Za neke priče već od prve sekunde osetite da će prevazići granice sporta. Da će doneti životnu poruku, naterati na dublje razmišljanje i postati inspiracija za budućnost. Kada razgovarate sa Sanjom Tomašević (45), ne slušate samo o odbojci – već i o tome kako se sportista nosi sa velikim životnim gubicima, kako izgleda biti samohrana majka, kako se žene bore u muškom svetu, kako se grade odnosi sa igračima, kolegama i ljudima u klubu. Sve to ona deli iskreno, neposredno i bez zadrške. A takvih sagovornika, koji ne mere svaku reč, danas je sve manje.
Ove godine Sanja je proglašena za najboljeg trenera u Americi, nakon što je predvodila Hjuston do prvog mesta u ligaškom delu. Iza tog uspeha krije se i teška lična priča – prošle godine je iznenada ostala bez majke. Umesto da je to slomi, odlučila je da sebi i drugima pokaže koliko vredi. Uz aut liniju je pronašla svoj mir – mesto gde nema prostora za tugu, već samo za fokus, borbu i veru u ono što radi.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Iako je tokom karijere više puta menjala kontinente, odluka da se ponovo vrati u Ameriku nije bila jednostavna. Posle dve godine provedene u Istanbulu, u sistemu jednog od najvećih klubova na svetu, delovalo je da će njen put ostati vezan za Evropu. Međutim, život je još jednom odveo preko okeana.
“Jednostavno – posao… Ja sam Evropljanka, što sam starija – sve me više privlačilo da se vratim u Evropu. Pogotovo posle dve godine u Istanbulu. Pre toga sam pokušavala da se naviknem na Ameriku. Nekad ranije sam mislila da ću ostati i umreti u Americi. Ali, kad sam došla u Istanbul – te godine su me baš osvestile i otresle. Shvatila sam koliko volim Evropu, Srbiju… Međutim, trenutno me ponovo put naneo u Ameriku. Tu sam, imam dobar posao, radim sa super ljudima. Novac koji sam dobila je mnogo veći nego što sam imala u Vakifbanku. Za karijeru je bolje što sam ovde trenutno. Ali, to ništa ne znači. Imam još godinu dana ugovora, pa ko zna gde će me život odvesti“, ispričala je na početku javljanja iz daleka za Meridian Sport Sanja Tomašević.
Prošlog leta započela je jednu zanimljivu, sasvim novu priču… Preuzela je Hjuston.
“Bila sam uzbuđena. Kao prvi trener nikad nisam imala priliku da radim sa ovako velikim igračima. Čak i ove mlade igrače sa koledža koje sam imala… Ja na takve odbojkašice nisam mogla da računam na univerzitetu gde sam bila ranije. Radila sam stvarno sa top igračima… Sećam se da sam pričala sa Vesnom i Marijom (prim. aut. sestrama – bivšom i sadašnjom odbojkašicom), one su me pitale šta mislim i da li sam zadovoljna. A ja sam im rekla: ‘Ove godine će se pokazati da li sam dobar trener ili nisam. Možda ja samo mislim da sam dobar trener. Imam konačno dobru ekipu kao prvi trener. Ili ću da izvedem ekipu gde treba ili ćemo da potonemo’. Tako sam im rekla…“.
Međutim, nije sve od starta išlo glatko. Naprotiv…
“Pre nego što je sezona krenula, već smo naišli na prepreke. Prvi libero mi je zatrudneo, a dizač Henkok je povredila vrat, pa nije igrala cele sezone. Na kraju se nešto vratila 70-80 odsto, ali to nije bilo to. Tako da bez obzira što nismo imali njih dve mi smo stvarno napravile veliki uspeh. Prezadovoljna sam“.
Prvo mesto u ligaškom delu – bio je to rezultat iznad očekivanja. A posle se desila eliminacija u polufinalu.
“Roster ekipe koja nas je pobedila je jači nego naš. Imaju Manami, tu im je prvi libero Japana. A mi imamo nekog ko je tek završio koledž. Na tim nekim pozicijama je stvarno bila nerealna razlika. Iskreno, trebalo je oni da budu prvi cele sezone na tabeli. Sad, što nisu bili, to nije naš problem. Mi smo tokom cele godine napredovali. Kad imaš Džordan Tompson i mnogo mladih igrača oko nje, lepo je gledati kako se ekipa razvija“.
Kroz teške trenutke počela je da gradi odnos sa timom. Nije pokušavala da bude neko drugi, niti da kopira autoritete sa kojima je radila tokom karijere. Tražila je način da ekipu povede kroz sopstveni stil.
“Mi smo otvorili sezonu 0-3, a onda smo polako preokrenuli. Devojke su počele da mi veruju, da rade ono što sam ja tražila od njih. To je veoma teško. Prvi put glavni trener na profesionalnom nivou. I još krenuli sa tri poraza. Ali, onda smo imali jedan veoma iskren razgovor. Bilo je: ‘Slušajte, ako ćemo da gubimo, gubićemo tako što ćemo da radimo ono što ja tražim od vas, a ne ono što vi mislite da treba da radite. Vaš posao je da uradite ono što vam kažem, a moj posao je da smislim taktiku’. Stvarno posle toga se mnogo toga promenilo. Radile su kako smo se dogovarale. Napredovale smo tokom sezone“.
Poraz u polufinalu je i dalje bolna tema za sve u Hjustonu, ali Sanji ta utakmica nije ni najmanje bacila senku na prelepu epizodu.
“Kraj je malo bez veze. Ovde se igra zlatni set da se odluči ko ide u finale i ko osvaja prvenstvo. To malo nije fer. Da se igra taj zlatni set u petak mi bismo pobedile, pošto se igra u nedelju – one su pobedile. Ali, dobro, to je sve sastavni deo sporta. Zadovoljna sam, ponosna na ekipu, na staf… Imali smo lepu sezonu i sad sam tužna što je gotovo. Baš sam tužna“.
U takvom sistemu posebno mesto imala je Džordan Tompson, nekadašnja saigračica Tijane Bošković iz Ezačibašija. Za trenera, odnos sa glavnim igračem često određuje ton cele sezone, a u njenom slučaju to partnerstvo pokazalo se kao jedno od ključnih.
“Fenomenalno smo sarađivale… Radila sam sa njom i u Vakifu, jednu godinu kao pomoćni trener. Ona je prvo fenomenalan igrač. Imala je neverovatnu sezonu za nas ove godine. Možda i najbolju sezonu svog života. Ali, ona je meni prvenstveno jedna normalna osoba, dobar čovek, iskreno ljudsko biće. Nije prepotentna, nije nabeđena… Kroz svoje ponašanje me najviše podseća na Tijanu Bošković. Tako je normalna… Sluša, radi šta joj se kaže… Mlađe devojke nekad krenu da pričaju stvari poput: ‘Hajde, sad nam treba dobra energija’. A Džordan onda kaže: ‘Kakva energija, potrebni su nam poeni’. Onda ja ne treba ništa da kažem, jer će Džordan sve da im kaže iskreno. Stvarno je super lik, dobar vođa…“.
Veliki uspeh sjajne Srpkinje: Sanja Tomašević trener godine u Americi
Prošlog leta Sanja je došla u klub umesto Masima Barbolinija. Iskusni stručnjak je zajedno sa Velaskom vodio Italiju do olimpijskog i svetskog zlata… Ima osvojene četiri Lige šampiona. I ko zna koliko još medalja, trofeja… Nije bilo lako uskočiti u njegove patike.
“Ovde je prošle sezone bio Barbolini. Ja nisam Barbolini, nemam karijeru iza sebe kao on, nemam godine kao on… Ali, to je ono što sam naučila od Đovanija Gvidetija u Vakifu – jednostavno moraš biti svoj. Onako kako se on oseća, kako misli, kako želi – stalno je bio autentičan i svoj. To mi je bilo fascinantno. Dve godine sam gledala čoveka koji ne pokušava da se prilagodi, da se pretvara da je nešto što nije – što mi često znamo da radimo. Ove godine sam nekako odlučila: Biću svoja, pa ako budemo loše – znaću da nisam dobar trener. Tako da mi nije bilo teško – samo sam dolazila na posao i bila jednostavno ja“.
Rezultati su tokom sezone počeli da potvrđuju da ekipa raste. Pobede su se nizale, poverenje unutar tima postajalo je sve veće, a priznanje koje je stiglo pred kraj sezone bilo je potvrda da je urađen veliki posao.
“Kad se ekipa okiti tim nagradama, obično neko drugi osvoji prvenstvo. Zato ih ne volim… Bolje da se dodeljuju kada se sve završi. Bilo je emotivno kada sam saznala, zato što…“.
Uzdahnula je…
“Meni je mama preminula pred početak sezone. Iznenada, rak pluća je odneo za tri meseca…. I onda sam se vratila i mi smo odmah uleteli u sve to. Nisam imala vremena ni da osvestim. Evo opet plačem…“.
Zastala je Sanja na trenutak jer je bilo teško pričati na tu temu. Iza uspešne sezone skrivala se priča koju spolja gotovo niko nije mogao da vidi.
“Predala sam se poslu. Tu sam pronašla utehu. Taj posao i taj rad sa svim ovim ljudima. Oni su svi bili fenomenalni. Nikad nisam imala ovakvu sezonu, da mi je žao da je gotova i da želim da još traje. Nisam bila spremna da se završi“.
U trenucima kada nije imala prostora da zastane, posao je postao način da nastavi dalje. Trening, utakmice i svakodnevni ritam ekipe pretvorili su se u mesto na kojem je pokušavala da pronađe mir.
“Uz ove ljude podnela sam malo lakše. Od boga sve – samo nek nam svima bude onako kako zaslužujemo. U ovom momentu mi je mnogo značilo da sam bila u takvom okruženju. Sa ljudima koji su mi… Prvo kad mi je mama preminula, mi smo bili u sred treninga, pripremnih utakmica… Kad se desilo, baš na njihov Dan zahvalnosti, dobila sam poziv… Šok… Pozvala sam ove iz lige – rekli su da mogu da odem u Srbiju na koliko god dana treba, da organizujem sve sa pomoćnim trenerima… Rekli su: ‘Idi, a mi smo tu za tebe’. Stvarno je tako i bilo. Provela sam pet dana u Srbiji, a ovde je sve bilo kako treba. Kad sam se vratila dočekalo me mnogo sveća, poruka od ekipe… Što se treninga tiče, ništa se nije propustilo“.
Van terena, najveći oslonac i motiv ostala joj je ćerka. Stela je dete koje se prilagodi na svako okruženje.
“Ona crče za Istanbulom. Više želi da bude u Evropi, nego ja… A rođena je u Americi“.
Priča o ćerki je kod Sanje brzo izazvala osmeh na licu.
“Morala sam da joj obećam da ću na kraju moje sezone i posle njene škole, odvesti je u Istanbul, da bude tamo nekoliko nedelja. Krajem maja, početkom juna ćemo biti tamo. Bilo joj je lepo i u školi, ima dve dobre drugarice, super društvo… Baš joj nedostaje Istanbul, stalno priča o tome. Zavolela je Evropu“.
Zajedno imaju jedan savršen plan.
“Meni je negde u glavi cilj da se penzionišem u Atini. Meni je taj grad zakon. Stalno idemo u Atinu. Svako leto smo tamo makar na deset dana. A i ona obožava Atinu. Nema uopšte problem da se preselimo tamo. Što je meni smešno, jer je to dete koje je rođeno u Americi. A kao da je stara duša, želi da bude negde u Evropi“.
KADA SAM DOBILA OTKAZ NA ARIZONA STEJTU MISLILA SAM DA SAM NAJGORI TRENER, DA SAM KATASTROFA…
Stela je zavolela Istanbul na prvi pogled, a i Sanji se prilično svideo. Kako i ne bi – kad je tu dobila priliku da radi u klubu koji važi za najuspešniji u 21. veku. Vakifbank joj je pružio neprocenjivo iskustvo.
“Stvarno sam mnogo naučila. Ne u odbojkaškom smislu, nego kako da razgovaram sa ljudima, šta je bitno reći, šta nije bitno… Šta ne može da se čeka za sledeći sastanak, sledeći mesec, a šta može da se čeka za kraj sezone. Tako neke stvari… Ja sam kao igrač imala mnogo sreće, igrala sam za vrhunske trenere, mnogo dobih trenera sam imala u karijeri. Mnogo toga odbojkaškog sam naučila, svaki dan nešto novo naučiš, kako neku novu vežbu i slično… Ali, ove neke stvari – kako da se odnosiš sa ljudima, bih rekla da su moji treneri bili vrhunski u tome. Svaki je bio na svoj način drugačiji… Ja ne bih mogla da budem ni kao jedan od njih. Da sam takva, ne bih bila prihvaćena. U Vakifu sam naučila kako raditi sa velikim igračima, kako raditi sa velikim ljudima, kako da usmeriš taj njihov ego… Ponosna sam na to“.
Često žene moraju mnogo više da se dokazuju da bi uspele u profesijama koje su naizgled muške. Mada, uvek će se naći oni koji će reći da su šanse jednake.
“Ja sam tako kad sam bila mlađa govorila: ‘Ako si dobar, svi će to da prepoznaju’. Ali, nažalost, nije tako… Isto tako mi žene preživljavamo naše padove i poraze drugačije. Kad sam bila otpuštena na Arizona stejtu kao glavni trener, mislila sam da sam najgora sebi, da sam najgori trener, da sam katastrofa…. Bukvalno je Đovani trebalo da me nagovori da dođem u Vakifbank. Ne da me pita, nego da me nagovori da dođem u Vakif. A sad iz ove perspektive kad gledam… Muški treneri su otpušteni svaki dan i oni se samo okrenu i potpišu drugi ugovor. To je sasvim normalno, baš ih briga, nisu izgubili nimalo sna u svemu tome. A mi… To su neke stvari žene-muškarci. Malo smo drugačiji“.
Sanja je pravi primer za sve one koje se pitaju da li da probaju.
“Samo želim da pokažem ženama da možemo. Trenerski posao jeste zahtevan. Mnogo putovanja i svega toga, pritom sam ja samohrana majka. Veoma je bitno organizovati se, platiti bebisiterku koja će da živi sa vama tokom sezone. Jednostavno, napraviti ugovore u kojima to mora da bude tako. Ne odustajati kad bude teško. Dešava se situacija kada je dete bolesno, a ja sam na putu. Presaberem se i shvatim da ništa ne može da se desi. Da sam ja tamo, bilo bi joj lakše jer sam pored nje. Ali, ništa se neće desiti, bebisiterka će je odvesti kod doktora i sve će biti ok. Muški treneri ne misle toliko o tome, jer je žena kod kuće i bavi se svim tim stvarima“.
Uvođenjem pravila da jedna žena mora da bude u stručnom štabu i FIVB pravi jedan pozitivan korak na tu temu.
“Svet sporta generalno mora da osvesti, da ako žele da pruže priliku ženama da se bave ovim poslom… A mislim da postoji velika naša uloga u sportu. Kako mi možemo da pričamo sa igračicama, kako možemo da ih razumemo, to su neke stvari koje muškarci koliko god su dobri treneri – to ne mogu. Ne mogu da shvate kako je biti žensko u ženskoj koži na terenu. Nikad nisu morali da budu u biciklističkama a da imaju menstruaciju. Ja samo želim da mlađe generacije vide da to može, da moja Stela vidi da to može… Ako nešto voliš da ne treba ništa da ti bude prepreka. Glavu gore i samo napred“.
Tokom razgovora postajalo je jasno da njena priča nije samo priča o jednoj sezoni, već o načinu na koji bira da gleda na život – čak i onda kada stvari ne idu onako kako je planirala.
“Mislim da u životu samo nekad odlučiš da li ćeš da budeš žrtva ili ćeš da budeš pobednik. Kroz ceo život se to provlači. Da li je to poraz na terenu, da li je povreda, gubitak braka, ostaneš kao samohrani roditelj… Mogu da se svedem na to da sedim i razmišljam – jadna ja, kako se meni sve ovo desilo. A mogu da se okrenem na drugu stranu i ispričam svoju priču kako želim da bude ispričana. U mojoj glavi ja sam žena koja može sve, pokazujem svom deteta da može i ona sve“.
VAKIFBANK MI JE TRAŽIO DA ZATVORIM AGENCIJU
Za kraj dotakla se i Fajnal-fora koji se igra 2. i 3. maja u Istanbulu. Prošle godine je bila aktivan učesnik kao asistent u Vakifbanku.
“Ekipa je sada mnogo drugačija… Bila sam deo sastavljanja tog tima – ponosna sam na to. Bila sam tamo do samog maja, mislila sam da ću ostati u Vakifbanku. Desila se ova ponuda… Ja sam otvorila agenciju za odlazak dece u Ameriku zajedno sa najboljom drugaricom (Path2_peak). Između ostalog Vakif je tražio da ja zatvorim tu agenciju, iako decu iz Vakifa nisam odvodila. To nisam htela da uradim… Amerikanci su ponudili bolji novac i uslove, kraća je sezona… Tako da sam na kraju odlučila ovako. Kockice su se poklopile da dođem ovde“.
Posle objašnjenja o odlasku, nastavila je priču o Vakifbanku.
“Vakif ove godine – klasičan Vakif. Igraju najbolje kad tako treba. Đovani u tom klubu može da radi takve stvari koje ne može da radi niko nigde. To je fenomenalno. To njegovo tempiranje forme, zajedno sa kondicionim trenerom Vanijem… Mislim da će ove godine na Fajnal foru biti mnogo drugačije“.
Dobro se seća svakog detalja sa prethodnog turnira.
“Prošle godine je Marina Markova igrala prvi F4. Baš se osetilo. Pre toga je stvarno pokidala u finalu prvenstva Turske, u četvrtfinalu LŠ. Stvarno je odigrala fenomenalno, došli smo na F4, protiv Skandićija… Ona kaže: ‘Ja ne znam, Sanja, šta mi je’. Ja kažem: ‘Pa prvi Fajnal for, eto šta ti je…’. Ona, Tijana – ove godine su strašne. Kazot radi dobar posao, za šta je dovedena. Mislim da se Džansu oseća mnogo sigurnije jer ima više opcija. U svakom pogledu nije vezana u svakoj rotaciji za jednu igračicu. Kao ekipa baš lepo igraju. Radujem se zbog njih, nadam se da će da osvoje“.
Prvi protivnik im je dvostruki uzastopni prvak Evrope.
“Imaju nažalost i Koneljano u polufinalu. Mada, mislim da mogu da ih dobiju. Pobeđene su nekad u poslednjih nekoliko godina. Imali su poraze od ekipa koje Vakif može da pobedi. Tako da mislim da treba kockice da se sklope na taj dan. Da svi budu i zdravi i sve… Isti problem će imati i Koneljano. Biće zanimljivo, jedva čekam da gledam. Navijaću iz Amerike naravno za Vakif“.
Bonus video:
strahinja
Iz svega što je se desilo izašlo je kao veliki pobjednik svaka joj čast što je uspjela da se izdigne iz tih situacija da ne potone i na sve to bude još trener godine