INTERVJU - Maja Ognjenović: Roditelji su me ostali željni! Jednog dana kada završim, raspašću se emotivno... (VIDEO)

/Od izveštača Meridian Sporta iz Istanbula/

Sa 42 godine Maja Ognjenović igra deseto Evropsko prvenstvo i sprema se za još jednu veliku bitku za finale. Preko mreže će biti Turska i Melisa Vargas, na tribinama oko 15.000 domaćih navijača, a srpska odbojkašica na sve to ima samo jednu reakciju – jedva čeka!

Istanbul bi mogao da probudi neke od najlepših uspomena u njenoj nestvarno dugoj karijeri. Pre sedam godina je u Ankari, takođe protiv Turske i pred punom dvoranom, podigla pehar namenjen šampionu Evrope. Kada je danas pitamo koju bi utakmicu iz karijere ponovo odigrala samo da još jednom oseti sve što je tada osećala, nema dilemu – upravo tu.

NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova! 

Ali, pred novo polufinale sa Turskom (15.00 časova) razgovor za Meridian Sport nije ostao samo na odbojci. Maja je pričala o Melisi Vargas i pritisku koji čeka Srbiju, ali i o tome kako je moguće da želja sa godinama postaje još veća, roditeljima koji su posle više od dve decenije ostali željni nje kao ćerke i trenutku o kojem još ne voli previše da razmišlja – danu kada će zaista odigrati poslednju utakmicu.

Kompletan razgovor sa Majom Ognjenović možete da pogledate na Meridian Sport YouTube kanalu.

Počeli smo od brojke koja je i njoj samoj neverovatna – deset Evropskih prvenstava.

“Taj broj mi je stvarno fascinantan i nisam mogla da pretpostavim i da sanjam da će se to ikada desiti. Evropsko prvenstvo mi je možda jedno od omiljenijih takmičenja. Svako veliko takmičenje ima svoju draž, Svetsko prvenstvo, Olimpijske igre, koje su nekako drugačije i posebne… Ali meni je Evropsko valjda najdraže jer je naše, kontinentalno. Najbolje znam ostale reprezentacije i igračice, tu je i mnogo nekih saigračica koje u tom trenutku igraju za svoje nacionalne timove. Volim da igram Evropsko prvenstvo i svakom se posebno radujem“.

A tokom ovog prvenstva ponovo je postala atrakcija i uživo i na društvenim mrežama. Uz njene poteze često se ponavlja isto pitanje – kako je moguće da ovo radi sa 42 godine?

Komplimenti joj prijaju. I svesna je da ono što radi nije baš uobičajeno.

“Ne mogu da se pravim toliko skromna i da kažem da je to neka obična stvar. Svesna sam da možda niko nije igrao na ovom nivou deseto Evropsko prvenstvo u godinama u kojima ja sada jesam. Jeste neuobičajeno, prija mi, laska mi, ali ja ne vidim tu ništa spektakularno, jer radim samo ono što volim, što me ispunjava i što mi stvarno pričinjava zadovoljstvo“.

Ni ona sama nije mogla da zamisli da će njena priča trajati ovoliko dugo.

“Nisam stvarno sanjala da ću igrati deseto Evropsko prvenstvo, a isto tako nisam sanjala da ću igrati u 42. godini i na ovom nivou. Kada mi kažu: ‘Da li si svesna, pišeš istoriju’, meni je to stvarno najnormalnija stvar koja se dešava“.

Slavna Holanđanka: Volim da gledam Maju Ognjenović – veoma je skromna i izuzetno talentovana! Izgubili smo svako finale od Srbije

Još neverovatnije zvuči to što želja nije postala manja. Naprotiv.

“Motivacija je veća. Ne znam čemu to da pripišem, jer postoji već ta moja tužna prethodna priča o prestajanju i završetku, koja se nije desila onda kada je trebalo da se desi. Uvek nalazim motiv, crpim snagu iz te verovatno prevelike ljubavi. Ne znam da li su neki privatni planovi koji su postojali, pa se nisu realizovali, u nekoj meri uticali na nastavak i produžetak. Ali kada je taj osećaj tu, kada ljubav ne prestaje, onda valjda sve rezultira ovim čime rezultira“.

A sada je pred njom još jedan razlog zbog kojeg motiv ne treba tražiti. Turska. Istanbul. Polufinale Evropskog prvenstva. Oko 15.000 ljudi na tribinama. Nekome bi takva kulisa vezala ruke. Maji, po svemu što je prošla tokom karijere, daje nešto sasvim drugo.

“Jedva čekam. Pričali smo o tome koliki će pritisak biti na njima, jer mi isto tako pamtimo 2021. godinu. Koliko god da je bilo prelepo igrati u Areni, osetio se taj pritisak, što je potpuno normalno i opravdano. Verujem da će možda veći pritisak biti na ekipi Turske. Ne volim da kažem da nemamo šta da izgubimo, imamo mnogo da izgubimo, naravno, ali treba ući rasterećeno u utakmicu“.

Atmosfera u kojoj gotovo cela dvorana želi pobedu protivničke ekipe za nju nikada nije predstavljala problem.

“Meni konkretno ta vrsta pritiska i odgovornosti, igrati u zemlji gde svi navijaju za protivničku ekipu, uvek je davala dodatnu snagu i motiv. Nadam se da će to biti slučaj sa celom ekipom. Mi nikada nismo bili ekipa koja ima igračice koje imaju tremu, koje se plaše… Bar otkada sam ja tu, a dugo sam tu… Uvek je taj strah kod nas vrlo brzo pretvaran u snagu, tako da verujem da će tako biti i sa ovim mlađim igračicama“.

Naravno, kada se govori o Turskoj, jedno ime nemoguće je zaobići – Melisa Vargas.

“Svakako da je ona igračica koja dobija najveći broj lopti i koja je najveća snaga turske reprezentacije, tu nema dileme. Ali imaju dva dobra primača, koji igraju dobro i u svojim klubovima, Derju, koja se pokazala kao veoma značajna zamena, dva vrhunska srednjaka… Mislim da je Melisa ta koja, ako se zaustavi, može mnogo da utiče na našu igru“.

Ipak, Maja zna da se ovakva utakmica ne dobija samo zaustavljanjem jedne zvezde.

“U ovakvim utakmicama pojedinac, kao što je ona, kao što mi imamo našu Tiću, napraviće određeni broj poena. Treba se fokusirati i na ostatak ekipe, na igračice koje treba zaustaviti, da one ne naprave višak poena koji ne bi trebalo i ne bi smele“.

Spoj Turske, Evropskog prvenstva i pune dvorane neizbežno vraća sećanja sedam godina unazad. Na pitanje postoji li utakmica iz karijere koju bi volela ponovo da odigra, ne da bi promenila rezultat, nego samo da bi još jednom doživela sve što je tada osećala, odgovor je stigao bez mnogo razmišljanja.

“Ankara, bez konkurencije. Zato što smo sada na istom podneblju i imamo istog protivnika. To je stvarno bila utakmica koja je, po mom mišljenju, jedna od najboljih. Igrala se kvalitetna odbojka, a utakmica je bila prepuna naboja i emocija. Nije bilo lako igrati i definitivno bih volela opet“.

Dimitrije Pušić brine da Srbiji ništa ne fali: Kina je kriva za sve! Kada smo stigli na pogrešan aerodrom, osetio sam se kao sam na svetu…

Tada je Srbija postala šampion Evrope. Maja je od tada nastavila da igra, osvaja, vraća se reprezentaciji i pomera granice za koje verovatno ni sama nije znala da postoje. Zato smo je pitali nešto što nema veze sa narednim rivalom, rezultatom ili medaljom – po čemu bi jednog dana volela da ljudi pamte Maju Ognjenović?

Odgovor nije bio vezan za broj trofeja.

“Mislim da će moja karijera definitivno važiti za jednu od najdugotrajnijih. Verujem da će, kada neko jednog dana spomene moje ime, reći: ‘To je ona igračica koja je igrala 100 godina na vrhunskom nivou.’ Bilo bi mi drago da me pamte po tome, jer to danas stvarno nije karakteristično u ženskom sportu. Po toj istrajnosti i upornosti koju sam imala svih ovih godina“.

Dok odbojkaški svet uživa u tome što ta karijera i dalje traje, kod kuće na sve gledaju iz nešto drugačijeg ugla.

“Verujem da su moji roditelji najponosniji roditelji na svetu. Uvek je postojala ta podela – tata koji je bio na strani mene, ali u zagradi sporta, i mama koja je bila za mene, ali u zagradi nekog normalnog života, koji verujem da zaslužujem i da će se uskoro desiti. Mama jedva čeka da se vratim kući“.

Više od dve decenije reprezentativnih leta, klupskih sezona, putovanja, priprema i utakmica ostavilo je trag i na porodičnom životu…

“Mogu da ih razumem. Posle 20 i kusur godina na neki način su ostali željni mene kao ćerke, a sa druge strane su stvarno najponosniji na sve moje uspehe i na karijeru koja traje do dana današnjeg“.

A kada karijera traje toliko dugo, neizbežno je i pitanje kako će izgledati život kada jednom zaista dođe kraj. Šta više boli velikog sportistu – poraz koji mu je slomio srce ili trenutak kada shvati da se više nikada neće pripremati za sledeću utakmicu?

Maja još ne može da zna odgovor. Ali naslućuje kojoj grupi će pripadati.

“Razgovarala sam sa sportistima koji su bili pred krajem. Bilo je onih koji su jedva čekali zbog bolova, manjka motivacije ili nekih drugih razloga. A bilo je i onih koji su se stvarno raspali emotivno. Pretpostavljam da će tako biti u mom slučaju. Kada nešto radiš toliko dugo i sa takvim emocijama, verujem da ću se pitati: Da li je stvarno došao taj dan?“.

Taj dan, srećom, još nije došao. Pred Majom Ognjenović je prvo još jedna velika noć. Opet Turska, opet Evropsko prvenstvo, opet tribine koje će biti protiv Srbije. I mogućnost da sedam godina posle Ankare – Istanbul postane još jedna uspomena koju bi jednog dana poželela ponovo da proživi.

Turska dobro pamti šta joj je Srbija radila: Od beogradske drame pred Novakom Đokovićem do tišine u Ankari – pet mečeva koji su obeležili veliko rivalstvo

Bonus video: