Godinama je govorila da je naredna sezona poslednja. Pa bi došla nova. I još jedna. I još jedna. Jer ljubav prema odbojci nije jenjavala. Jovana Brakočević Kancijan i sa 38 godina želela je da trenira, igra i pobeđuje gotovo istim žarom kao kada je kao devojčica u Poštaru sanjala da postane jedna od najboljih na svetu. Taj san je ostvarila. Ali, posle poslednje sezone u Americi shvatila je da postoji nešto što ni najveća ljubav ne može da pobedi. Vreme.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Nije odlazila zato što više nije mogla da igra. Nije sedela na klupi niti čekala da joj neko saopšti da je došao kraj. U svojoj poslednjoj sezoni bila je starter, igrala bez zamene, i dalje pokazivala kvalitet koji ju je godinama držao u samom vrhu svetske odbojke. Međutim, sve teže se oporavljala, sve više energije trošila da dostigne standarde koje je sama sebi postavila i shvatila da je pravi trenutak da stane.
Kako sama kaže, nije želela da pokvari sliku odbojke koju nosi u sebi. A ta slika je prelepa. Od devojčice iz Zrenjanina, preko reprezentacije Srbije i prvog evropskog zlata u Beogradu, do klubova širom sveta i statusa jedne od najboljih na svetu. Karijera kakvu je malo ko mogao da zamisli kada je kao tinejdžerka prvi put zakoračila na veliku scenu.
Danas, kada je zvanično spustila zavesu na igračke dane, Jovana u razgovoru za Meridian Sport otvoreno govori o trenutku kada je shvatila da je kraj, oproštaju od sporta koji je obeležio njen život, sinu koji je sa tribina gledao poslednje utakmice, ali i novom poglavlju koje je već počela da gradi van terena.
“Već iz godine u godinu idem sa tom varijantom – ovo je poslednja… I svaki put nekako ipak nije poslednja. Iz prostog razloga jer je taj voljni momenat veoma visok. I dalje je ogromna želja da sam na terenu, da igram, treniram i da se takmičim. Ali, jednostavno sam primetila da kako godine prolaze sve teže i teže mi je da budem na nekom vrhunskom nivou. Treba mi više vremena da se oporavim i vratim u ritam. Na primer odigram jednu dobru utakmicu i onda dođu dve, tri prosečne. Voljni momenat je tu, ali mi je fizički teško. Koliko god da treniram, hranim se zdravo, telo ne može da da maksimum, koji sam do skoro uspevala da dajem. Do pre tri, četiri godine je to bila dobra, kvalitetna odbojka. Sad s vremena na vreme je kvalitetna, a ostalo nije. Tako da za neke moje standarde – a ja uvek težim savršenstvu i mojim najbolji partijama – nisam zadovoljna samom sobom. I mislim da je vreme… Ne želim da upropastim samoj sebi odbojku i sliku kako treba da izgleda u mojim očima“, objasnila je Jovana Brakočević Kancijan u intervjuu za Meridian Sport kako je donela veliku odluku.
Vrhunskim sportistima je posebno teško da se suoče sa tim da više nisu ono što su nekada bili.
“Mi se uvek vidimo tim nekim očima – kad je najbolje, kada se osvaja, kad su tu medalje… Prvo je teško prihvatiti da više nisi najmlađi. Ja sam veoma dugo bila najmlađa u svim ekipama, reprezentaciji. Onda odjednom nisi najmlađi, onda odjednom dođe neko bolji u punoj snazi. Onda postaješ među starijima, pa si najstariji… Ja sam najstarija već duži niz godina. U poslednjoj sezoni u Americi sam bila ubedljivo najstarija. Najbliža meni je bila devojka od 33 godine. Nije mlada, ali je vidna razlika. Mogu da razgovaram sa svim tim devojkama, ali ne mogu baš da se približim skroz. Drugačiji život, iskustva – sve ima svoje dokle mogu da dođu ti razgovori, druženja… Koliko god imam voljni momenat, evidentno je da sam prerasla neke stvari. Kad si mlad sve ti je otvoreno, radoznalo… A ja onda da idem okolo i solim pamet samo zato što sam prošla već to… Bez veze je. I one devojke treba da prođu sve to isto. Mogu da podelim savete ako me pitaju, ali neću da se namećem i budem dosadna“.
Odluka o povlačenju definitivno ne može da se donese preko noći. Iza nje stoje dani i dani razmišljanja…
“Teško je pomiriti se sam sa sobom da je kraj, jer je ljubav prema ovome prevelika. Znam šta hoću da radim sutra, znam šta želim od svog života i karijere, ali je veoma teško oprostiti se od nečega što radiš više od pola života. Ja stvarno to istinski volim. I ove sezone se videlo da sam bila energična, puna adrenalina, voljni momenat je bio isti kao uvek… Ali, kada te telo ne sluša – koja je poenta? Upropaštavaš i sebi i ekipi treninge. Treba prepoznati kada je kraj. Nisam došla do momenta da treba da budem smenjena, da treba da sedim na klupi… Igrala sam celu sezonu, bez zamene. Bila je devojka na klupi koja je mogla da me zameni, ali ja sam bila startna šestorka. Treba znati kada se zaustaviti i kada se telo maksimalno muči da održi nivo, na koji sam ja navikla, a onda i svi ostali“.
Poslednje godine karijere izgledale su drugačije nego prve. Više nije razmišljala samo o poenima, titulama i statistici. Čekali su je muž i sin, koji je iz sezone u sezonu sve više razumevao čime se njegova mama bavi. I baš zato joj je posebno važna ostala poslednja utakmica koju je odigrala pred njegovim očima.
“Veoma mi je drago zbog toga. Posebno zato što on u poslednje dve, tri godine stvarno uživa u utakmicama. Ranije je bio manji, pa je gledao set i po i onda mu dosadi. Što je i normalno, deca treba da budu aktivna… Sad stvarno sedi, gleda, učestvuje u tome, vodi računa i ko je šta uradio, gleda rezultat… Svesno je gledao to, voleo je da dođe na utakmice, na moje treninge. Voli da se igra zajedno sa mnom. Drago mi je zbog poslednje utakmice u San Dijegu – što sam stvarno igrala sva tri seta, pobedili smo, on je to gledao… Posle kad smo ušli na Fajnal-for izgubili smo polufinale, ali to je već bilo u Dalasu, pa oni nisu putovali sa mnom. Dete je išlo u školu. Gledali su preko TV. Stvarno mi je drago mi je zbog te poslednje utakmice kod kuće. Što sam kvalitetnu odbojku prikazala, a i imala sam podršku sa tribina. Drago mi je što je taj poslednji utisak pozitivan. Sve u svemu, koliko god je tužno, bilo je pozitivno“.
2005. godina – MN Press
2005. godina – MN PressKada se pogleda šta je sve Jovana uspela da postigne – ništa nije slučajno. Od malena je imala talenat, ogromnu ambiciju, volju za treniranjem, a i visoke zacrtane ciljeve.
“Kad sam počinjala stvarno sam se zaljubila u odbojku. A od trenutka kada sam shvatila da je to nešto čime želim da se bavim, govorila sam da ću biti jedna od najboljih na svetu. Znaju da svi oko mene – porodica, prijatelji – da sam čitav život to govorila. To sam i uspela da ostvarim. U jednom trenutku sam bila jedna od najboljih na svetu. Imala sam zacrtani cilj, težila sam ka tome. Nisam očekivala da ću igrati ovoliko dugo, nego do 30, 31. Ali, onda kad stigneš u te godine vidiš da nisi spreman da se oprostiš. Pa onda – aj još godinu dana, pa dođe 35 i vidiš da i dalje dobro igraš. Meni je lepo na terenu i u 38. godini. Na zagrevanju dok radimo najbanalnije vežbe, zagrevanje u parovima – meni je osmeh od uva do uva. Uživam u tome, lepo mi je, jednostavno volim taj kontakt sa loptom. Međutim, ima to ‘ali’. Nažalost. Lepo mi je s loptom, ali… Tu dovodiš sve u pitanje. Razgovarala sam sa suprugom. I on je isto čekao trenutak, znao je da koliko god je ljubav velika, ne može da pobedi tok vremena“.
Obično sportisti kada završe karijeru kažu da konačno imaju više vremena za porodicu, ali kod Jovane to baš i nije slučaj jer je ona i tokom igračkih dana imala svoje najbliže oko sebe.
“Oni su fenomenalna podrška. Uživamo u ovom načinu života svo troje. Nije da se žrtvujemo pitaj boga koliko. Idemo kako Amerikanci kažu: ‘Go with the Flow’. Mi smo od starta postavili kako hoćemo da nam izgleda zajednički život. Nismo hteli da razdvajamo porodicu nijednog trenutka. Moj suprug radi onlajn svoj posao, tako da uspeva da ga održava. Naravno da on nije stopostotno u tome, jer nije fizički prisutan, ne može da isprati sve te projekte stalno, ali funkcioniše fenomenalno, uz to da smo sve vreme zajedno. Napravio je kompromis, žrtvovao se, zarad porodice jer zna da je odbojka meni previše bitna i da bez nje ja ne postojim kao individua. Ja ne poznajem drugu mušku osobu koja bi bila voljna za ovako nešto. Da sebe stavi u drugi plan. Imam više sreće nego pameti što se toga tiče. Fenomenalna je osoba i savršen muž“.
Ako prevrti film unazad, jedan od prelomnih trenutaka u karijeri sigurno je bio povratak posle porođaja. Od tada se njena perspektiva promenila.
“Promenila se samo u tom smislu da su se neke stvari složile drugačije. Taj neki stres koji je bio ranije vezan za utakmicu, trajao je nekad i danima. A sad se vratiš kući i čeka te nasmejano lice i ti nemaš vremena da lupaš glavu. Naravno da sam uvek analizirala utakmice i gledala šta je moglo bolje, ali ne tim negativnim intezitetom kao što je bilo ranije. Postalo je smirenije, zrelije, konstruktivnije… Ono što je promenilo moju celu karijeru je dodatno dokazivanje da ja vredim kao sportista bez obzira na to što sam odlučila da budem majka. Skeptici su uvek postojali, biće ih i dalje. Bilo je nevernih toma, koji su mislili da se neću vratiti, ali eto vidite – 38. godina, a ja aktivni sportista do skoro. Potvrdila sam da je sve moguće – da možeš da budeš i majka i profesionalni sportista na visokom nivou. Sve se složilo u mom životu kako sam želela“.
Oproštajna objava na Instagramu samo je potvdila koliko su ljudi poštovali Jovanu kao igrača, osobu, idola… Možda nije ni bila svesna.
“Nisam očekivala takve poruke i toliku količinu snimaka iz prošlosti. Sve to me vratilo u prošla vremena. Stvarno sebe više ne vidim takvu. Bilo, pa prošlo. Ne treba živeti u prošlosti, stvarno nisam taj tip, koji će stalno da priča šta je bilo pre 15 godina: ‘Ja sam osvojila, ja sam uradila…’. Nisam u tom fazonu, ali sve ove poruke su mi potvrdile koliki sam trag ostavila. Ne mogu ni da artikulišem sopstvene misli. Oduševljena sam, fascinirana, drago mi je i ponosna sam. Izgleda da je cela moja karijere imala smisla“.
Jovana sa mamom Editom (2016) – MN Press
Jovana sa mamom Editom (2016) – MN PressIgrački kraj nije veliki trenutak samo za nju, supruga i sina, već i za porodicu iz koje je potekla. Bez njih ne bi bila ovde gde je danas.
“Imam dva brata, obojica su rekli: ‘Bogu hvala, konačno’. Cela moja porodica mi je bila ogromna podrška kroz celu karijeru. Braća su nekada bili sportisti – jedan rukometaš, a drugi vaterpolista. Oni su to davno batalili. Jedan je tattoo artist, a drugi je turistički vodič i influenser, koji živi na Baliju. Raštrkali smo se na tri strane, ali oni su bili oduvek neverovatna podrška. Od prvih dana… Mami i tati je i drago i nostalgično i tužno. Naravno, i braći isto… Sve je pozitivno, uz dozu neke tuge, što se završilo“.
VAKIFBANK OSTAJE VRHUNAC MOJE KARIJERE
Naravno, bilo je i pitanja bez kojih priča o Jovani ne može da prođe. Vakifbank. Klub u kojem je dostigla vrhunac karijere. Klub u kojem je bila deo jedne od najmoćnijih ekipa sveta. Šampion Evrope, najbolji tim na planeti…
“Vakif ostaje kao vrhunac karijere – rezultatski i ljudski. Bila je fenomenalna ekipa i ceo stručni štab. To je sve bilo namešteno da osećamo pripadnost. Ali, stvarno kroz moju karijeru retko mi se dešavalo da sam zapala u neku lošu sredinu. Uvek su stvarno bili dobri ljudi, saigračice željne da rade, napreduju, osvajaju… Svuda mi je bilo lepo. I odbojka je specifična, jer je i dalje čist sport u kome preovladava sportski duh i fer plej, što možda u drugim nije više slučaj“.
Iako će mnogi prvo pomisliti na trofeje osvojene u Turskoj, Jovana je tokom karijere ostavljala trag gde god da je igrala. Bila je šampion Italije, Poljske, Rumunije, Kazahstana…
“Skoro svake zemlje u kojoj sam igrala… Recimo da sam se uvek borila za titulu. To je bilo i u Azerbejdžanu, Kini, Japanu – iako u tim zemljama nisam osvojila ništa. U Americi sam se isto borila za titulu, ali nismo uzeli. Bože moj, normalno je i dešava se. Ali, skoro svaka zemlja – uvek je bila borba za krunu. I u poslednjoj sezoni igram fajnal-for, polufinale, velika je stvar. Stvarno sam ponosna na celu karijeru i na sve što sam postigla i koliko sam dugo trajala“.
A upravo je ta dugovečnost nešto što danas možda najbolje opisuje njenu karijeru. Dok su se generacije smenjivale, Jovana je ostajala na terenu.
“Ove sezone kad sam otišla u Ameriku pitali su me koliko dugo igram, a ja se presabiram pa kažem 24 profesionalne sezone. Oni onda kažu: Vau! Ima devojaka oko mene koje imaju 22, 23 godine. Neverovatno zvuči. I njima je misaona imenica“.
Kada danas govori o svom putu, ne zaboravlja ni one koji su je prepoznali mnogo pre velikih evropskih klubova, reprezentacije i svetskih medalja.
“I u Zrenjaninu su svi treneri videli moj talenat. Želeli su da me forsiraju, uče, da rade sa mnom… Kroz celu karijeru imala sam trenere i koji su prepoznavali talenat, kvalitet i voljni momenat. Poruke i koje sam dobila od njih sada su dokaz da sam uvek imala voljni momenat i visoku želju da treniam, radim, učim. Nikad mi ništa nije bilo teško. I želja od strane trenera da rade sa mnom je uvek zbog toga bila velika“.
BILO MI JE STRAŠNO KAD SAM SE VRATILA SA OLIMPIJSKIH IGARA, A DETE ME NIJE PREPOZNALO
Na kraju, možda upravo u prethodnoj izjavi leži odgovor kako je devojčica iz Poštara stigla do samog vrha svetske odbojke i na njemu ostala gotovo četvrt veka. Talentovana jeste bila. Ali, kako sama kaže, talenat nikada nije bio dovoljan bez rada, discipline i želje da svakog dana bude bolja nego juče.
Upravo je takav pristup godinama donosila i u dres Srbije. Od devojke koja je tek sticala iskustvo među starijim saigračicama do jedne od nosilaca generacije koja je promenila istoriju srpske odbojke. A kada danas vraća film, među svim medaljama i uspesima jedno mesto zauzima posebno mesto.
“Najdraža repezentativna godina je 2011. i evropsko zlato… Sama činjenica da smo bili u Beogradu je meni najdraža. OK, olimpijsko srebro je isto fenomenalno ali ja ga povezujem sa tim što sam ostavila dete kod kuće sa osam meseci, pa je malo gorko-slatka uspomena. Ali, to zlato u Beogradu je stvarno san. Više ne mogu da se setim ni kako smo igrali, a ovi snimci me podsećaju. Ja se ne sećam primanja medalja, himne… Samo znam poslednji poen, jer se to godinama vrtelo. Sećam se uletanja na teren. Ali, ničega više. Prošlo je ipak 15 godina, nije bilo juče“.
MN Press
MN PressIako je kasnije osvojila i olimpijsko srebro, upravo su Igre u Riju 2016. godine označile kraj njenog reprezentativnog puta. Ne zbog odbojke. Ne zbog umora. Već zbog porodice.
“Stvarno mi je to bilo veoma stresno. To je bio pravi trenutak da se završi pre svega zbog deteta. Kad smo se vratili sa Olimpijskih igara činjenica da me dete nije prepoznalo je bilo veoma strašno i traumatično. Znala sam da se to više neće desiti i da neće moći da me zaboravi s obzirom na to da će biti sve stariji. Ali, nisam htela sama sebi da nanosim taj bol, koliko god volim svoju zemlju i reprezentaciju. Nekako je bilo – ne. Sad je stariji, pa sam se zato aktivirala i pitala da li mogu da se priključim da budem u trenerskom sastavu. Drugačije je. Mislim da je bila prava odluka tada, pravi momenat i ja znam da sam propustila neke medalje koje su kasnije došle. Ne žalim za tim. Sve te devojke koje su bile u tom sastavu u tom momentu su bile prave devojke za tu medalju i apsolutno nije bilo potrebe da ja budem tu. A daleko od sina i muža, a moje srce je bilo više uz porodicu nego uz reprezentaciju“.
Tada nije razmišljala šta će biti posle nje. Fokus je bio na odluci koju je smatrala ispravnom za sebe i svoju porodicu.
“Nikad nisam razmišljala o tome da li me neko nasleđuje i menja. Ispostavilo se da je Tijana Bošković vrhunski igrač, bez koga srpska odbojka ne bi bila to što jeste. Ali, u tom trenutku kada ti odlučuješ radiš to zbog sebe, ne razmišljaš dalje od toga. Opet kažem, meni je stvarno čast i privilegija da igram za reprezentaciju, ali nema mesta u glavi da razmišljaš da li će bez tebe u nacionalnom timu biti OK ili ne. Da li to zvuči sebično ne znam… Ja sam tu bila od 2005. godine. Jesam propustila jedno leto zbog trudnoće, ali sam bila 10 godina. Nije mala stvar. Ima izuzetaka koji su bili duže i koji ostaju, svaka njima čast“.
Jovana Brakočević Kancijan i Tijana Bošković: Dve ere koje su obeležile srpsku odbojku
Ni danas, gotovo deceniju kasnije, ne oseća žal što je stavila tačku na reprezentativnu karijeru posle Rija.
“Da budeš tu, a da si glavom negde drugde – nije ni to pošteno. Ne bi bilo fer, nije to poenta, ne bi bilo lepo uraditi to ni zemlji, saigračicama, trenerima. I naravno sam za sebe i porodicu. Sve se svelo na to gde ja treba da budem u tom trenutku – a trebalo je da budem uz sina. I tako sam odlučila. To je to“.
I dok je jedno poglavlje polako zatvarala, drugo se već otvaralo. Ideja da jednog dana ostane u odbojci kao trener nije nastala juče. Naprotiv.
“To se kuva u meni godinama. Pre 30. godine, malo posle porođaja. Tad sam shvatila da bih mogla da budem trener. A onda mi se sve više javljalo kao budući poziv. Za trenersku licencu sam položila ovde u Italiji. Dugačak je proces – moraš da obnavljaš svake godine. Nije samo dobiješ i gotov si, nego nastavljaš sa edukacijom. Znala sam da će to biti to. Samo mi je veoma teško bilo da se udaljim od terena. Ta emocija, da ja mogu da urlam kad dam poen, da se poradujem kada moja saigračica napravi nešto fenomenalno, da mogu da zagrlim… Najteže mi pada to u celoj piči udaljavanja i penzionisanja. Da više neću moći da osetim tu emociju na taj način. Naravno da ću moći da osetim nešto kao trener slično, ali kao igrač za mene je vrhunac ta emocija u terenu“.
Ljubav prema odbojci nikad neće nestati. Sada samo menja oblik. Posle skoro četvrt veka na terenu, Jovana želi da svoje iskustvo prenese nekim novim generacijama.
“Mislim da se vidi iz stila igre da sam živela za to. Ali, dobro, trenerski posao je defintivno poziv. Prošlog leta sam ušla u to lagano, ovo leto ću opet biti… Samo sam dobila potvrdu da stvarno to želim da radim. Polako krećem… Videćemo da li će trenerska karijera da liči na igračku, ili će biti potpuni promašaj. Nismo svi rođeni da budemo treneri, treba i to prepoznati. Ja želim da vidim da li jesam ili nisam za to, daću sve od sebe, kao što sam davala kao igrač. Nadam se najboljem…“.
Jedna od najboljih srpskih odbojkašica svih vremena završila karijeru
Bonus video:
