Kapiten Austrije poreklom iz BiH deset godina čekala EP, pa dočekala Srbiju preko mreže: Molim vas, dajte mi sliku sa Majom! Svetlana Ilić zaslužna za sve što znam o odbojci

/Od izveštača Meridian Sporta iz Brna/

Deset godina je čekala da sa Austrijom zakorači na veliku scenu, a kada je konačno dočekala Evropsko prvenstvo, preko puta mreže ugledala je reprezentaciju uz koju je odrastala. Nina Nesimović (29) prvi put u karijeri igrala je protiv Srbije, stajala na mreži naspram Maje Ognjenović i Tijane Bošković i priznaje da joj nije bilo lako da zaboravi ko se nalazi sa druge strane. Baš to je bio prvi meč na šampionatu u Brnu.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

A iza tog trenutka krije se mnogo toga. Svetlana Ilić bila je osoba uz koju je shvatila da odbojka može da bude njen život, Hrvatsku je odbila još kao devojčica jer je želela da igra za zemlju u kojoj je rođena, a samo tri meseca pred prvenstvo završila je na operaciji kolena. Ipak, mogućnost da propusti ono što je čekala čitavu deceniju za nju nije postojala.

Prvi susret sa Srbijom kod devojke koja vodi poreklo iz Bosne i Hercegovine, doneo je i posebnu vrstu uybu]enjae. Preko puta su bile igračice koje je Nina godinama gledala na televiziji.

“Na početku sam i ja imala tremu. Rekla sam sebi: Nina, opusti se, igraš protiv Maje, Tijane i Srbije. Igrala sam u Poljskoj i protiv mnogo dobrih, velikih igračica, ali ovo je bilo nešto posebno. Pogotovo Srbija, prvi put u istoriji. Malo sam se tresla, rekla sam: ‘Hajde da malo dođem sebi’. Posle prvog seta je bilo lakše“, ispričala je nasmejana Nina Nesimović za Meridian Sport.

Kada je početno uzbuđenje prošlo, sve je postalo jednostavnije.

“Onda malo dođeš sebi i kažeš: Dobro, tu je dizač, korektor i to je to. Ali, naravno, stojiš na mreži, pogotovo ja kao srednji bloker, i baš gledaš u njih… Stvarno je bilo ekstra i nadam se da ćemo moći još jednom da zaigramo protiv njih… Češku znamo iz Zlatne lige, ali ovo je bilo nešto posebno. Mislim da je već druga utakmica bila mnogo lakša, pošto smo znale šta nas čeka na terenu“.

Poseban trenutak bio je susret sa Majom Ognjenović, jednom od igračica na koje se ugledala.

“Baš mi je ona uzor. Stajala sam na žrebanju sa Majom i rekla sam: Možete li, molim vas, da mi date sliku sa tog žreba, da je imam negde? Gledala sam je na televiziji, a nisam još imala priliku da igram protiv nje. To je bilo prvi put. Nisam mogla da verujem – Tijana, Maja, te generacije sam stvarno pratila kada su igrale, još i one starije. Tako da je bilo nešto posebno“.

A onda je kao srednji bloker morala da pokuša i da pročita ono po čemu je Maja prepoznatljiva.

“Naravno, kada su u plus-plus prijemu, ja kažem: Ide u četiri, a na kraju Maja uradi nešto svojim rukama i nisam znala kuda da krenem. Ali navikneš se onda. Naravno da znamo ko tu stoji, ali treba se navknuti“.

Evropsko prvenstvo je za Nesimovićevu do ovog leta postojalo samo na malim ekranima. Austrija je na povratak na veliku scenu čekala čak 55 godina.

“Iskreno, ja to samo znam sa TV-a. Uvek sam pratila Srbiju, tako smo, ajmo reći, odrasli. Nisam baš imala neku predstavu kako će izgledati. Ali sada sam oduševljena kako je Češka organizovala, mnogo mi se sviđa. Navijači, cela organizacija, od hotela do transfera… Gledam da uživam, pošto nikad ne znaš kada ćeš opet tako nešto doživeti. Lep je doživljaj za nas“.

Nesimović je gotovo deset godina deo austrijske reprezentacije i nije prestajala da veruje da će njena generacija jednom dočekati Evropsko prvenstvo.

“Ja sam uvek govorila: ‘Da odem pre 30. godine bilo bi top’. Tu sam već deset godina i to mi je nekako bio cilj sa reprezentacijom. I uspele smo. Imale smo možda taj put koji nije bio lak, ali rekle smo: ‘Ako uspemo, znamo da smo se borile bukvalno deset godina’. Uvek sam imala tu neku nadu i veru da ćemo uspeti. I sada mi je drago zbog drugih generacija. Imamo devojke koje imaju 17, 18 godina i neka ovo bude neki početak za njih, neki zalet“.

Vanja, da li si svesna koliko vrediš? Samo se seti – ti si igračica Vakifbanka

Tokom svih tih godina Austrija je morala iznova da gradi reprezentaciju i pokušava da zadrži kontinuitet.

“Kod nas nije kao kod vas… Sada Maja igra do 42. godine. Kod nas su svi prestajali oko 25. godine zbog škole, tako da si uvek morao da gradiš ekipu. Nekako smo svake godine pokušavale nešto. Igrale smo Zlatnu ligu, pa hajde da ostanemo, da držimo ekipicu. I sada smo nekako uspele. Devojke su shvatile: Možemo da pobedimo neke utakmice, zašto da se ne borimo za nešto više? Nema mnogo njih u inostranstvu, tako da gledamo da se to formira i da možemo u narednih deset godina da držimo nivo. Da ne bude jednom bum, bilo je lepo i to je to. Kada dođeš ovde, vidiš atmosferu i nivo i, naravno, imaš želju da se uvek vratiš. Mi smo se izborile i nama to mnogo znači“.

A na početku svega stajalo je jedno dobro poznato ime sa ovih prostora – Svetlana Ilić.

“Došla sam kada je bila selektor Austrije. Zbog nje sam, ajmo reći, počela da igram i da razmišljam o nekom nivou. Ona me je na jednom treningu izdvojila i rekla: Hoćeš ti dalje školu ili odbojku? Ja sam rekla: Odbojku. Kroz nju sam shvatila šta je to. Ona je pokrenula te četiri godine kod nas, igrale smo Srebrnu ligu. Za nas je bio uspeh da budemo druge iza Švedske, za naciju koja nije toliko poznata po odbojci“.

Uticaj Svetlane Ilić nije ostao samo na onome što je Nina naučila na terenu.

“Naučila me je disciplini, svemu u odbojci. Sve što danas znam baš sam od nje pokupila, i ponašanje van terena, šta znači biti profesionalac. Baš sam joj zahvalna i dan-danas. Nekad se vidimo i čujemo i baš je lepo kada se setim tih trenutaka kada sam bila klinka. Tada nisi sve razumeo, ali sada znaš i zahvalan si na svemu. Drago mi je što je tada sve to pokrenula. Nažalost, nije više tu, ali vidim da se bavi i Hrvatskom i mislim da je za mlađe generacije top trener“.

Nina je rođena u Austriji, ali porodični koreni vode ka Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

“Mama mi je iz Cazina, tata je isto odatle, iz Jezerskog. On se rodio u Hrvatskoj, blizu Siska. Tokom rata su se preselili u Austriju. Tata je igrao fudbal i tako je uspeo da dođe u Austriju, i mama isto. Ja sam se onda rodila u Austriji i tako smo tamo počeli naš život. Često idem dole“.

Imala je čak tri državljanstva, a kao devojčica dobila je i mogućnost da jednog dana igra za Hrvatsku.

“Imala sam tri državljanstva – austrijsko, bosansko i hrvatsko. Mene je jednom pitala Hrvatska. Bila sam tada mlada, imala sam 13 godina i nisam previše razmišljala, ali sam rekla: Ostaću, igraću za Austriju. Tu sam rođena, osećam se dobro. Tako je sve krenulo. Tu sam upoznala Anu Mariju i Aidu. Mi smo naše, ali smo rođene u Austriji i deo smo toga. Naravno, u sebi uvek nosimo naše poreklo, znamo odakle smo i ponosne smo. Ali meni je uvek bio san da budem u reprezentaciji Austrije. Rođena sam u Austriji, tako da mi je to bilo normalno. Naravno, pratiš druge, Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, navijaš kada sam ne igraš“.

Hrvatica Mika Grbavica i njena posebna veza sa Srbijom: Boris Buša joj je partner, Jelena Blagojević novi trener, a priželjkuje duel na EP!

Zbog toga je intoniranje austrijske himne protiv Srbije na prvom Evropskom prvenstvu u njenoj karijeri bilo mnogo više od uobičajenog protokola.

“Bilo je ekstra. Skoro da nismo zaplakale, pošto je to prvi put na Evropskom prvenstvu. Vidiš sebe tamo na ekranu i rekla sam: Nemoj sebe da gledaš. Vidiš koliko nama, našoj ekipi, znači da smo zajedno tu i da predstavljamo Austriju, pošto je to prvi put posle 55 godina. To je momenat koji sigurno nikada nećemo zaboraviti i o kojem ćemo još pričati. Ali zato želim da nam se to mnogo češće događa. Imamo lepu generaciju koja dolazi, samo treba da se navikne na taj nivo“.

Nesimović smatra da upravo nastup na velikoj sceni može da promeni način na koji se odbojka doživljava u Austriji.

“Kao kod vas ili u Hrvatskoj, to počinje rano, a kod nas će sada možda više da se pokrene, jer se vidi da možemo. Ako želimo više, moramo da počnemo sa mlađima i da se profesionalno gura, a ne rekreativno. Austrija kao država ima sve, dvorane i mogućnosti, ali mislim da su Srbija, Bosna i Hrvatska navikle da se bore mnogo ranije, da stvarno ginu za odbojku. Taj mentalitet kod nas tek treba da se rodi“.

Svesna je i razlike koju pravi odrastanje u zemlji u kojoj su sportistima mnoge stvari dostupnije.

“Ja sam rođena ovde, imam sve. Znaš da uvek možeš da se vratiš, ali ipak imaš to nešto u sebi, želiš da uspeš dalje. Mnogo je lakše i možda zato nekada fali taj trud, te žrtve. Ali devojke žele. Naravno, nisu navikle na taj nivo, tako da mislim da će ovo sada nešto da pokrene“.

U međuvremenu je Nina dobila još jednu važnu ulogu – kapitensku traku.

“Od početka sam bila jedna od najmlađih kada me je Svetlana pozvala. Uvek sam imala to neko liderstvo u sebi, volela sam da pomognem. Kada mi je trener rekao da sam kapiten, baš sam se obradovala. Meni je bila čast. Nisam previše razmišljala, ali to ti je isto neki san, pogotovo za reprezentaciju. Prihvatila sam i bila mnogo srećna što mogu da pomognem ekipi. To mi je glavni cilj, ne zbog mene, nego da se ima neki uzor, da pomogneš, pogotovo ovima koje ne znaju kako sve izgleda jer u Austriji odbojka nije tako velika. Baš mi je čast i uživam u tome“.

Terzić: Bilo je vidljivo da ne ulazimo punom snagom! Tijana ima svoje problemčiće – zato je malo više izvodim

Austrija je na početku prvenstva dobila dva izuzetno teška rivala – Srbiju i Češku. Ali posle prvih iskustava na velikoj sceni apetiti su počeli da rastu.

“Neke od nas su navikle da igraju na tom nivou, ajmo reći, da pobeđuju. Kao što je trener rekao, nama je već uspeh da smo tu i da smo igrale dobro protiv Srbije i Češke, da smo se borile. Znala sam protiv koga igramo i da će, ako taktički ne serviramo kako treba, biti teško. Zahvalna sam što smo stigle i kako smo prošle, ali naravno, mi smo u sportu i zna se da želimo više“.

Verovala je da Austrija na prvenstvu može da pronađe i svoju priliku.

“Bilo bi super ako uspemo da osvojimo set, da pobedimo neku utakmicu. Treba mnogo toga da se poklopi. Puno grešimo, ali učimo. Za nas je ovo veliko iskustvo i možda već sada možemo nešto da preokrenemo“.

A malo je nedostajalo da veliko takmičenje, čekano toliko dugo, Nina ipak propusti. Samo tri meseca ranije operisala je koleno.

“Pre tri meseca sam imala operaciju, bilo je čišćenje kolena, jer sam pre pet godina operisala ligamente i sve to. U Poljskoj sam imala momenat kada sam osetila da mi koleno blokira. Bili smo u plej-ofu i nisam mogla da završim prvenstvo. Ali rekla sam: Znam da igramo Evropsko prvenstvo, hoću da budem tu za ekipu, makar mogla samo da treniram“.

Usledila je trka sa vremenom, a odustajanje za nju nije bilo opcija.

“Trening na trening, svaki dan terapije. Rekla sam: Nema šanse da pomislim da neću biti tu. Baš sam tvrdoglava, idemo do kraja. Nije to bila velika operacija, ali rekla sam da ne odustajem. Svaki dan sam išla kod fizioterapeuta. Nisam sada 100 odsto u svojoj formi kao što sam bila tokom sezone, ali trudim se da to izgleda okej. I dalje radim sve vežbe i terapije, uveče sam kod fizioterapeuta i do ponoći. Srećna sam što su mi pomogli da se vratim. Nekad zaboravim, a posle utakmice odmah se hvatam za koleno“.

Problemi sa kolenom obeležili su završnicu njene sezone u Poljskoj, zemlji u kojoj je dugo želela da zaigra.

“Bilo je ekstra tamo. Uvek sam htela da igram u Poljskoj. Pratila sam je još kada su tamo bili velikani. Bilo mi je lepo. Malo je drugačiji mentalitet, ali navikneš se i vidiš da su ludi za odbojkom. Dvorane su bile pune, igraš protiv devojaka protiv kojih ranije nisi igrala. Imaju i mlađe igračice koje brzo dođu do prve lige, jer imaju dobru školu. Meni je bilo lepo. Malo mi je falilo sunce. Bila sam i u malom mestu, tako da je bila samo odbojka, što je okej, ja to volim. Bilo je malo sumorno i svako je bio u svojoj zoni, ali imaš sve, dvoranu, ništa ti ne fali“.

Poljska je samo jedna od zemalja koje je upoznala zahvaljujući odbojci. Tokom karijere menjala je sredine i želela da svaki sledeći korak bude ka jačoj ligi.

“Nekako sam uvek imala san da igram u Italiji, Turskoj, Poljskoj. Italiju još nisam, to mi je još neki cilj. Igrala sam u Turskoj u drugoj ligi, tako da mi je san da tamo jednom zaigram. Nije lako, treba da se boriš. Na početku sam išla tamo gde dobijem ponudu, a onda sam posle svake sezone htela nekako u jaču ligu. Bila sam sada u Poljskoj, pitali su me da ostanem, nisam htela. Još posle operacije, rekla sam da vidimo kako će se sve odvijati. Super mi je što sam mnogo toga videla“.

Odbojka joj je, kaže, donela mnogo više od samog sporta.

“Nije to samo sport, nego vidiš zemlje, druge kulture, upoznaš devojke. Grčka mi se mnogo sviđala. U Atini bih isto volela da igram. Grčka sada mnogo investira i odbojka već liči na nešto. Ali ostao mi je san da igram u Italiji, tako da ćemo videti“.

Austrijska odbojkašica ima dva metra i bliznakinju od 1,80: Muž me čekao na aerodromu u Mostaru sa cvećem, a ja sam ugledala Tijanu Bošković…

A novi angažman je već bio tema razgovora.

“Imam neke ponude, treba da potpišem, ali videćemo“.

Van terena, kapitena Austrije najviše ispunjavaju ljudi koji je okružuju.

“Ista sam kao na terenu. Neki su možda na terenu drugačiji, ja sam uvek ista osoba. Volim da sam sa društvom. Kada čujem ‘solo traveling’, ja ne volim sama negde da idem. Mogu brzo da se uklopim, ali volim društvo. Bez društva, bez porodice, ne vidim život. Volim mnogo da putujem, to mi je odbojka omogućila. Volim mnogo da čitam, volim da idem na koncerte, da što više toga doživim. Volim da pogledam svaki grad i istoriju iza njega. Sada je teško, jer nema mnogo vremena. Ovo je za nas posao, ne možeš da budeš kao na odmoru, ali lepo je da smo tu i da barem nešto doživimo“.

A kada je konačno stigla do trenutka o kojem je toliko dugo maštala, na tribinama u Brnu bili su oni koji najbolje znaju kroz šta je sve prošla.

“Mama, tata i brat su tu. Mnogo mi znači što su došli. Oni su od početka uz mene i to je najveća podrška koju imam. Lepo je kada te vide, znaju šta sam prošla, bili su tu i gde god igram, trude se da dođu. Meni je isto bio neki san da igramo u Turskoj, pošto znam kako je tamo, ali Češka je fenomenalna, blizu je i navijači mogu da dođu“.

I upravo je izlazak na teren u Brnu pokrenuo film svega što je prethodilo tom trenutku.

“Baš tako. Kada smo videle sebe na ekranu, kada je krenula himna… Sve se vrti – i povreda i šta smo prošle. Trener nam je rekao da sednemo, da malo pogledamo, da se prisetimo i uživamo u momentu, jer sve brzo prolazi, vreme leti… Imaš osećaj da uopšte ne možeš da shvatiš da si tu. Tek kada si na terenu, onda kažeš: Okej. Baš je lep doživljaj za nas“.

Bonus video: