Zoran Terzić: Nekad je kod mene bilo kao u vojsci, ali shvatio sam da je poverenje najvažnije... Maja poput lopte u sali - podrazumeva se, Tijana je velika ne samo zbog vrhunskih uspeha

/Od izveštača Meridian Sporta iz Brna/

Više od dve decenije stalo je u bezbroj treninga, utakmica, velikih pobeda, bolnih poraza i medalja koje su srpsku odbojku odvele tamo gde je nekada malo ko mogao da je zamisli. Menjale su se generacije, dolazile neke nove devojke, odlazile one koje su ispisivale istoriju, ali je uz najveći deo tog puta stajao isti čovek. Arhitekta srpskih uspeha Zoran Terzić je sa reprezentacijom prošao put od vremena kada se za velika takmičenja stizalo kroz pretkvalifikacije i kvalifikacije, do godina u kojima se medalje gotovo podrazumevaju.

Kada smo u Brnu krenuli da premotavamo sve te godine, nije bilo mnogo potrebe za izvlačenjem odgovora. Terzić je bio opušten, otvoren i iskren, nekoliko puta se tokom razgovora glasno nasmejao prisećajući se nekih svojih nekadašnjih metoda, ali se nije libio ni da prizna stvari na koje danas gleda potpuno drugačije. Bez pokušaja da ulepša prošlost, pričao je i o sopstvenim greškama, igračicama od kojih je učio i promenama koje su vremenom od njega napravile drugačijeg trenera.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Menjao se, priznaje, i te kako. Nekada je kod njega sve izgledalo “kao u vojsci”, postojala su pravila za izlazak, odmor i povratak u sobe, a danas se upravo tome smeje i kaže da je vremenom shvatio da bez poverenja nema ni velikog tima. U međuvremenu je naučio da sluša igračice, da ponekad prekine trening posle samo 45 minuta i odvede ekipu na kafu, ali i da ih, kada proceni da je potrebno, izvede da rade po kiši i snegu.

Za sve te godine kroz njegove ekipe prošla su neka od najvećih imena evropske i svetske odbojke, ali su dve igračice posebno obeležile reprezentativnu priču koju je stvarao. Maja Ognjenović toliko dugo je uz njega da kaže da mu je poput lopte u sali – nešto što se jednostavno podrazumeva. Tijana Bošković, uprkos statusu jedne od najboljih na svetu, za sve godine, naglašava Terzić, “nikada, nikada i nikada” nije napravila problem u reprezentaciji.

Između generacije koja je morala da gradi gotovo od početka i one koja danas nasleđuje sve što je godinama stvarano, Terzić vidi možda i najveću promenu srpske odbojke. O tome je govorio jednako otvoreno kao i o sebi – o mladim igračicama za koje mu se ponekad čini da olako shvataju ono što je stvarano godinama, o Italiji za koju ne veruje da je toliko moćna koliko rezultati pokazuju, ali i o naturalizaciji kojoj se u osnovi protivi, iako priznaje da bi, ako već svi koriste takvu mogućnost, pod određenim uslovima i sam posegnuo za njom.

U velikom razgovoru za Meridian Sport, Zoran Terzić vratio se na početak puta, u vreme kada ni sam nije mogao da pretpostavi da će život provesti u ženskoj odbojci. Govorio je o prvoj generaciji za koju je još posle bronze 2006. bio uveren da će jednog dana postati prvak sveta, o velikim pobedama i porazima koji se ne zaboravljaju, čuvenom tajm-autu i rečenici “Vi ste meni najbolje na svetu”, ali i o onome što će ostati kada jednom više ne bude stajao pored terena.

Koliko god iza svih medalja postojalo priča koje tabela ne može da pokaže, Terzić je svestan da se na kraju sve vraća na jedno. Treneri se, kaže, nažalost pamte samo po rezultatima. A njegovih je za sve ove godine bilo dovoljno da o njima govori istorija srpske odbojke.

OD IGRAČA ZVEZDE DO VERE DA SRBIJA MOŽE DA BUDE PRVAK SVETA

Mnogo pre nego što je sa reprezentacijom Srbije počeo da osvaja najveće medalje, Zoran Terzić je i sam bio na terenu. Igrao je odbojku, studirao Fakultet za fizičku kulturu i već tada znao da želi da ostane u sportu. Jedino što nije mogao da pretpostavi jeste da će najveći deo života i karijere provesti u ženskoj odbojci.

“Mnogo je davno bilo. Uvek sam imao neku želju da se bavim ovim poslom, zato sam i upisao Fakultet za fizičku kulturu. Ta odbojka, moje igranje i sve drugo bili su samo neki prvi koraci ka onome što je kasnije sledilo. Iskreno govoreći, nikada nisam pretpostavio da ću raditi sa ženama, ali eto, pogodilo se tako”.

Pre fakulteta igrao je ozbiljnije, između ostalog i u Crvenoj zvezdi, a potom je nastavio u zemunskoj Mladosti. Menjao je i pozicije.

“Pre fakulteta sam igrao, da kažem, malo profesionalnije, u Crvenoj zvezdi, a kada sam krenuo na fakultet, igrao sam više u zemunskoj Mladosti. Igrao sam i dizača i primača. Najčešće sam bio primač, a ponekad, kada nam je dizač bio povređen ili bolestan, igrao sam i na toj poziciji”.

Prijateljstvo iz Blokova Kovačevića i Terzića: Nekad smo bili protivnici – igrao sam u Partizanu, a Terza u Zvezdi… Posle mi je “oteo” Maju Ognjenović

Mnogo godina kasnije preuzeo je reprezentaciju koja tada nije bila ni blizu statusa koji danas ima u svetskoj odbojci. Ipak, nije mu bilo potrebno previše vremena da shvati kakav potencijal ima u rukama.

“Bilo je to vrlo brzo po preuzimanju. Ne mislim posle nekoliko meseci, ali posle nekoliko godina, kada sam video kakve su ostale reprezentacije i kakav kapacitet mi imamo. A tada smo ga zaista imali. Bila je to fantastična i pre svega mlada ekipa. Maja Ognjenović je tada imala 20 godina, Spasojević, Đerisilo i to društvo po 22-23, Jelena Nikolić 22. Jedino je Vesna Čitaković bila malo starija, mada je i ona imala 25-26 godina. Zaista jedna mnogo, mnogo dobra ekipa i videlo se da će napredovati i napraviti nešto veliko”.

Koliko je verovao u tu generaciju najbolje pokazuje izjava koju je dao posle prve velike medalje – bronze na Svetskom prvenstvu 2006. godine…

“Imate na Jutjubu moju izjavu posle naše prve bronze na Svetskom prvenstvu. Pitali su me da li smatram da je to veliki uspeh, a ja sam mrtav ozbiljan rekao: „Naravno da jeste, ali ubeđen sam da ova naša generacija, odnosno naša reprezentacija, može da bude i svetski prvak i mi ćemo to pokazati“. Posle nekih 12 godina postali smo svetski prvaci”.

Nije to bila rečenica izgovorena u euforiji.

“Stvarno jesam verovao”.

NORMALNO JE DA IGRAČI NEKAD POBEGNU UVEČE, POPIJU NEŠTO…

Za više od dve decenije menjala se reprezentacija, menjale su se generacije, ali se menjao i Terzić. Danas bez problema priznaje da neke stvari sa početka karijere više nikada ne bi radio na isti način.

“Promenio sam se sigurno mnogo, što je i normalno. Prvo, to je bila drugačija ekipa. Većina tih igračica je kod mene u Zvezdi praktično počela da igra odbojku i vodio sam ih od njihove 17. godine. Zbog toga je odnos bio malo drugačiji. Bio sam mnogo stroži, neke stvari nisam dozvoljavao. Bilo je maksimalno kao u vojsci – zna se kada je popodnevni odmor, da ne sme da se izlazi, do kada mora da se bude u sobama i tako dalje”.

S godinama je shvatio da zabrane nisu način na koji želi da gradi odnos sa igračicama.

“Vremenom vidiš da je glupost to što radiš, jer one, ako hoće da izađu, izaći će. Treba napraviti odnos uzajamnog poverenja, pre svega, gde će one meni verovati, ali i ja njima”.

Do tog zaključka došao je, kako kaže, i kroz jedno neobično poređenje.

“To sam shvatio posle nekoliko godina. Da ih sada ne poredim sa konjima, ali kao na konjskim trkama – oni konji koji su mirni, koji lagano ulaze u boks i lagano kreću na trku, uglavnom nikada ne pobeđuju. Oni divlji, koji se ne daju, koji hoće ranije da istrče, uglavnom su pobednici. Shvatio sam da je onda normalno da igrači tog tipa, odnosno osobe tog tipa, nekada i pobegnu, izađu uveče, popiju nešto. Jednom ili dva puta tokom priprema nije ništa strašno. Za sve samo treba pronaći meru. Ranije bi to bio veliki problem, sada nije“.

I slika strogog Terzića sa tajm-auta, priznaje, nije potpuno ista kao ona koju njegove igračice svakodnevno gledaju.

“O tome bi trebalo drugi da pričaju, o mom ponašanju, karakteru i svemu ostalom. Ali definitivno jesam drugačiji. Čak sam i na treningu drugačiji nego na utakmici. Devojke to znaju. Volim da se našalim i najviše volim kada trening prođe u šali. Ne mislim neozbiljno, daleko od toga, nego da se ozbiljno radi, a da se istovremeno šalimo. To je najbolja varijanta”.

Naravno, postoji granica.

“Kada preteraju, onda poludim, kažnjavam i budem malo strašan. Ali generalno volim da devojke budu opuštene na treningu, da se šale i da rade punom snagom. To je najbolja kombinacija”.

Tijana Bošković spremna za najvažniji deo prvenstva (VIDEO)

Dešava se čak i da trening završi mnogo ranije nego što je planirano.

“Dešava se. Ne često, naravno, ali dešava se. Igračice, barem ove starije, vrlo dobro znaju te periode. Nekada završim trening posle ukupno 45 minuta, sa sve zagrevanjem. Vidim da sve funkcioniše i prekinem: Idemo negde na kafu, šta imamo više da radimo”.

Postoji i druga verzija odlaska na kafu.

“Nekada pre podne vidim da nisu ni za šta i kažem: Okej, idemo na kafu. Ja plaćam, nikakav problem, idemo u kafić koji hoćete”.

Ali ista situacija ne sme brzo da se ponovi.

“Ako se to posle nekoliko dana ponovi, onda je pakao za njih. Onda ću da ih izvedem napolje na sneg i kišu da rade trening, jer ne može tako. Svakome može da dođe jedan takav dan, jednom mesečno recimo, ali ne može stalno”.

Promena je došla i u načinu na koji posmatra odnos trenera i igračice. Nekada je smatrao da znanje ide samo u jednom smeru.

“Igračice su, naravno, učile od mene mnogo toga, ali sam i ja učio od njih. U prvo vreme nisam učio ništa od igračica i to je bila moja greška. Smatrao sam: ja sam trener, ona je igračica i to je to. Nije postojala povratna informacija. Kasnije sam zaista počeo mnogo da učim”.

Posebno izdvaja tri strankinje sa kojima je sarađivao.

“Manuela Leđeri i Simona Rinijeri, dve igračice italijanske reprezentacije koje su bile u postavi kada su 2002. postale svetske prvakinje, vodio sam ih u Peruđi. Od njih sam zaista mnogo naučio. Isto tako od Marine Babešine, bivše Šešeljin, jednog od najboljih tehničara koje je Rusija ikada imala i sigurno jednog od najboljih sportista i osoba sa kojima sam radio”.

Srpske igračice nije želeo da razdvaja.

“Od naših neću nikoga posebno da pominjem. Njih ima ogroman broj i od svake sam manje ili više učio. Ali mislim da su ove tri, kada govorimo o stranim igračicama, one od kojih sam najviše naučio”.

VELIKI IGRAČI SU I VELIKI EGOISTI

Ako postoji igračica koja je gotovo od početka bila deo Terzićeve reprezentativne priče, onda je to Maja Ognjenović. Zato je jedno od velikih pitanja pred ovo leto bilo hoće li ponovo obući dres Srbije. Terzić je očekivao da će njegovo ubeđivanje trajati znatno duže.

“Zanimljivo, mislio sam da će biti mnogo teže. Međutim, Maja je tip koji za reprezentaciju uvek igra i uvek želi da igra. Najvažniji su ta njena želja i motiv koji postoje i koji su prisutni na terenu. To se videlo i u klubu“.

Dovoljno mu je bilo da je gleda kako igra.

“Gledao sam njene utakmice i nazvao je: ‘Majo, ti uživaš u igri. Ako je već tako, pa igraj onda, zašto ne?’ Da li imaš 30, 40 ili 50 godina potpuno je svejedno ako tvoje telo može to da izdrži i, pre svega, ako imaš želju, volju i motiv da igraš”.

Odgovor je dobio.

“Maja se saglasila s tim i evo je sa nama, hvala Bogu. Ne samo živa i zdrava, nego mislim da nije propustila nijedan trening čak ni zbog neke sitne povrede. Da je ne ureknem. Zaista je puna motiva na svakom treningu, vuče i ostale igračice. Bolja nego što je ikada bila, za ne poverovati”.

A da li je čovek koji je toliko dugo poznaje uopšte svestan koliko veliko ime predstavlja Maja Ognjenović?

“Ja o tome teško mogu da pričam, jer verovatno nikada neću biti svestan. Ona je meni nešto što se podrazumeva. Kao kada uđeš u salu i tamo su lopte – tako je i Maja u sali. Normalna stvar. Zbog toga je možda ni ne posmatram na taj način. Videćemo kada se sve završi, kada završi karijeru, kako će to izgledati i da li ću ja uopšte biti u toj priči. Ali definitivno je veliki igrač, velika osoba, veliki kapiten reprezentacije. Jednostavno, ona je u svakom smislu velika“.

Njena veličina imala je, međutim, i drugu stranu.

“Nažalost, moram da kažem da je to malo unazadilo naše ostale dizače, jer nisu imali takvu podršku javnosti upravo zato što su ih svi poredili sa Majom. To je veliki problem, jer Maja je jedna. Ono što je ona izvodila na terenu, te njene bravure, nešto su što nijedan dizač na svetu nije radio, a kamoli kod nas. Sasvim je logično da u poređenju sa njom bilo koji drugi dizač ispadne slab, iako to uopšte nije slučaj”.

Kao najbolji primer navodi Bojanu Drču.

“Moram da pomenem primer Bojane Drče, bivše Živković, koja je fantastičan igrač na svojoj poziciji. Sa njom smo osvojili Evropsko prvenstvo 2017. sa jednim izgubljenim setom, a 2022. je sa Santarelijem postala svetski prvak. Pokazala je da je fantastičan igrač, ali je stalno bila pomalo u zapećku zato što je Maja broj jedan”.

Zavirili smo u bazu Srbije u Brnu: Cimerke, torta i pesma skoro svake večeri – svi žele da poslednje slavlje bude 6. septembra u Istanbulu

Druga velika priča Terzićeve reprezentacije jeste Tijana Bošković, kojoj je još kao veoma mladoj igračici pružio priliku u seniorskom timu. O njenim odbojkaškim kvalitetima odavno ne mora mnogo da govori, ali postoji nešto drugo što želi da naglasi.

“Veliki igrači su u najvećem broju slučajeva i veliki, manji ili veći, egoisti. To je normalna stvar. Mislim na sportski egoizam. Potrebno je da budu takvi. Žele poslednju loptu, žele da osvoje poslednji poen i to je potpuno normalno“.

Kod Tijane, međutim, izdvaja nešto drugo.

“Tijana je, pre svega, sportista i zaista veoma, veoma dobra i kvalitetna osoba. Nikada, nikada i nikada nije napravila bilo kakav problem u reprezentaciji, bez obzira na njen status u klubu, svetskoj odbojci ili našoj reprezentaciji. Bez obzira na to ko je bio trener, ja ili jedan od dvojice Italijana – nikada”.

Veruje da deo toga dolazi iz porodice.

“To je verovatno nešto što vuče iz porodice, ta ogromna želja da igra za reprezentaciju. Upoznao sam njenog oca i proveo sa njim dosta vremena u Turskoj, bio je sa mnom kad sam bio u Fenerbahčeu. Njegova priča je ista – sve može, ali reprezentacija je broj jedan“.

Terzić je ove godine gledao Boškovićevu kako konačno osvaja i ono što joj je dugo nedostajalo na klupskom nivou.

“Gledao sam Tijanu ove godine kada je konačno uspela da osvoji titulu u Turskoj i Ligu šampiona. Sve joj se pogodilo i njena radost je bila ogromna, što je potpuno normalno. Ali emocija koju ona daje u reprezentaciji nešto je što zaista retko koji igrač daje”.

I zato smatra da će jednog dana, kada se bude govorilo o njenoj karijeri, upravo to biti jednako važno kao svi poeni i trofeji.

“Tijanu jednog dana, kada prestane da igra, a nadam se da neće skoro, pre svega po tome treba pamtiti. A onda, naravno, po tome kakav je igrač, ali o tome nema potrebe ni pričati”.

NOVA SRBIJA I GENERACIJA KOJOJ SE MEDALJE PODRAZUMEVAJU

Maja i Tijana pripadaju generacijama koje su Srbiju dovele do vrha. Terzić sada pred sobom ima i mnogo mlađih igračica koje u reprezentaciju ulaze u potpuno drugačijim okolnostima. I zato ne želi olako da odgovori na pitanje mogu li one da budu velike kao njihove prethodnice.

“Nije stvar samo u tome da li će neko biti veliki igrač ili ne. Gleda se rezultat ekipe. Da li imamo ekipu i da li imamo mlađe igrače koji mogu da pomognu da ona funkcioniše kao do sada, osvaja medalje i pravi rezultate? Definitivno da. Da li su lošije ili bolje od svojih prethodnica, ne bih da sudim, jer ni ja nisam siguran. Da li su drugačije? Jesu, i to mnogo”.

Razlika nije samo u telefonima, društvenim mrežama i svetu u kojem nove generacije odrastaju.

“Telefoni, društvene mreže, snimanja i sve ostalo su manje-više nebitni. Ali kada nešto pravite od samog početka i znate koliko je teško bilo napraviti sve ovo, a bilo je izuzetno teško, onda vam bude malo čudno kada dođu igrači, glupo je reći „na gotovo“, ali dođu u situaciju u kojoj im se sve dobro što se dešava – rezultati reprezentacije, pobede, medalje, popularnost, novac – nekako podrazumeva. Čini mi se da to shvataju olako. Ne mogu da tvrdim, ali izgleda kao: ‘Pa dobro, to je okej, to je normalno’. Voleo bih da su i one bile malo u onom periodu ranije, da vide kako je izgledalo kada smo igrali pretkvalifikacije za kvalifikacije da bismo uopšte otišli na neko prvenstvo“.

Ne prebacuje, međutim, odgovornost na njih.

“Naravno, one za to nisu krive. To su uglavnom dobre osobe i vrlo dobri igrači koji moraju još mnogo toga da nauče, kao što su morale i njihove prethodnice u tim godinama. Ni Maja, Tijana i celo to društvo sa 21 godinom nisu znale sve. Ne znaju ni sada sve, a kamoli tada. Ako budu shvatile odbojku i sport na pravi način, mislim da će napraviti zaista velike rezultate“.

Novi biser se brusi na Marakani

Među njima je u Brno poveo i Nađu Antonović, rođenu 2009. godine. Za nju već sada ima vrlo konkretna očekivanja.

“Nađa je talenat o kojem moramo da povedemo računa – i mi u reprezentaciji, i klub u kojem igra i svi ostali. Ne mislim da je sada čuvamo, da ne igra neka takmičenja ili da je držimo pod staklenim zvonom, već da probamo od nje da napravimo najboljeg igrača koji može da bude”.

Brzina kojom usvaja nove stvari posebno mu je privukla pažnju.

“Kapacitet definitivno ima. Neke stvari koje smo učili i radili na treninzima savladala je fantastično brzo, što pokazuje da je veoma talentovana. Neke stvari, naravno, nije, nemoguće je da sve odmah uradi kako treba. Ono što mi za sada daje nadu da će biti veliki igrač jesu upravo njen talenat i telo. Videćemo kako će to telo izdržati. Ako bude radila sve kako treba, ako se bude ponašala kako treba, ako ishrana i sve ostalo budu kako treba, mislim da će biti okej“.

A onda je izneo i prognozu za narednu godinu.

“Od nje očekujemo da već od sledeće godine bude igrač koji će nam značiti u prvoj postavi, kao jedan ozbiljan primač koji može mnogo da nam pomogne na bilo kom takmičenju”.

Sa mladim igračicama, naravno, dolaze i situacije u kojima se selektoru učini da govore potpuno različitim jezicima.

“Naravno da se desi. Mnogo puta smo pričali o tome. Ali opet se vraćam na Maju, Tijanu i sve ostale – i one su imale iste periode. Kada ja šizim i derem se na tajm-autu: ‘Da li je moguće? Rekao sam ti da uradiš to, a ti radiš potpuno suprotno. Rekao sam da staneš tu, a ti stojiš pet metara dalje’. Bilo je toga i kod njih. Nije to ništa novo ni sporno”.

Razlika je u tome što je nekada gotovo čitava ekipa godinama znala šta traži od nje.

“Sada je situacija takva da imam dve-tri starije igračice koje znaju bukvalno svaki moj mig na terenu, šta znači, i vrlo retko se dešava da pogreše. Kod ovih drugih su greške zato mnogo vidljivije. Ranije, kada je od 12 ili 14 igračica njih 13 bilo takvih, manje se primećivalo. Sada je, naravno, primetnije“.

PRIHVATIO BIH NATURALIZACIJU, ALI SAMO JEDNU

Od priče o nekadašnjim i budućim generacijama Srbije razgovor je stigao i do reprezentacije koja trenutno drži najveće trofeje. Italija je olimpijski i svetski šampion, ali Terzić ne deli mišljenje da je reč o ekipi koja je kvalitetom daleko odmakla ostatku sveta.

“Mislim da nisu. Zaista mislim da nisu. Poređenje ove ekipe Italije sa nekim ranijim velikim ekipama, ne samo Italije nego bilo koje reprezentacije, po mom mišljenju je smešno”.

Za svoju tvrdnju ponudio je i zanimljiv argument.

“Vrlo je prosto. Dajte nekome ko nije baš potpuno u ženskoj odbojci, ko ne zna sve sastave, da vam nabroji četiri primača italijanske reprezentacije. Ako bude znao više od jedne… Eventualno će znati Silu, jer je ljudi pamte, dugo igra i igrala je protiv nas i na svetskim prvenstvima. Ostale tri garantujem da većina neće znati. Znači, nije to ta ekipa. Srednji blok je okej, pristojan, ali ništa „vau“. Ranije su postojale takve „babaroge“, ne pričam samo o Italiji nego generalno, da je to bilo strašno. Egonu jeste stvarno vrhunski igrač i tu nema dalje“.

Dominaciju Italije vidi kao spoj nekoliko faktora.

“Nije stvar u tome da je Italija sada bog zna kakva ekipa. Malo im se pogodilo, malo su drugi igrali slabije, malo su se dogodile smene generacija, a naravno da ima i do njihovog kvaliteta. Italijanke nisu uvek najbolje, ali i kada nisu, one sebi opet jesu”.

I čeka trenutak kada će ta reprezentacija prvi put izgubiti veliko takmičenje.

“Videćemo kako će izgledati kada izgube prvo takmičenje i da li će ih tada to samopouzdanje napustiti. Nadam se da bismo mi mogli da budemo ti koji će ih skinuti sa trona. To bi bilo lepo“.

Drugi veliki rival Srbije poslednjih godina je Turska, čiji je uspon otvorio i staru temu naturalizovanih igračica u reprezentativnoj odbojci. Terzić ima prilično jasan stav o tome kako bi sistem, po njegovom mišljenju, trebalo da izgleda.

“Ja bih najviše voleo, iskreno govoreći, da za reprezentaciju igraju samo osobe koje su pravi državljani te zemlje i, pre svega, osobe koje nikada nisu igrale ni za jednu drugu reprezentaciju”.

Današnja pravila mu, međutim, nisu sasvim logična.

“Ovo sada, da li je reprezentacija ili klupska reprezentacija ili šta god… Nama je Tijana maltene kao neki polustranac po nekim njihovim pravilima, a veća Srpkinja od nje ne postoji. Ona nam je maltene stranac, a Vargas nije stranac u Turskoj, ili Šinejd Džek, ili Karatašu iz Rumunije i gomila drugih igračica”.

Niko nije srušio Srbiju u grupi na EP punih 13 godina: Serija stigla do 28 pobeda

Posebno mu smeta broj naturalizovanih igračica koje jedna selekcija može da ima.

“Ranije je postojalo pravilo da može samo jedna, a sada Turska ima njih tri. Mislim da je to zaista malo previše. Koliko sam čuo, biće i četvrta, ali da ne prejudiciramo, videćemo“.

Ipak, ako ista pravila važe za sve, ni Srbija ne bi trebalo da se odrekne mogućnosti koju koriste rivali.

“Sa jedne strane ja to ne bih dozvolio, iskreno govoreći. A sa druge strane, ako već svi imaju, zašto i mi da nemamo? Zašto da ne“.

A da se Srbiji zaista ponudi vrhunska igračica koju bi trebalo naturalizovati, Terzić priznaje da bi je prihvatio.

“Prihvatio bih, iskreno govoreći. Garantujem da bi 90 odsto naših ljudi reklo: ‘Ne, ne, ne, mi to nećemo’. Ali onda, kada bismo bili peti, bilo bi pljuvanje po našoj ekipi, a najviše po treneru. A kada bismo bili prvi sa naturalizovanim igračem, onda bi svi zaboravili da je naturalizovan. Pustite me toga. Dajte da mi budemo prvi, pa neka bude i naturalizovanih. Ali jednu bih dozvolio, više ne”.

“VI STE MENI NAJBOLJE NA SVETU“

Bez obzira na to ko se nalazi na drugoj strani mreže i kako izgleda kostur takmičenja, Terzić tvrdi da se njegova logika svih ovih godina nije promenila – ne gleda dalje od prve sledeće prepreke.

“Nikada ne razmišljam o tome. Samo o sledećem protivniku. Pokušavam i ekipu da dovedem u stanje da razmišlja isključivo o sledećem protivniku, jer je to jedini siguran način da igraš utakmice kako treba. Onog momenta kada počneš da pričaš o nekoj zlatnoj ili bilo kojoj medalji pred početak takmičenja, a nisi još došao ni blizu finala, obično se ispostavi da je to pogrešno. To se ne radi“.

Postoji, ipak, granica ispod koje rezultat Srbije za njega predstavlja neuspeh.

“Poslednjih mnogo godina govorim jedno te isto. Naš cilj, i smatram da je to normalno, jeste ulazak u polufinale na bilo kom takmičenju. Neulazak u polufinale smatram neuspehom na bilo kom takmičenju“.

Poslednje Svetsko prvenstvo za njega je bilo specifično zbog povrede Tijane Bošković.

“Zna se koliko ona znači nama. To, naravno, određuje sudbinu. Nemojmo da se lažemo. Možda možemo nekoga da pobedimo, ali nije to ni blizu onoga kako bi trebalo da bude, jer igrači koji su na toj poziciji nisu ni blizu Tijaninog kvaliteta. Desilo se to što se desilo… Generalno, polufinale je uvek cilj. A posle toga je veoma teško reći. Igraš sa tri najbolje ekipe na svetu ili u Evropi i kažeš: „Bićemo prvi, drugi ili treći“. To je glupost”.

Statistika njegovih velikih takmičenja sa Srbijom daje mu razlog za optimizam kada ekipa jednom stigne među četiri najbolje.

“Ono što mene raduje jeste da smo samo jednom za sve ove godine ušli u polufinale, a nismo uzeli medalju. Bilo je to 2013. na Evropskom prvenstvu, kada smo bili četvrti. Samo taj jedan put. Posle svih ostalih polufinala, a bilo ih je zaista mnogo, osvojili smo medalju. Nadam se da će tako biti i ovog puta”.

A porazi?

“Ima ih mnogo, naravno. Odbojka je po tom pitanju specifičan sport zato što kod nas nema pauze. Nemate mesec dana odmora da sedite i uživate u uspehu ili, ako je bio neuspeh, razmišljate gde ste pogrešili. Klupska sezona počinje odmah posle reprezentativne i odmah se preorijentišete na nju. Posle klupske odmah ide reprezentativna. Nemaš mnogo vremena da razmišljaš o tome do sledeće akcije”.

Neke ipak ne zaboravlja.

“Bilo je mnogo teških poraza. Ne mnogo poraza, nego su neki bili mnogo teški. Ali nikada nisam dugo razmišljao o njima. Srećom, pobeda je bilo mnogo, mnogo više”.

Jedan poraz ostavio je i jednu od najpoznatijih Terzićevih rečenica. U Beogradu, pred punom Arenom, tokom tajm-auta rekao je svojim igračicama: “Vi ste meni najbolje na svetu”. U tom trenutku postojali su nagoveštaji da bi to mogla da bude i jedna od njegovih poslednjih utakmica na klupi Srbije, ali kaže da emocija nije imala veze sa mogućim odlaskom.

“Bilo je nagoveštaja, najverovatnije, ali nisam još sa sigurnošću znao. To nije bilo emotivno zbog mog mogućeg odlaska. Pre svega je bilo zbog njihovog stava i ponašanja u tom trenutku. Videlo se koliko su tužne zato što pred punom, prepunom Arenom gubimo utakmicu. One to jednostavno nisu mogle da podnesu“.

Zato je reagovao onako kako je u tom trenutku osećao.

“Rekao sam: ‘Devojke, i kada pobeđujemo i kada gubimo, mi smo porodica… Vi ste meni najbolje na svetu’. Ne mogu sada tačno da se setim kako sam se izrazio, ali otprilike tako. Meni je to bila potpuno normalna reakcija u tom trenutku. Poraz je poraz. Dešavaju se, hvala Bogu, i bolni i svakakvi. Ali kao i u porodici – postoje dobre i loše stvari, ali porodica je uvek porodica”.

Posle više od dve decenije na najvećoj sceni, ostaje i pitanje šta bi voleo da ostane iza Zorana Terzića kada jednog dana više ne bude stajao pored terena. Mišljenje igračica mu jeste važno – ali ne svake.

“Što se tiče mišljenja igračica, da ne budem sada grub, postoje, naravno, mnoge igračice do čijeg mišljenja mi je stalo. Poštujem ga i razmišljam o tome kada mi kažu neku kritiku. Nisu tu samo Maja i Tijana, nisu u pitanju samo veliki igrači, nego pre svega osobe. A postoji opet i jedan veći broj igračica do čijeg mišljenja mi apsolutno nije stalo”.

Isto važi i za komentare javnosti.

“Kao što mi nikada nije bilo stalo ni do komentara posle utakmica. To uglavnom gledaju moji statističari i izvade mi neke smešne komentare, pa mi pokažu. Bilo je takvih da smo se toliko smejali da je to strašno”.

Niko kao Terzić

Posebno pamti dve potpuno različite situacije.

“Sećam se da su posle Svetskog prvenstva 2006. svi komentari bili pozitivni i to je bio jedini put. Već posle Evropskog prvenstva u Beogradu 2011, kada smo prvi put postali evropski prvaci, 30 odsto komentara bilo je negativno. Od tih negativnih, 90 odsto bilo je protiv mene. Zašto nema ove igračice, zašto nema one, zašto je ovo ovako, zašto je ono onako… Nebuloze. Jednostavno se ne osvrćem na komentare i takve stvari“.

A kada se sve sabere – godine, generacije, pobede, porazi, evropska i svetska zlata – Terzić nema dilemu šta na kraju ostaje uz ime jednog trenera.

“Što se tiče toga po čemu bih voleo da me pamte… Ako se neki trener pamti, pamti se, nažalost, samo po rezultatima. To je kod nas tako i to je to. Tako da će verovatno i mene pamtiti po rezultatima”.

Bonus video: