/Od izveštača Meridian Sporta iz Brna/
U Brnu se ovih dana kriju mnogi dobri sagovornici i priče koje na prvi pogled nemaju mnogo veze sa onim zbog čega smo svi stigli u Češku. Tako se gotovo niotkuda rodila ispovest jednog košarkaša i jedne odbojkašice. On je sa tribina pratio svaki njen poen, a ona je na terenu živela ono o čemu je godinama maštala – igrala je prvo Evropsko prvenstvo u životu.
Aida Korman-Mehić (25), reprezentativka Austrije, pre nekoliko dana završila je grupnu fazu i prvi nastup na velikoj evropskoj sceni, ali se iza svega što je pokazala na terenu krije mnogo veća životna priča. Uz nju je u Brnu bio suprug Edis Korman (25), košarkaš iz Bugojna, a već posle nekoliko minuta razgovora bilo je jasno da njih dvoje imaju mnogo toga da ispričaju.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Otvoreni, nasmejani i spremni na šalu, za Meridian Sport su bez ustručavanja govorili i o najtežim trenucima kroz koje su prošli. O njegovom odrastanju na selu i životu koji nije ni nagoveštavao profesionalnu košarku, njenom strahu od odlaska od kuće i odbojkaškom putu, upoznavanju preko društvenih mreža, ali i noći koja im je zauvek promenila živote.
Njega je udario pijani vozač, a ona je posle reprezentativne utakmice sela na avion i krenula za Bugojno, iako su se poznavali tek nekoliko meseci. Upravo tada su, kažu, oboje shvatili da su pronašli osobu sa kojom žele da provedu život. Danas su muž i žena – Aida je upravo ostvarila san nastupom na Evropskom prvenstvu, dok se Edis bori za nastavak košarkaške karijere. Put do Brna bio im je sve samo ne običan.
Sve je počelo prilično jednostavno – preko Instagrama. Sport je bio zajednička tačka koja ih je privukla jedno drugom, a posle prvih poruka usledili su susreti. Nisu ni slutili da će svega nekoliko meseci kasnije jedna noć potpuno promeniti njihov odnos.
“Spojio nas je sport, ali preko interneta. Video sam da igra odbojku, ona je videla da ja igram košarku, počeli smo da se dopisujemo. Nekoliko puta smo se videli, a trenutak kada sam shvatio da je ona ta bila je moja nesreća, kada me je udario auto. Ona je sve pustila, sela na avion, došla u Banjaluku, a onda automobilom do Bugojna da vidi kako sam. Tu sam rekao: ‘To je ona i tačka, gotovo’. Ko bi danas došao iz druge države avionom samo da vidi kako si? To je presudilo“, počeo je priču Edis Korman za Meridian Sport.
Aida nije morala dugo da razmišlja kada smo je pitali da li je i za nju upravo taj trenutak bio presudan. Seća se čak i neobičnog osećaja zbog kojeg je usred noći ponovo uključila internet.
“I ja sam tada znala. Dobro se sećam tog trenutka. Nismo se dugo zabavljali, jednostavno je tako došlo. Drugima je to čudno, ali ne mogu nikome da objasnim. Dok ne osetiš, ne možeš rečima da objasniš šta je to. Tada sam igrala utakmicu sa reprezentacijom u Harbergu. Legla sam da spavam oko ponoći i isključila internet. Oko jedan ujutru mi je nešto došlo u glavu da moram da ga uključim. Videla sam poruku: ‘Udario me auto’. Prvo sam mislila da je pijan i da me zeza. Pozvala sam ga i shvatila da je u bolnici. Odigrala sam utakmicu, rezervisala let i otišla za Bugojno. Tada sam znala da je to to. Nije baš normalno da kažeš: ‘E, ja sada idem’, a ne poznaješ nekoga toliko dugo. Poznavali smo se svega nekoliko meseci. Mama mi je govorila: ‘Gde ćeš? Tek treba da se upoznate kako treba’, ali meni je bilo u glavi: Idem, pa šta bude” dodala je Aida.
Nesreća je mogla da mu oduzme mnogo toga, a ozbiljno je zakomplikovala košarkašku karijeru. Ipak, Edis danas, koliko god neobično zvučalo, upravo taj događaj vezuje za nešto najlepše što mu se dogodilo.
“Koliko god mi je krivo što me je auto udario, zbog nesreće, povreda i svega što mi sada šteti u najvažnijim godinama za karijeru, toliko sam srećan zbog nje. Ta nesreća je zapravo presudila. I dan-danas kažem: Više nikad da ne zaigram košarku, ja sam srećan. Imam nju pored sebe i radiću nešto drugo u životu. Ne bojim se tog poraza“, iskren je Edis.
OD SELA I ČUVANJA STOKE DO PROFESIONALNE KOŠARKE
Da bi se razumelo koliko mu je nesreća promenila život, potrebno je vratiti se na sam početak. Edisov put nije počeo u košarkaškoj školi, niti je kao dečak maštao o profesionalnoj karijeri. Naprotiv, sa loptom se ozbiljnije susreo tek kao tinejdžer.
“Kasno sam krenuo sa košarkom. Počeo sam kada sam završavao osnovnu školu, sa nekih 13-14 godina. Uvek sam bio veći od svoje generacije, ali pošto smo živeli na selu, nisam bio u mogućnosti da treniram. Roditelji nisu mogli da me voze, a dok dođeš iz škole kući na selo, već je mrak, ne možeš ni na trening da stigneš. Onda su roditelji napravili kuću u Bugojnu i odlučili smo da se tamo preselimo. U međuvremenu sam, zbog svoje visine, rekao: Hajde da probam, pa šta bude“.
Danas je visok 2.10 metara, a već sa 14 godina stigao je do dva metra. Do tada sport, kaže, praktično nije ni postojao u njegovom svakodnevnom životu.
“Pre košarke nisam trenirao ništa. Nikada. Bio sam pravo seosko dete – kući, pomaži roditeljima, oko kuće, dvorišta… Cepao sam drva, kosio, imali smo krave i ovce. Takav mi je život bio. Sa 14 godina sam imao dva metra, a posle je postepeno išlo. Mama je visoka 1,74, otac je imao dva metra – kasnije se malo smanjio zbog povrede leđa. Imam dva brata, oni nisu preko dva metra. Mlađi sada ima 13 godina i dug je u nogama, pa ćemo videti šta će biti. Kada je video moje medalje, počeo je i on da trenira košarku u Bugojnu, u Iskri. Još je osnovna škola, videćemo šta će biti… Ima brata košarkaša, pa je krenuo za njim“.
Jedan od prvih trenutaka koji su ga povukli ka košarci dogodio se pred televizorom. Gledao je generaciju Bosne i Hercegovine predvođenu Džananom Musom.
“Prvi put da sam baš gledao košarku bilo je kada je Džanan Musa igrao Evropsko prvenstvo kadeta, kada su osvojili. Džanan Musa, Sani Čampara, svi su tada igrali zajedno. Sedeo sam sa tetkom i on mi je rekao: ‘Ti ćeš biti kao Džanan Musa, ti ćeš igrati košarku’. Posle toga sam počeo da treniram. Tetak je najviše verovao u mene. Govorio mi je: ‘Ti si visok, ti možeš’. Iako sam kasno počeo, počeo sam da sustižem vršnjake. Želja mi je ušla u krv. Bez volje ne možeš ništa, džabe ti talenat i sve. Ta volja me je dovukla tu gde sam trenutno“.
ZADAR, SAVET JUSUFA NURKIĆA I POZIV IZ POLJSKE
Nije dugo prošlo pre nego što je visoki momak iz Bugojna privukao pažnju ljudi iz košarke. Edis kaže da ga je zapazio Enes Trnovčević, agent Jusufa Nurkića, posle čega je otišao u Sloveniju.
“Malo sam trenirao i tada me je video agent Jusufa Nurkića, Enes Trnovčević. Uzeo me je sa sobom u Laško i tamo sam napravio prve ozbiljnije korake u košarci. Bio sam tamo oko pola godine, a onda sam otišao na probu u Cedevitu i Zadar. Imao sam mogućnost da biram između Cedevite i Zadra. Tu mi je mnogo pomogao Jusuf. Rekao je mom agentu: ‘Ja sam bio u Zadru. Ta publika i ti ljudi, kada te prime – to je to’. Bio je u pravu“.
Poslušao je savet i naredne četiri godine proveo u Zadru.
“Otišao sam tamo i oni su me učili svemu od početka. Prošao sam kadete i juniore, sa seniorima sam uglavnom trenirao, a bio sam registrovan za razvojnu ekipu Jazine. Video sam da moram još mnogo da radim da bih došao do ABA lige sa Zadrom”.
Usledili su Šenčur i pozajmica u Litiju, sa kojom je stigao do finala za ulazak u viši rang. A onda je jedan trening u Kranju otvorio vrata Poljske.
“Andrej Urlep je bio u Vroclavu, igrali su Evrokup i prvu poljsku ligu. Preko mog agenta je rekao da želi da me vidi. Otišli smo u Kranj i odradili trening napolju na terenu. Lopta ga gotovo uopšte nije zanimala. Hteo je da vidi trčanje, skakanje, stav. Tu me je ‘ubio’. Završili smo trening, seo sam u auto i krenuo kući. Nisam ni stigao, zazvonio mi je telefon: Trener hoće da te vodi sa sobom, vidi nešto u tebi i hoće te u Poljskoj. Odmah sam potpisao“.
U Vroclavu je prvi put osetio znatno ozbiljniji evropski nivo.
“Igram centra, ali sam veoma atletičan i pokretljiv. U Poljsku sam otišao 2022/23. To je već bio ozbiljan nivo i za mene vrhunsko iskustvo. Bilo je čak i NBA igrača koji su iz NBA došli tu da igraju jer su imali manju minutažu. Igrao sam prvu poljsku ligu – imao dobru statistiku, i Evrokup. Imao sam povredu ramena i trener se plašio da me stavi da igram u Evropi jer sam tek izašao iz povrede. Nastupio sam možda na dve utakmice Evrokupa, a protiv Budućnosti u Podgorici imao sam dobru minutažu i odigrao okej”.
Kada je Urlep napustio klub, ni Edis više nije video svoju budućnost u Vroclavu. Razišao se sa agentom, nije imao ponudu koju bi odmah prihvatio, pa je košarka nakratko morala da sačeka.
“Otišao sam kod brata u Nemačku da radim. Ja sam jednostavno takav. Ako trenutno ne mogu da zarađujem od sporta, od čega ću? Volim sport i zarađujem od njega, ali ako u tom trenutku ne mogu, idem da tražim nešto drugo. Neću sedeti. I leti kada odem kod oca, cepam drva, radim oko kuće. To je moje“.
Košarka ga je ubrzo vratila na teren, ovog puta u Bosni i Hercegovini.
“Dobio sam ponudu Radničkog iz Goražda. Bili su u A1 ligi i pravili ekipu da se plasiraju u Premijer ligu Bosne i Hercegovine. Na polusezoni sam otišao tamo, osvojili smo, podigli pehar i ušli u Premijer ligu. Posle su ponovo počele da stižu ponude. Radnički je želeo da ostanem, ali u Bosni ni primanja nisu bila dovoljna”.
Nova ponuda odvela ga je u Ajdovščinu. Projekat je imao ambiciju da napreduje kroz rangove, ali uslovi u kojima su igrači živeli nisu bili na istom nivou.
“Nas četvorica igrača živeli smo u jednoj kući. Svako je imao svoju sobu, ali smo delili WC i kuhinju, a kuća je bila u lošem stanju. Tada sam već bio sa Aidom. Ona bi došla i počistila za sva četiri muškarca. Ja mogu jednom ili dva puta da očistim za svima, ali ne mogu stalno”.
Ekipa je stigla do polufinala za ulazak u viši rang, ali su je povrede desetkovale u najvažnijem trenutku.
“Prvu utakmicu smo dobili i mislili smo da ćemo lako, ali su nam se povredila trojica igrača iz prve petorke. Kao da nas je neko prokleo… Na drugoj utakmici smo praktično ostali plejmejker i ja, a ostalo su bila deca koja su trenirala sa nama. Nismo uspeli da dobijemo naredne dve utakmice i tu smo završili. Klub mi je tada jasno rekao da želi da ostanem“.
DA NISAM TOLIKO VISOK, VEROVATNO ME NE BI BILO
A onda je stigla noć o kojoj su Aida i Edis govorili već na početku razgovora. On je pauzu provodio u Bosni, a već narednog dana trebalo je da krene nazad u Sloveniju na pripreme.
“Otišao sam u Bosnu da odmorim sa prijateljima. Sutradan je trebalo automobilom da krenem za Sloveniju na pripreme. Te večeri sam poslednji put izašao sa prijateljima. Nije bilo ni kasno, oko jedan sat. Krenuo sam prema automobilu, prelazio ulicu i udario me je pijani vozač. Imao je 2,5 promila alkohola u krvi. Udario me je na sred ulice, kod pešačkog prelaza“.
Iako nije imao prelome, povrede su bile ozbiljne.
“Završio sam u bolnici. Imao sam oštećenja L4 diska u leđima i još neke povrede, ali ništa nije bilo slomljeno. Na uviđaju su mi rekli da, da nisam bio toliko visok, verovatno me ne bi bilo. Otišao bih pod auto. Mene je automobil udario u noge i podigao na šoferšajbnu i tako sam preživeo. I danas ponekad, kada se promeni vreme, osećam leđa. Nije ništa ozbiljno, ali tada su bolovi bili veliki“.
Pokušaj povratka na teren nije išao ni približno onako brzo kako je želeo.
“Klub mi je stvarao pritisak: ‘Dođi, mi ćemo ti srediti rehabilitaciju, sve će biti dobro’. Došao sam, a i dalje sam se jedva kretao. Onda su počeli da govore: ‘Ako ti ne budeš mogao, moramo da tražimo dalje’. Ja nisam mogao da znam kada ću moći. Počeo sam da treniram, a na jednom treningu u teretani me je ponovo preseklo u leđima i nisam mogao dalje. Odmarao sam, a klub je počeo da mi uzima novac od plate zato što nisam odradio pripreme, iako je bio nesrećan slučaj“.
Upravo tada je Aida, koja je već doputovala u Bugojno čim je saznala šta se dogodilo, postala njegova najveća podrška.
“Nisam znao šta da radim. Imao sam samo nju pored sebe. Roditelji su bili u Bosni i nisu mogli da mi pomognu. Ona je svakog vikenda dolazila kod mene u Sloveniju. Ako je mogla da dođe samo na jedan dan – došla bi. Odlučili smo da započnemo novi život, da se venčamo i to je to. Prvo smo se dogovorili da ćemo se venčati, a onda sam je kasnije zaprosio“, otkrio je Edis.
NE MOGU DA IGRAM, ALI NE BOJIM SE PORAZA
Posledice tog perioda nisu ostale samo na povredama. Edis tvrdi da sa slovenačkim klubom i dalje ima nerešen ugovorni odnos zbog kojeg trenutno ne može da nastavi karijeru u drugoj sredini.
“Rekao sam klubu: ‘Dajte mi raskid ugovora, želim da idem’. Nisu hteli. Govorili su da me žele, a već su doveli igrača na moju poziciju. Ja nisam bio spreman i to je okej, ali imao sam loš smeštaj, uzimali su mi novac od plate, bio sam pod pritiskom i jednostavno više nisam mogao”.
U međuvremenu se oženio Aidom i dobio austrijsku vizu, ali košarkaški status još nije rešio.
“Sada se borim sa njima. Pokušao sam nekoliko puta na lep način, slao četiri-pet mejlova, ne odgovaraju dan-danas. Preko advokata sam slao pisma, ni na njih ne odgovaraju. Ne mogu da igram za drugi klub dok to ne rešim. Ne volim Slovence, jer mi uzimaju hleb iz ruke… Treba biti čovek, pa pustiti momka… Za ovaj klub nije prvi slučaj, imali su i mnogo dece – tražili odštetu od roditelja da bi oni išli dalje… Ali, dobro… Imam ponude, treniram sam, idem sa Aidom u teretanu. Psihički je teško, ali boriću se dok mogu. Ako se ne izborim, ne bojim se poraza. Uvek ima posla u životu. Imam divnu ženu pored sebe i idemo dalje. Barem ću nju podržavati da bude još bolja”.
OD DEVOJČICE KOJA NIJE MOGLA BEZ MAME DO EVROPSKOG PRVENSTVA
Ako je Edis do sporta stigao gotovo slučajno, kod Aide je bilo drugačije. Odrasla je u porodici u kojoj je sport bio svakodnevica.
“Roditelji su mi uvek bili uz sport. Brat mi je profesionalno igrao fudbal, u baš dobrim klubovima, ali je imao povredu kolena pa je prestao. Tata mi je godinama bio sudija, majka je igrala različite sportove. Ja sam do odbojke došla preko prijateljice. Probala sam sve, ali odbojka mi se najviše svidela i ostala sam pri tome”.
Problem nije bio da pronađe sport koji voli, već da se odvoji od porodice.
“Dok sam bila manja, uvek sam imala problem jer nikada nisam htela da idem od kuće. Bila sam baš vezana za mamu. Uvek sam bežala od vikenda kada sam morala negde sa ekipom. Dok je mama bila tu, bilo mi je lepo, a kada nije bila – katastrofa. Bio je to neki strah u meni, a danas ne znam od čega“.
Posle Volejbal akademije i Sokola usledio je odlazak u Mladost. Upravo tamo je, kaže, prvi put shvatila šta zaista znači profesionalna odbojka.
“Kada sam otišla u Mladost, rekla sam sebi da želim to i da vidim kako će biti. Tamo sam stvarno videla šta znači igrati profesionalnu odbojku. Svaki dan dva treninga, nema hoćeš-nećeš. Razlika u odnosu na Austriju bila je ogromna. U Sokolu sam bila jedna od glavnih igračica i mogla sam praktično da radim šta hoću. Kada sam došla u Mladost, za mene je to bio šok. Svaki dan trening, moraš da radiš… Nisam bila navikla na to. Ali to iskustvo mi je mnogo značilo”.
Od početka karijere ostala je na istoj poziciji.
“Oduvek sam srednji bloker. Dok sam bila mlađa, svi su mi govorili: ‘Nemoj srednjaka, pokajaćeš se’. Ne kajem se, ali znam da bih možda sada bila na većem nivou da sam izabrala neku drugu poziciju. Visoka sam 1,85. Za srednjeg blokera je okej, neka srednja visina”.
KO ZNA GDE BIH DANAS BILA DA SAM OTIŠLA U TURSKU
Zanimljivo je da je devojka koja nije želela ni na vikend da ode bez majke veoma rano dobila mogućnost da napusti Austriju. Prva ozbiljna ponuda stigla je kada je imala svega 13 ili 14 godina.
“Imala sam ponudu iz Turske. Adis i Mirza Lagumdžija su mi rođaci sa mamine strane. Ponuda je došla preko njihovog oca Ekrema. Treneri iz Turske dolazili su da me vide i odmah rekli: ‘Samo recite šta hoćete i može da ide’. Ali tada nije bilo šanse da odem. Ko zna gde bih sada bila da sam otišla.
Još jedna prilika pojavila se kasnije, dok je nosila dres Mladosti.
“Kada smo sa Mladosti igrale kvalifikacije za Ligu šampiona protiv Albe Blaž, dobila sam ponudu da odem tamo. Sada se iskreno kajem što nisam otišla. Ali prošlo je, idemo dalje, ne možeš ništa da promeniš. Baš je tu Steva Ljubičić – on me tada zvao“.
Danas je odnos prema odlasku od kuće potpuno drugačiji.
“Sada bih ponovo volela da odem negde. Jednom se živi. Jednom sam mlada. Ne želim da se jednog dana kajem što nisam probala”.
OD IZBEGLIČKE PORODICE DO DRESA AUSTRIJE
Aidina priča ima još jednu važnu dimenziju. Rođena je u Austriji, ali koreni njene porodice vode u Bosnu i Hercegovinu, odakle su roditelji otišli kada je počeo rat.
“Moji su došli u Austriju kada je počeo rat. Došli su praktično bez ičega. Brat mi je rođen dole, a ja sam rođena u Austriji. Znam iz njihovih priča da im nije bilo lako. Mi smo iz opštine Rudo, na samoj granici sa Pribojem u Srbiji. Dole su imali prelep život, svoju kuću, zemljište, ništa im nije nedostajalo. Majku je najviše pogodilo što je morala sve da ostavi”.
Svojevremeno se pojavila i mogućnost da obuče dres Bosne i Hercegovine.
“Dobila sam ponudu za državljanstvo Bosne da bih mogla da igram za njih. Ali nisam mogla, jer sam se ranije odrekla tog državljanstva. Kada sam uzimala austrijsko, tada nije moglo da se ima dvojno državljanstvo i odlučili smo: austrijsko i gotovo. U srcu uvek nosiš svoje, ali rođena sam u Austriji i ponos mi je da igram za Austriju”.
Nakon udaje dodala je Edisovo prezime, a otvoreno je govorila i o tome kako se u zemlji u kojoj je rođena ponekad gleda na prezimena sa prostora bivše Jugoslavije.
“Mislim da je možda i bolje, jer ću u Austriji bolje proći sa Korman. Ovde je nekada teško. Znam da sam rođena u Austriji i osećam se kao Austrijanka, ali neki ljudi kada čuju moje prezime odmah drugačije reaguju. Ne razumem to. Rođena sam tu, radim kao i svi ostali, plaćam porez, sve radim kao i ostali. Ali nekim ljudima je džabe. Treba biti čovek”.
EVROPSKO PRVENSTVO KOJE JE NEKADA DELOVALO NEMOGUĆE
Dug je bio i Aidin put kroz reprezentaciju Austrije. Prošla je mlađe kategorije, a prvi poziv u seniorski tim dobila je od Svetlane Ilić.
“Godinu za godinom smo se borile, igrale kvalifikacije, Srebrnu ligu, jednom i Zlatnu ligu. Uvek je teško. Uvek smo davale sve od sebe. Svake godine dolazile su neke nove devojke i svaki put pokušavaš na novi način. Sada smo prvi put ostvarile jedan veliki cilj”.
A taj cilj bio je upravo dolazak na Evropsko prvenstvo.
“Sve dok nisam došla ovde, nisam mogla da verujem da igram Evropsko prvenstvo. Uvek se pričalo o Evropskom prvenstvu i nama je to delovalo nemoguće. Pogotovo kada je dvorana bila puna prvog dana i protiv Češke, bilo je baš posebno. Imala sam priliku da igram pred 5.000 ljudi i to je stvarno prelep osećaj. Takve stvari gledaš na televiziji kada igraju Srbija, Kina, Turska i ostale velike ekipe“.
Jedna od reprezentacija koju je ranije gledala na televiziji našla se preko puta nje u Brnu.
“Sa Henom Kurtagić sam ponekad u kontaktu, a ostale srpske igračice sam uglavnom viđala na televiziji. Protiv Srbije sam pokušala sebi da kažem da nema potrebe da osećam pritisak, već da mogu da igram i pokažem sebi na kom sam nivou. Bila sam ponosna jer sam igrala bolje nego što sam očekivala. Nemaš pritisak, jednostavno daš sve od sebe, pa šta bude“.
Austrija nije uspela da se plasira u osminu finala, ali je selekcija iz Brna ponela uspomenu na istorijski nastup.
“Imali smo sastanak i treneri su nam poklonili lopte sa kojima smo igrale. Rekli su nam da ne treba da razmišljamo o tome što smo izgubile, već da gledamo šta možemo da izvučemo iz svega i šta može da nam ostane u lepom sećanju. I jeste tako. Nemaš šta da izgubiš. Možeš samo da budeš ponosan što si igrao protiv najboljih reprezentacija Evrope”.
KADA JE VIDIM NA TERENU, USTANEM KAO DA ĆU JA UDARITI LOPTU
Dok je Aida u Brnu prvi put osećala atmosferu Evropskog prvenstva, Edis je bio na tribinama. Kaže da gotovo nijednu njenu utakmicu ne propušta.
“Bio sam na svakoj utakmici. Samo jednu jedinu sam propustio, u Klagenfurtu, jer nam je kućni ljubimac bio bolestan. Inače sam išao i na njene treninge dok je igrala u Sokolu. Povedem psa sa sobom. Odradim svoj trening i odem da je gledam. Podržavam je, uvek sam tu za nju. Zavoleo sam odbojku zbog nje. I to žensku odbojku. Pre toga je nikada nisam pratio. Muška odbojka za mene nije sport, nemaš ni kontakta, ni ništa“, kroz osmeh je rekao Edis.
Isto važi i u drugom smeru. Aida priznaje da košarkaška pravila još uči, ali i da razume mnogo važniju stvar – kako izgleda život profesionalnog sportiste.
“Volim da gledam njega kada igra košarku. Ne razumem se u košarku, ali ga stalno ispitujem kakva su pravila. Tu smo jedno za drugo i mislim da je to najbitnije. Mogu definitivno da potvrdim da mi je velika podrška. Na svaki trening na koji sam rekla: ‘Hajde sa mnom da ne idem sama’, uvek je išao. I na utakmice, iako znam da je njemu teško jer sada zna da ne može da igra“.
Upravo činjenica da su oboje sportisti pomaže im, kažu, da razumeju i one trenutke koji nisu lepi.
“To jesu dva različita sveta što se sporta tiče, ali znam kako joj je. Hiljadu puta je došla posle neke utakmice čak i plačući. Ja je razumem. Možda bi neki muškarac koji se ne bavi sportom rekao: ‘Vidi je zbog čega plače i zbog čega je nervozna’. Ali mi se po pitanju sporta veoma dobro razumemo“, objasnio je Edis.
Ima Edis i svoj ‘stručni’ savet za suprugu.
“Moj najveći savet njoj je: ‘Moraš da skočiš i udariš tu loptu kao da ti je poslednja’. To joj uvek govorim sa tribina. Kada joj dignu loptu i ona krene da je udari, ja ustanem kao da ću je ja udariti. Hoću da joj prenesem energiju“.
Aida se nasmejala, ali priznala da prisustvo supruga zaista pravi razliku.
“Kada njega vidim na tribini, uvek mi je lakše. Stvarno jeste”.
Edisu je, sa druge strane, ponekad teško da bude samo posmatrač. Dok je gledao suprugu pred publikom u Brnu, vraćale su mu se slike iz sopstvene karijere.
“Kada je vidim na Evropskom prvenstvu pred toliko ljudi, odmah se setim Vroclava. Mene je tamo gledalo 12.000 ljudi i znam kakav je to ponos. Onda mi bude teško jer znam koliko je lepo igrati pred takvom publikom, a ja sada ne mogu da radim ono što volim zbog problema sa klubom. Ali, budem ponosan jer je to moja žena. Ona igra Evropsko prvenstvo. To je to“.
JEDNOM SE ŽIVI – SLEDEĆA STANICA MOŽDA AZERBEJDŽAN
Evropsko prvenstvo je za Aidu završeno, a uskoro bi mogla da počne nova etapa klupske karijere. Tokom razgovora otkrila je da na stolu ima ponudu iz Azerbejdžana, ali i da postoji mogućnost da joj se Edis pridruži kada reši svoj košarkaški status.
“Sada smo dobili ponudu. Rekli su da bi i on mogao da igra tamo, u Azerbejdžanu, ali zbog problema sa njegovim klubom trenutno ne može. Trebalo bi da potpišem… Čekala sam Evropsko prvenstvo da vidim da li će stići još nešto. Plan nam je da igramo koliko možemo, a posle toga se nadamo da ćemo malo uživati u životu i bez sporta”.
A kada jednog dana sport više ne bude diktirao gde će živeti i kako će izgledati njihova svakodnevica, Edis već ima još jednu veliku ljubav i ideju za budućnost.
“Moj hobi su automobili. Volim automobile i mnogo ljudi to ne razume: ‘Šta će ti ovo, šta će ti ono, ulažeš u lim…’. Ali moj brat i ja smo odrasli uz motore i automobile. To je jednostavno neka druga ljubav. Prvo žena, pa košarka, pa auto. Ponekad auto pre žene“, nasmejao se Edis.
Aida je već naučila da automobil u njihovoj kući nije samo prevozno sredstvo.
“Volim da imam lep, sređen automobil. Ne da bih se nekome dokazivao, nego zato što uživam u tome. Ako mi je loš dan, odem u garažu, operem auto, sednem i gledam ga. Meni je to posebna ljubav. Posle košarke bih možda voleo da se bavim nečim vezanim za automobile. Ne automehanikom, to radi moj brat i znam koliko je težak i prljav posao. Voleo bih da imam automobile, da skupljam neku kolekciju. Već sam pomalo počeo. Možda jednog dana auto-kuću, neki svoj plac gde bih mogao da prodajem automobile. To bih voleo u Beču”.
Bonus video:
