Luka Pavićević veruje u iste kodove stare Crne Gore i Japana: Srbija ima dva primera kako može da završi u Parizu

Luka Pavićević je bio važan šraf šampionske mašinerije Jugoplastike, deo generacije iz Bormija. Po završetku igračke karijere, opredelio se za trenerski posao. I u njemu je nadasve uspešan. Vodio je beogradski Atlas, Hemofarm, Panionios… Trofeje je osvajao sa Albom, Tokio Alvarkom, sa mladom reprezentacijom Srbije bronzu na EP, a sa srpskim studentima zlato na Univerzijadi u Šenženu.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 5.000 RSD bonusa

Poslednjih osam godina živi u Tokiju. Sa Alvarkom je osvojio dve titule prvaka Japana i azijski Kup šampiona. Posle godine predaha koja mu je dobro došla i da rehabilituje zdravlje, preuzeo je Šibuju, tokijski tim koji je krenuo u „rebuilding”.

Pavićević je za Meridian sport govorio o sadašnjem klubu, ambicijama, našim igračima i stručnjacima sa kojima je sarađivao u Japanu, strategiji B lige, budžetima tamošnjih klubova…

Iskusnog stručnjaka smo upitali da li Japance i u sportu odlikuju radne navike, posvećenost, tačnost, predanost i upornost, potom i konstatovali činjenicu da je izuzetak među Crnogorcima (s obzirom na stereotip da su lenji) čim je uspeo u Zemlji izlazećeg sunca.

„Prvo, mislim da su slični južni delovi svih zemalja, pa i Japana. Svi južnjaci pod uticajem ambijenta, sunca i mora su, ne bih rekao lenji, već inertni. U Crnoj Gori sam vaspitan da budem vredan, poneo sam to iz kuće. Pokojna majka nije baš dozvoljavala da kažem: ’Majko, ja sam Crnogorac, pušti me.’ Niti je to bilo u mojoj glavi, niti je moglo da bude, već je morao da se uradi čitav niz radnji još od malih nogu. Dosta mojih prijatelja iz Crne Gore ima dobre radne navike, mislim da je to malo više urbana šala koja kruži o Crnogorcima, poput onih o Bosancima”, počinje priču Pavićević za Meridian sport.

U dahu nastavlja.

„Čak bih rekao da ima velike sličnosti između stare Crne Gore i Japana. Kodovi u ponašanju, čojstvo i junaštvo koje je propagirao Marko Miljanov, koje su preci u Crnoj Gori visoko vrednovali i moralna načela po kojima je narod u Crnoj Gori živeo, vrlo su slični japanskom načinu uvažavanja starijih ljudi, poštovanju hijerarhije. Sad, to je sve pod uticajem zapadne kulture, čak i u Japanu, vidljivo drugačije. Na žalost, kod nas mnogo više. Odrastanje u Crnoj Gori kao priprema za život u Japanu uopšte nije tako loša sredina.”

Saša Đorđević, Pavićevićev saigrač iz Bormija i višedecenijski prijatelj je selektor Kine. Govoreći o razlikama između Japana i Kine, karakteru Kineza koji čini Đorđeviću posao težim, trener Šibuje je ispričao i jednu tokijsku anegdotu.

„Napravio sam mali gaf, da tako kažem, na utakmici Japana i Kine u kvalifikacijama za Prvenstvo Azije. Bio je to veliki spektakl, pogotovo što je Japan u velikom uzletu, plasirao se na Olimpiske igre. Mislim da Japanci u zvaničnoj utakmici nisu nekoliko decenija uspeli da pobede Kinu i zato su se svi spremali za taj meč u predivnoj dvorani Arijake koloseum. Sašu sam zamolio da mojoj supruzi i meni nabavi ulaznice za taj meč. I u toj, prepunoj, dvorani Aleksandra i ja smo bili jedini gosti kineske reprezentacije. Sedeli smo iza njihove klupe u jedinom nepopunjenom redu u dvorani, gde je bilo dvadesetak praznih mesta. Posle utakmice moji bivši igrači iz reprezentacije i treneri rekli su mi: ’Kouč, bili ste na pogrešnoj strani’. Objasnio sam im da sam bio na pravoj strani, jer je Đorđević moj prijatelj.”

Pavićević je saglasan da će predstojeći olimpijski turnir biti izuzetno jak, da je mnogo kandidata za medalje. U priči o Srbiji osvrnuo se i na naš mentalitet.

„Iz dva poslednja takmičenja treba da izvučemo zaključke. Na Evrobasketu smo imali vrhunski tim, vrhunskog trenera i vrhunsku igru, okliznuli smo se na jednoj stepenici i nismo postigli rezultat. Potom je naizgled slabiji tim bio spreman da uradi svaki korak i došao do finala. Šta nama govore ta dva šampionata – da ima veliki broj dobrih reprezentacija i da su sva ta takmičenja otovrena. Naš stručni štab i igrači to znaju, ali imam utisak da svi u javnosti ne shvatamo u potpunosti. Mislimo da je peto mesto na Svetskom prvenstvu neuspeh, a nije. Jer, dokle god smo u vrhu znači da dobro radimo, čak i ako se dogodi „klizanje” kao u Nemačkoj. Rezultat nije bio dobar, ali selekcija je bila vrhunska, igrali su vrhunski, određene stvari nisu mogle da se reše u eliminacionoj utakmici, ali krenuli smo dalje i osvojili srebro.”

Zatim je povukao paralelu i osvrnuo se na Pariz.

„Iz svega možemo da zaključimo da može da nam se dogodi i situacija sa Evrobasketa, ali i da ako dođemo do maksimuma možemo do medalje. Sve je otvoreno. Jednostavno treba da im poželimo da budu zdravi i dobro se pripreme, da im konstantno pružamo podršku. To su utakmice, kao i one naše zlatne generacije sa Kićanovićem, Dalipagićem Slavnićem, Ćosićem…u kojima svaka lopta može da znači osvajanje ili izostanak medalje. Treba da budemo spremni da se uvek i iznova takmičimo za tu jednu loptu. I da ne posustajemo, ako ta jedna lopta u nekoj godini ne dođe na našu stranu. Treba da imamo snagu volje, morala i znanja, da svaku utakmicu igramo potpuno zasebno od očekivanja ili pritisaka. Pa kad nju dobijemo da se radujemo takvoj situaciji i uđemo u sledeću. Da znamo da je sve otvoreno, da odličje nije sigurno naše, ali da možemo da ga osvojimo. Tako bih gledao na sva takmičenja. Olimpijske igre su prestižnije, ali nisu ništa lakše od Svetskog prvenstva.”

Crna Gora igra dodatne kvalifikacije za Olimpiske igre. Samo učešće je veliki uspeh.

„Rad sa Crnom Gorom je izuzetno zahtevan, jer je izuzetno mala država i uzak je krug za selekciju. Ima nekoliko igrača visoke kategorije, a potom oni koji nisu na najvišem vrhu, ali su vredni i posvećeni. Vojničkim terminom – moguće je napraviti jaku jedinicu. Boško Radović je uspeo da ima tu četu u kojoj igraju jedni za druge, za selektora i boje države. Veliki je uspeh što su došli u priliku da se bore za Pariz. Ali, tu treba stati. Neka više očekivanja ne smeju da se nameću, naravno unutrašnja ambicija mora da postoji. Letonija će kao domaćin biti u prednosti, ali nije nemoguće da se pobedi jači protivnik.”

Na kraju smo Pavićeviću postavili pitanje iz struke – koliko je teško u vremenima kad reprezentacije imaju malo vremena za pripreme napraviti hijerarhiju i postaviti igru?

„Mislim da treba da pogledamo koliko je tek teško Amerikancima. Oni imaju potpuno drugačiji pristup reprezentaciji. Njima se nikad ne pojavljuje jedan isti tim, često nije ni isti trener, nemaju nikakvu vrstu kontinuiteta. Sa druge strane postoje reprezentacije koje u sebi imaju određenu vrstu DNK, gde norme ponašanja sa starijeg pređu na mlađeg i održava se kontinuitet. Ne samo motivisanost i želja, nego i principa kako se pristupa reprezentaciji. Znači, prednost je ako su isti ljudi na okupu već tri, četiri godine, kamoli preko decenije kao u slučaju Serđa Skariola.”

Zastao je, pa nastavio sa ličnim iskustvom: „Kao selektor sam uvek polazio od toga da smo svi tu da branimo boje države, ali istovremeno i da se spremimo za sledeću profesionalnu sezonu. Tih nekoliko nedelja koliko se sprema reprezentacija za takmičenje ujedno su i pripreme za sledeću sezonu. I svi igrači treba da imaju na umu da igraju za svoj narod i zemlju, ali i za sebe. Jer kako se tad spremim, tako ću igrati cele sezone. Preduslovi za rezultat su visoka motivisanost tako velikih igrača, koncentracija na viskokom nivou i dobra informacija. Naravno, bolje bi bilo da se radi 12, nego četiri ili šest nedelja, ali u današnjim uslovima mora se ispuniti plan i u tom roku.”