U srcu Mirana Kujundžića pomešane sreća i tuga pred OI: Voleo bih da je tata sve ovo dočekao

Često može da se čuje da nema tužnih trenutaka u životu ne bismo znali da cenimo one srećne. Svako je doživeo i da bude u mračnom tunelu i da posle nekog vremena ugleda svetlost… Sve je to realnost. Na tu temu upravo je pričao odbojkaš Miran Kujundžić.

Ova godina mu je jedna od najlepših – sa suprugom Katarinom čeka dete, postao je stric, igraće na Olimpijskim igrama, posle toga biće u jednoj od najjačih liga na svetu u Poljskoj… Neko bi rekao – savršenstvo.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Ipak, sve to se srpskom odbojkašu izdešavalo posle možda i najteže godine u kojoj je izgubio veliki oslonac, podršku, uzora, prijatelja, životnog vodiča, glavu porodice… Ostao je bez tate Zvonka.

„Prošla sezona je bila najteža za mene. Mnogo toga se izdešavalo i nekako na brzinu. Kada smo se vratili iz Japana sa kvalifikacija prošle godine nisam imao ni vremena da odem kući, nego sam odmah počeo klupsku sezonu… Tada smo saznali da se tata razboleo, možda sam jednom uspeo da odem da ga vidim“, sa tugom u glasu priča Miran Kujundžić za Meridian Sport.

Dok se borio za kartu za Pariz u mislima je uvek bila jedna slika, koja ga je gurala ka napred.

„On je uvek bio tu uz mene, pratio je svaku utakmicu, sve je znao, statistiku, ko, šta, kako… Voleo bih da je dočekao da vidi sve ovo – da smo se plasirali na Olimpijske igre. Sve što se desilo mi je dalo snagu da pokažem da možemo mnogo. Verujem da je ponosan i da će pratiti sa nekog drugog mesta. Olimpijsku vizu sam posvetio njemu“.

Red tuge, pa red sreće – tako obično ide. Posle veoma teškog perioda perioda, Miranu se napokon sreća osmehnula.

„Posle loših stvari došlo je vreme da krene nešto lepo. Moralo je… Na dan kada se plasirali u Pariz postao sam i stric. Uskoro ću postati otac, mislim da sam zaslužio da dođu neke pozitivne stvari. Krivo mi je što tata neće biti tu da sve to vidi. Ali, nema veze“.

MOŽDA NEĆE NEKO PRIZNATI, ALI MISLIM DA SMO SVI GENERALNO SUMNJALI

Čak i ako ostavi po strani sve što je proživljavao na privatnom planu, opet može da kaže da je put ka Parizu bio paklen.

„Pa jeste. Naš put ka Olimpijskim igrama je počeo još prošle godine – od Lige nacija kada smo saznali da će svi poeni biti značajni u trci za OI. Nakon toga smo imali kvalifikacije preko kojih nismo uspeli da se plasiramo. Ove godine smo se skupili sa velikom željom i motivacijom da to ostvarimo. Nije dobro krenulo, posle prvog turnira nije delovalo da ćemo moći da se vratimo i uspemo da izvučemo pozitivnu situaciju. Ali eto, pokazali smo zajedništvo i izborili se. Nije bilo lako, ali mislim da smo zaslužili“.

Posle prve sedmice Lige nacija Orlovi su imali skor 1-3 i tada je prestonica Francuske delovala miljama daleko.

„Možda neće neko priznati, ali mislim da smo svi generalno sumnjali. Mislili smo da će sve izgledati mnogo bolje. Pripreme smo odradili kako treba, imali smo prijateljske utakmice sa jakim protivnicima Tursku smo pobedili, sa Italijom igrali pet setova… Onda dođemo u Brazil i pokažemo neko sasvim drugo lice. Kuba se posle prve sedmice odvojila na 20 bodova i više, situacija nije dobro izgledala, ali sa dve pobede smo se vratili u trku, onda se vratila i vera. U Sloveniji smo znali da nam međusobni okršaj sa Kubom donosi mnogo“.

I taj duel nije bio nimalo lak ni za gledanje ni za igranje.

„Posle 0:2 smo se vratili na 3:2 i eto… Bio je veliki pritisak, a i Kuba je vrhunska ekipa. Dobijali su i favorite tokom Lige nacija. Na 0:2 smo se trgli, počeli smo treći set izuzetno snažno i samo prenosili tu energiju na nastavak utakmice. Stvarno sam mislio da peti nema šanse da izgubimo. Na sreću, tako je i bilo“.

Prošlo je nešto više od 20 dana od tog nezaboravnog trenutka…

„Mi se jesmo u prvom trenutku radovali, ali nismo bili toliko svesni. Sad već polako pripremamoprotivnike, analiziramo, imali smo sastanke sa ljudima iz Olimpijskog komiteta koji su nam objašnjavali kako će da bude u selu i na otvaranju. Postajemo svesni šta se dešava i jedva čekamo“.

Konkurencija će biti žestoka – u avionu ka Parizu su sve odbojkaške sile.

„Nema lakog protivnika tamo, još jače je od SP. Možda da je Kuba umesto Egipta – bile bi baš sve najjače svetske ekipe. Koga god da smo dobili – teško bi bilo. Ali, među nama kad smo pričali kakvu
grupu bismo voleli, koga iz kog šešira, ovo je grupa koju smo priželjkivali najviše“.

Kolakovićevi izabranici će na megdan Francuskoj, Sloveniji i Kanadi.

„Kanadu smo pobedili u Ligi nacija ove godine, videli smo da možemo sa njima da igramo iako su fantastična ekipa, posebno tokom dve poslednje godine – igraju im igrači u vrhunskim klubovima. Mogu da se pokažu fenomenalno… Od Slovenaca smo izgubili nekoliko poslednjih duela, ali sa njima je stalno na jednu loptu. Uvek je pet setova, neizvesno, mislim da možemo da se nosimo. U prvom šeširu su sve ekipe bile baš jake, a dobili smo Francuze. Biće uživanje pred punim tribinama. Oni su olimpijski pobednici iz Tokija, osvojili su ove godine Ligu nacija – idemo samo hrabro i to je to. Nisu bili u prvom krugu favorita za LN, ali kad god najmanje očekuješ od njih – oni se pojave i osvoje nešto. Uvek su na vrhunskom nivou i već godinama pokazuju da su u top tri, četiri reprezentacije na svetu“.

Orlovi se na glavnu scenu vraćaju posle 12 godina posta….

„Poslednja dva olimpijska turnira su propuštena. Naša reprezentacija je u međuvremenu uzimala i Ligu nacija, Evropsko prvenstvo… Bili su u vrhu, a propuštali su. Ni sada nije bilo lako plasirati se, a verujem da će za sledeći ciklus biti još teže. Treba da uživamo što smo tu i da damo sve od sebe, možda čak i da uradimo nešto. Kad se prođe grupa sve je moguće. S obzirom na to da i trećeplasirani može dalje, postoji mogućnost da i jedna pobeda bude dovoljna za četvrtfinale. I onda ako zabeležiš u tom najvažnijem meču trijumf, ispadne da si sa dve pobede u borbi za medalju. Ipak, treba doći i do toga. Među tih 12 ekipa svako svakog može da dobije i biće neizvesno sigurno“.

Nekoliko reprezentacija dolazi sa najvišim ambicijama i velikim pritiskom na leđima.

„Ne znam da li je ikad bila jača odbojka. Neverovatno je teško doći do borbe za medalje, čak i na EP, a da ne pričamo o Olimpijskim igrama… Poljaci, Italijani, Japan igra fenomenalno poslednjih godina, Francuzi su domaćini i aktuelni šampioni… Možda mogu posebno da izdvojim Poljake jer imaju najširi roster“.

Pojedini odbojkaši će se u Parizu oprostiti od reprezentacije.

„To nam je bio dodatan motiv. Biće specijalno sigurno. Zajedno smo godinama… Svi oni koji su tu od 2010. proveli su 15 godina zajedno svako leto, tako da se nadam da će na lep način da se oproste“.

O USPEHU IZ SIDNEJA SE STALNO PRIČA – JASNO SE VIDI TEŽINA TE MEDALJE

Koliko je ovo takmičenje značajno svedoče priče iz Sidneja kada su odbojkaši postali šampioni.

„Uvek mi izlaze neki snimci iz te 2000. Bio sam mali, imao tri godine. Stalno se o tome priče, kad se obeležava godišnjica shvatamo koliko je to zapravo veliki uspeh. Baš će biti teško da se tako nešto ponovi. Jasno se vidi koliku težinu ima medalja sa OI, posebno ta zlatna. Ove generacije koje sada završavaju su verovatno zbog tog Sidneja i počele da se bave odbojkom“.

Na turniru u Parizu Kujundžić će imati specijalnu podršku sa tribina.

„Javili su nam za karte da se prijavimo. Trebalo bi da dođe Katarina sa bratom. Ja sam se prijavio za dve karte za prve dve utakmice… Savez je valjda dobio mogućnost za 30ak ulaznica, pa mi možemo da ih kupimo. Biće lepo što ću imati podršku. Možda je ovo i jedina šansa da se oprobam na Olimpijskim igrama, pa će biti super da taj trenutak podelim sa najbližima. To je neprocenjivo“.

Veoma je Miran uzbuđen ne samo zbog odbojkaškog takmičenja, već zbog posebnog ambijenta na OI.

„Mnogo pratim sport, tako da će mi biti neverovatno da vidim mnoge sportiste… Verujem da kad neke sretnem neću moći da se setim ko su, pa će mi se to javiti naknadno. Lupaću glavu ko je prošao… Žao mi je što će košarkaši prvo igrati u Lilu, jer bih njih sigurno išao da gledam. Mada njihova prva utakmica sa Amerikom se poklapa sa našom. Sigurno ćemo nešto pogledati… Ja imam posebnu želju da gledam plivanje – Andreja Barnu, jer mi je to drug iz razreda. Išli smo zajedno u Ekonomsku školu “Bosa Milićević”. Nadam se da ću uspeti da ispratim jednu njegovu trku“, uz osmeh je završio razgovor Miran Kujundžić. 

Bonus video: