovićem, koji je pored Stevanovića, Partizanu podario i Nikolu Lončara.
Pored pomenutog dvojca njegov učenik bio je i Nenad Trunić koji sada obavlja funkciju pomoćnog trenera Svetislavu Kariju Pešiću u reprezentaciji Srbije.
A, pre nego što smo prešli na podsećanje o evrotituli, Stevanović se u razgovoru za Meridian sport prisetio svojih prvih košarkaških koraka.
– Kako je to sve krenulo? Sasvim slučajno, ja sam u Stragarima pohađao osnovu školu, bio sam osmi razred i u tom trenutku je moj stariji brat igrao i radio u Kragujevcu. Stalno spominjem, da je Prčić Radoslav, čuveni Prle, došao sasvim slučajno sa bratom u Stragare da peca na nekom jezeru, video me je i rekao Mikici Tomoviću da ima jedan krupan mali u Stragarima – prisetio se Stevanović, pa nastavio:
– Posle nekog vremena, pojavili su se kod mene kući Mikica, Trunićev otac, Tomović, to su neki ljudi koji su u tom trenutku bili u Zastavi i na nagovor Mikice ja sam počeo da treniram košarku. Upisao sam srednju školu u Topoli i onda sam ujutro išao autobusom u školu, a popodne na treninge u Kragujevac. To je trajalo pet, šest meseci, vraćao sam se uveče kući u 11 sa radnicima Zastave, to je bio poslednji autobus. Ti počeci su bili malo teži, naporni, ali uz Mikicu koji mi je odmah u startu usadio pravi odnos prema košarci, da samo jakim i dobrim radom može da se dođe do uspeha, olakšao mi je nastavak karijere.
Imao je i sjajne primere, kako na terenu, tako i van njega.
U toj ekipi bili su Trunić i Bačarević (legende kragujevačke košarke), koji su bili dve, tri godine stariji od mene i pokazali svojim primerom kako treba da se ponašam na terenu, ali i van njega. Posle kad sam prešao u Kragujevac da živim imao sam tri treninga dnevno, treniralo se baš dosta. Mikica je veliki radnik i mi smo to od njega svi pokupili Lončar i Trunić i ja – kaže Stevanović i nastavlja u sitom dahu:
– Sa Radničkim sam igrao B ligu, koja mi je dosta značila u tom trenutku, igrao sam sa Cakićem, Đurićem, Gibetom… To je neka ekipa gde sam ja bio dosta mlađi od njih, ali sam jednostavno sa svojim fizičkim predizpozicijama dobio šansu da igram. Igrao sam dosta, dok nisam odigrao dobru utakmicu protiv OKK Beograda, gde me je Dule gledao i tako sam došao u Partizan.
ISTORIJA SA PARTIZANOM
Epizoda u Partizanu kreće poprilično turbulentno. Zbog rata, crno-beli su bili primorani da svoje utakmice igraju u Fuenlabradi.
– Mi nismo znali u jednom trenutku gde ćemo da igramo. Onda je Milenko Savović iz nekih svojih izvora uspeo da “iskopa” Fuenlabradu. To je predgrađe Madrida, sada već i grad. Kada smo mi tamo igrali tamo je postojala samo hala i zemlja okolo, ništa drugo nije bilo. Prvi utisak kad smo stigli bio nam je – gde smo došli, gde ćemo da igramo, nema publike, nema ništa. Pre toga ja sam igrao staru ligu Jugoslavije, gde god odeš bila je puna sala… Ali, sam početak, ta prva utakmica, ljudi su počeli da dolaze, da gledaju utakmice, da navijaju za nas čak protiv španskih klubova (Estudijantes i Huventud), da gledaju treninge…. – priseća se Stevanović.
Košarkaši Partizana osećali su se kao kod kuće, iako su bili jako daleko od Beograda.
– Imali smo po 500 ljudi na treningu. Željko je to dopuštao tad. Ljudi dođu nemaju ništa da rade, pa makar to da gledaju. Kada dođe utakmica po 3000, 4000 ljudi bilo je na svakoj utakmici. Osećali smo se kao kod kuće, baš su nas lepo prihvatili. Donosili su nam torte za rođendane, sve su pratili, kad, šta. Kada pobediš dobiješ aplauz po deset minuta, onda se vraćaš ponovo u halu na bis. Pravo mesto smo pogodili i to nam se tako i vratilo. I mi njima i oni nama, sa nekim uzajamnim poverenjem. Baš je Željko na proslavi titule spomenuo da se čuje sa predsednikom kluba, a mi smo ostali u kontaktu i kao klubovi, sarađujemo i dalje.
(FOTO: KK Partizan)
Put kroz grupnu fazu nije bio lak, čemu svedoči da su četiri ekipe iz ove grupe završila i na F4 (Huventud, Estudijantes i Filips, pored Partizana). Prisetio se popularni “Stragi” ovih duela za Meridian.
– Prvo smo krenuli od Solnoka u kvalifikacijama. Željko je tražio da u Mađarskoj igramo obe utakmice i niko nije očekivao da možemo nešto da uradimo. Posle u grupnoj fazi – išla je utakmica po utakmica i tek tada smo zapravo shvatili da možemo da igramo sa svima. Nama je najteži bio Estudijantes, nisu nam ležali kao ekipa, Filips smo sa druge strane pobedili tri puta, Huventud dva puta, ali sve na jednu loptu. Bajer nas je iznenadio te godine, imao je soludnu ekipu. Šta se desilo? Desilo se da su sve četiri ekipe iz naše grupe otišle na F4.
Jedan od najzaslužnijih za prolaz u nokaut fazu bio je upravo Stevanović, koji je sa dva pogođena bacanja u samoj završnici meča protiv Huventuda rešio pitanje pobednika. Često je znao da se našali, da ne bi bilo Đorđevićeve trojke da on nije pogodio ta dva bacanja.
– To se nikada ne može zaboraviti! Treba da šutiram dva penala, Željko uzima tajm-aut i kaže mi: “Ajde smiri polako, ti ćeš to da ubaciš”…Ali, treba ubaciti to! Stalno se šalimo na tu temu, Sale ubacio trojku, a ja kažem da ne bi bilo trojke da nije bilo dva penala. Mi se i dalje družimo i šalimo, baš je dobra atmosfera uvek, gde god da se sretnemo – otkriva Stevanović.
Nakon grupne faze usledio je dvoboj sa velikanom italijanske košarke, Knorom iz Bolonje, za koju su nastupali Velington, koji je sa Džordanovim Bulsima osvojio više NBA šampionata, Bineli i Jure Zdovc.
– To je bila odlična ekipa. Mi smo njih lagano dobili u Beogradu, mislim da je bilo 13ili 14 poena razlike. Drugu utakmicu tamo smo mi dobro igrali, ali smo na kraju došli u situaciju da je Zdovc ubacio trojku pred kraj i tako su nas pobedili. Igrati u Bolonji je kao u “Pioniru” ili “Hali Sportova”, to je košarkaška hala, publika nosi ekipu, kao Partizan što nosi publika u “Pioniru” – priseća se Stevanović i nastavlja:
– U trećoj utakmici su poveli pet ili šest poena razlike, a onda se desila situacija da sam se ja uhvatio za obruč i tabla je pukla. Sada stalno pričamo da nisam slomio tablu – Knor bi poveo 15 razlike i mi to ne bismo mogli da stignemo. Nastala je pauza od pola sata dok se tabla zamenila, oni su se “ohladili”, kao i publika, a mi smo uhvatili ritam i na kraju – dobismo ih.
Znači, nisu samo bacanja doprinela tituli, nego i lomljenje table.
– Jeste. Što kaže Predrag Danilović, to mu je možda i najteža utakmica koju smo odigrali te sezone.
Na red je došao F4 u Istanbulu i duel sa starim znancima – Filipsom. Nakon dve pobede u grupnoj fazi, kako je izgledao megdan u polufinalu? Kako je izgledao duel sa Derilom Dokinsem, koji je bio zvučno ime i u NBA košarci?
– Sam odlazak tamo niko nije očekivao. Možda nismo ni bili svesni šta smo do tada napravili. Otišli smo tamo kao klinci, svi smo imali oko 21 ili 22 godine. Istanbul je i tada bio velegrad, bili smo u vrhunskom hotelu, odličnom smeštaju… Onda je došla utakmica, zagrevanje, sve je bilo normalno… Jeste ekipa Filipsa bila vrhunska, mišljenja sam i danas da su oni malo više forsirali Derila Dokinsa da bismo mi teško prošli. On je stvarno bio dominantan, ja jesam bio fizički jak, ali to nije moglo da se poredi. Mislim da je kad kog je hteo mogao da da koš…
Kako je izgledao direktan duel sa Dokinsem?
– Teško, jako teško. Mi smo se tu borili kao lavovi i ja i Šilobad i Rebrača, Kopriva. Pored njega tu je bio i Rodžers pod košem, koji je imao odličnu karijeru. Ponavljam i dalje mislim da su igrali više na Dokinsa možda bi čak i izgubili.
Mladu ekipu Partizana predvodio je najbolji bekovski tandem u Evropi – Đorđević i Danilović. Da li je tada moglo da se nasluti da će postati legende srpske košarke?
– Pa vidite, opet se vraćam na to, neko od njih je izjavio da je ta liga, ta sezona i taj koš promenio život celoj ekipi… Pogotovo njima dvojici, Danilović je otišao u Bolonju, a Đorđević u Milano. Tada je bio rat i uveli su nam sankcije, a bio je i košarkaški zakon da igrači ispod 22 godine ne mogu da napuštaju zemlju. Po završetku sankcija oni su tamo nastavili karijere. Pored njih otišli su Rebrača, Lončar, Nakić, svima je taj koš zaista promenio život i karijeru.
FOTO: KK Partizan
Za kraj – čuveno finale sa Huventudom i trojka Aleksandra Đorđevića! Kako je to sve izgledalo na terenu?
– Mi smo i na tu utakmicu došli rasterećeno, iako smo znali da nas čeka težak meč. U jednom trenutku smo otišli na sedam poena razlike, pa su oni otišli na istu takvu prednost, ali smo se dosta dobro poznavali. Iz dve odigrane utakmice znali smo odakle preti najveća opasnost. Imali su Moralesa koji je imao 213 cm, Tomsona kao drugog centra, zatim Prislija, Đofresu. Bili su vrhunska ekipa, ali mi smo igrali iskusno, dobro smo igrali taj kraj.
Ali, nije sve bilo idealno.
– U tim trenucima dolazimo do situacije da Danilović dobija petu ličnu na minut do kraja. Gledam baš pre neki dan snimak, tada je napad trajao 30 sekundi, imali su loptu na 32 sekunde do kraja. Posmatram to sada i sve deluje mnogo brzo, Đofresa je tada obišao Đorđevića i ja sam izašao na njega sa podignutim rukama, ali on je to gurnuo preko mene i ta lopta je nekoliko puta odskočila od obruča i ušla. Jedan od najzaslužnijih za trojku bio je Morales. U to vreme gurneš loptu posle koša, nema zaustavljanja vremena. Da je Morales ostavio loptu vreme bi isteklo…
– Međutim, on je dao loptu Koprivici u ruke i ovaj je izbacio loptu Saletu. U tom trenutku Đorđević je išao uz desnu ivicu terena, ja trčim po sredini. Kako on sam kaže za taj poslednji šut, bilo mu je bitno samo da dođe što bliže do koša i pozicije za šut. Kad vratiš snimak to se vidi, ispratio sam putanju lopte pogledom i krenuo na skok, ona se samo ušunjala i ušla unutra…
– Posle toga nastaje haos, slavlje. Tu je bilo naših prijatelja iz Beograda i prijatelji van terena, bilo je dosta njih… Radost, skakanje po terenu… Posle uručenja pehara smo ušli u svlačionicu, uz galamu i vrisku, ali opet ponavljam – mi smo toliko bili mladi da nismo bili svesni šta smo uradili.
Ispričao je Stevanović i jednu zanimljivu anegdotu.
– Odlazimo u hotel, gde se dešava jedna zanimljiva situacija. Čuju se razni šaljivi komentari i u jednom trenutku neko je razbio čašu. Onda je Profa (Prof. Aleksandar Nikolić) rekao “šta se radujete u subotu igramo sa Slobodom iz Tuzle u prvenstvu” i mi se svi primirimo. Stalno se vraćam na Profu, koji je bio sa nama, on bi – kada bismo pobedili govorio da ne valja ništa, a kada bismo izgubili – znao je da kaže: “ćuti moglo je da bude i 30 razlike”. Tako nas je učio i doveo do tog stadijuma, da nije bilo potrebe da se radujemo, a onda smo stigli u Beograd i nastao je haos.
DŽORDAN IZ STRAGARA
Svojevremeno u novinama je osvanuo članak sa naslovom “Džordan iz Stragara”, a Stevanović nam je otkrio i kako je dobio taj nadimak.
– To je bilautakmica u “Hali Sportova”, moj prvi derbi protiv Crvene zvezde. Pred kraj utakmice, imali smo skok ispod našeg koša i otvorili smo kontru, Oliver Popović ide uz desnu liniju, a ja sam na drugoj strani terena… Video me je i prebacio pas, a ispod koša bio je Dragan Tarlać i ja sam iz naskoka dosta skočio i zakucao preko njega. Odmah su krenule ovacije, a pošto je bilo 30 sekundi pred kraj meča, Paspalj je utrčao na teren sa peškirom, pa je usledio prekid utakmice, jer su svi bili na terenu. Posle te utakmice dobio sam nadimak “Džordan iz Stragara”, “Leteći kiosk”… I danas kad se sretnem sa Oliverom on kaže: evo ga “Džordan”, to su uspomene koje su ostale – otkrio je Stevanović.
Malo ljudi zna, ali imao je Stevanović i susret sa Gregom Popovičem, jednim od najuspešnijih trenera u istoriji NBA lige, koji je izjavio da ga je pratio u košarkaškim danima.
– Raša Nesterović je moj veliki prijatelj. Kada su ga doveli u Partizan, upoznali smo se tu u hodniku i stalno je ponavaljao “ja sam tada upoznao Stragija”. Bila je trenerska klinika u Beogradu i mene pozove Raša i pita me “gde ćemo na ručak, skupljamo ekipu”. Paspalj, Varda, ja i neki moji prijatelji van košarke otišli smo u neku pečenjaru, a Paspalj dovede Grega Popoviča… Seli smo da pričamo i on me gleda i kaže mi “ja tebe znam, pratio sam te devedestih godina”… – priseća se Stevanović i dodaje:
– Odveli smo ga da gleda kako se peku prasići, onda je on insistirao da pijemo šljivu i ostali smo poprilično dugo. U jednom trenutku, on je rekao da mora da krene jer ima neku zakazanu večeru i na kraju je rekao: “sve je super samo da me Paspalj ne vozi do grada”. Nakon toga nas je pozvao da dođemo u San Antonio, gde smo se malo našalili da mi tamo ne ostajemo kraće od deset dana. On je na to odgovorio “dođite na mesec dana, cela ekipa” i bio je oduševljen. U jednom trenutku je i zaplakao odsvirali su mu pesmu koju je tražio…
Prisetio se ovom prilikom Stevanović anegdote tokom boravka u Fuenlabradi, kada je sa Lončarom igrao tombolu.
– Jedno veče otišli smo na tombolu Loki, Rebrača i ja, za jednim od stolova su sedeli Toša i Giba. Podeli nama neka žena listiće i ja imam dva reda brojeva. Najavim da ću da dobijem ovo izvlačenje, normalno – niko mi ne poveruje. Međutim, meni ostane još jedan broj, kažem ja Lončaru da mi je ostao još jedan broj, on me pita koji, ja kažem 73 – kaže Stevanović i dodaje:
– Prođe par brojeva dolazi 73 ja kažem “bingo” i malo sam bio u strahu da nisam nešto pogrešio. U sledećem trenutku donose nam neki mali pehar za sto i pored toga hrpu para, tu je recimo bilo 10.000 maraka. Podelim ja tu Lončaru i Rebrači po hiljadu, to veče smo dobili neku utakmicu, ovi naši već bili u diskoteci, svi veseli, raspoloženi, a Loki naruči neki koktel na slamčicu…. Bilo je tu anegdota i šala, zaista smo imali sjajnu atmosferu – priseća se Stevanović.
Redak je put da neko iz malog mesta poput Stragara, završi na krovu Evrope, a to je Stevanović uspeo! Na tom putu nikad nije izgubio sebe i ovim razgovorom je potvrdio ono što mi već znamo – Zoran Stevanović je košarkaška veličina i ljudska gromada!
DANAŠNJI PARTIZAN
Dugo radite pri mlađim kategorijama Partizana. Kako vidite budućnost srpske košarke i naziru li se neki novi Đorđević, Danilović i Stevanović?
– Sve se poremetilo! Naša deca sada mnogo rano idu napolje. Ne iskoriste mogućnost da ostanu i igraju, kao što smo mi nekada igrali, srpske lige ili B ligu na početku. Sada mladi ne shvataju to na taj način. Mnogo manje bol trpe nego što smo mi, mi smo trenirali po šest sati dnevno, dok oni odrade dva treninga po sat i po i misle da je to dovoljno – kaže Stevanović i dodaje:
– Menadžeri su se mnogo umešali, pune malo glavu i pričaju roditeljima neke stvari koje nisu realne. Ja sam tu dugo i kad vidim dete na terenu, popričaš sa njim, trener kada ga proceni kažeš odmah korektno i direktno, pa možeš da se ljutiš, možeš da se ne ljutiš. Po meni je to ispravnije rešenje da odmah kažeš. Mi smo talentovani kao nacija za ovaj sport i uvek će se pojaviti neki dobar igrač. Sada imamo problem, eto imamo Teodosića, koji je pri kraju karijere, ali fali nam igrač na toj poziciji.
Istakao je Stevanović i koliko je značajan rad sa mladim igračima.
– Mi imamo recimo Ognjena Stankovića, koji pokazuje nešto, ali sve je pitanje. On mora da stekne neko iskustvo. Pre deset godina niko osim Duleta Vujoševića, evo sada i Željka, nije puštao mlađe igrače da igraju. Sada stvar je kluba da li će da istrpi trenera ili neće.
A, na koji način može da se reši ovaj problem?
– Stalno kažem: kakve koristi dete ima da dođe iz neke sredine u Partizan samo da trenira, a da ne igra? Ako sediš na klupi – ne možeš ništa da pokažeš. Po mom mišljenju, bolje je da odeš u neku ekipu gde ćeš da igraš 20 do 30 minuta, da stičeš iskustvo i tu će neko da vidi da li si napredovao ili nisi. Partizan je iz uvek imao jednog ili dva starija igrača u prvoj ekipi, koji su pomogali mladim igračima u razvoju. Primeri su Novica Veličković i Petar Božić, to su kvalitetni ljudi koje trener prepozna. I onda mu taj čovek drži svlačionicu, odnos, ponašanje i bude roditeljski nastrojen prema mlađim igračima.
Očekivanja od današnjeg Partizana i Željka Obradovića?
– Željko ima veliku želju, energiju, hoće da radi to se nije promenilo. Pogotovo sada kada se posle 30 godina vratio u Partizan kao ostvaren čovek, trener, stručnjak sada ima volju i želju da radi sa mladim igračima. Mnogi sada očekuju da uspeh dođe preko noći. Ne može, realno. Ja lično mislim da sledeće godine, za tri godine, možeš da očekuješ neki ozbiljan rezultat. Ako uspe da sklopi tim koji će ostati dve, tri godine zajedno, onda može da se svašta očekuje. Klub se digao na jedan viši nivo od kada je on došao. O njemu ne treba trošiti reči, cela Evropa zna kakav je i ima to poštovanje. Mislim da je Partizan njegovim dovođenjem napravio pravu stvar.
Vratimo se na priču o mladim igračima. Željko je otvorio prostor Koprivici, Madaru, Smailagiću koji očigledno daju rezultate.
– Pa jeste, tu je i mladi Tristan Vukčević, koji je dobar. Samo treba da premotaju u glavi šta od njih trener traži na terenu. Što se tiče Željka on jeste težak za saradnju na terenu, on sve traži do sitnica, do detalja. Ovaj režim posle nekog vremena daje odličan rezultat – zaključio je Stevanović.
Posle toliko godina u crno-belom taboru, koja asocijacija se javlja kada neko kaže Partizan?
– Druga kuća, ovde sam već 30 godina. Ništa se nije promenilo. Sve slike, pehari probude neku emociju. Familija, to je to!
OBRADOVIĆ SE OTVORIO: Trener Partizana o statusu Vukčevića, Smailagića, Kuruca…
OBAVEZNO POGLEDAJTE: Lovre Miloš: Od penzije do dogovora sa sedmostrukim prvakom Evrope | Sport Fokus Podcast EP44
