U kući Mike Grbavice teško se može pobeći od odbojke. Majka i otac su treneri, mlađi brat je odbojkaš, a za porodičnim stolom razgovor se gotovo po pravilu vrati na ono što im je svima zajedničko. A onda je u taj već poprilično odbojkaški porodični krug ušao i jedan Srbin – Boris Buša. Već godinama je njen partner i velika podrška. Zanimljivo, posle Evropskog prvenstva još jedna važna veza hrvatsku reprezentativku će spojiti sa Srbijom – u Poljskoj će raditi sa Jelenom Blagojević.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
A da 24-godišnju Hrvaticu velike stvari tek čekaju, nagovestila je već na početku Evropskog prvenstva. Hrvatska je protiv olimpijskog i svetskog šampiona Italije poražena (0:3), ali je Grbavica sa 14 poena bila ubedljivo najbolja u svom timu.
Nasmejana, energična i neposredna, za Meridian Sport govorila je o životu u odbojkaškoj porodici, teškoj povredi koja ju je promenila, Borisu i novom izazovu kod Blagojevićeve. Jednu želju posebno ne krije – volela bi da joj se na ovom Evropskom prvenstvu preko mreže nađe baš Srbija…
Odbojka u životu Mike Grbavice nikada nije bila samo sport. Praktično je odrasla u dvorani – majka i otac su treneri, mlađi brat igra, a porodični razgovori za stolom teško mogu da prođu bez lopte i mreže.
“Odbojkom se bavim od četvrte godine, tako da je ljubav prema ovom sportu počela veoma rano. Roditelji su uvek vodili računa o tome da li zaista želim time da se bavim, da budem svesna svih odricanja i da znam da uvek mogu da stanem. Uvek su mi bili velika podrška“, rekla je Mika Grbavica na početku razgovora za Meridian Sport.
U porodici Grbavica, ipak, nije lako pobeći od odbojke čak ni kada se vrata dvorane zatvore.
“Uvek pričamo o odbojci. Tata je najčešće taj koji kaže: ‘Hajde da ne pričamo o odbojci’, a onda shvatimo da nemamo o čemu drugom. Sada je lakše otkako sam otišla u inostranstvo i mama mi više nije trener. Kada sam bila mala, bilo je teško – dođeš kući, a priča o utakmici se nastavlja. Radilo se duplo, uvek sam bila kažnjavana, gledala se odbojka za domaći zadatak… Danas mi je jasno zašto je sve bilo tako i veoma sam zahvalna“.
Danas, kaže Mika, roditeljska uloga izgleda drugačije.
“Sada više nema kritika. Tata nikada nije ni bio veliki kritičar, on je zapravo kasnije ušao u odbojku. Mama je napravila svoj klub u Osijeku, pa joj se on priključio, završio trenerski kurs i kurs za sudiju. Mama je bila stroža dok sam bila mlađa, a danas su oboje pre svega podrška, uz poneki savet“.
A mlađi brat?
“On je praktično bio u pelenama kada sam ja sa četiri godine krenula u dvoranu, tako da nam je odbojka nekako u genima. Uvek prati šta radim, kaže ‘bravo’, pohvali me i znam da je ponosan, iako nije neko ko će to pokazivati na sve strane. Volim i ja njega da gledam jer smo potpuno različiti igrači. Ja sam agresivnija, stalno bih udarala, a on je veoma pametan i smiren, kuva, rola… Baš ga je lepo gledati“.
TRENUTNO IMAMO NAJVEĆU ŠANSU DA PROĐEMO GRUPU
Mika sa 24 godine već pripada iskusnijem delu veoma mlade hrvatske selekcije. I upravo u toj generaciji vidi razlog za optimizam.
“Veoma smo mlada ekipa, ali se odlično slažemo i atmosfera je sjajna. Sada već ima mnogo nas koje godinu, dve ili tri igramo u inostranstvu, tako da više nije situacija kao ranije kada smo uglavnom bile u hrvatskoj ligi. Ekipa se polako profilisala. Iskreno, nisam očekivala da će nam ovako dobro ići. Složne smo, dobro radimo i mislim da možemo mnogo više nego prethodnih godina. Cilj je da prođemo grupu, pa ćemo videti šta dalje. Mislim da imamo velike šanse. Celo leto smo radile za to“.
Hrvatska je nekada bila redovan osvajač evropskih medalja, ali na veliki rezultat čeka dugo. Grbavica veruje da se sada stvara generacija koja bi mogla da promeni stvari.
“Trebalo je vremena. Starije igračice su odlazile, a dolazile smo mi sve mlađe. Ja sa 24 godine spadam otprilike među šest, sedam najstarijih. Mislim da bi kroz nekoliko godina, ako ova ekipa ostane na okupu i nastavi kvalitetno da radi, mogla da stasa generacija sposobna da napravi nešto veliko. Iskreno se nadam tome, a za sada mi upravo tako izgleda“.
Vezu sa slavnim generacijama imaju i unutar stručnog štaba.
“Imamo čast da je sa nama Sanja Popović, koja je bila deo tih generacija, a sada nam je pomoćni trener. Od nje možemo mnogo toga da čujemo iz prve ruke“.
A igranje protiv najboljih, smatra Mika, ponekad čak može da bude jednostavnije od utakmica u kojima se podrazumeva pobeda.
“Kada igraš protiv jače ekipe, nekako nesvesno počneš da igraš bolje. Mnogo je teže kada su ekipe izjednačene i kada praktično svaka lopta odlučuje. Na većem nivou odbojka je ‘čistija’, zna se šta ko radi“.
Italiju, sa kojom je Hrvatska otvorila prvenstvo, bez dileme je izdvojila među glavne favorite.
“Italija je naravno jedan od favorita. Grupa nam je jaka, ali mislim da imamo šansu da prođemo. Četiri ekipe idu dalje i čini mi se da sada imamo najbolju priliku u poslednjih nekoliko godina. Mnogo bi nam značilo da uspemo“.
POSLE POVREDE KOLENA TREBALO MI JE GODINU I PO DANA DA SE VRATIM
Posle reprezentativnog leta Miku čeka veliki korak. Karijeru nastavlja u Poljskoj, gde će sarađivati sa nekadašnjom reprezentativkom Srbije Jelenom Blagojević.
“Veoma sam uzbuđena. Jelena i ja još nismo imale priliku da se upoznamo uživo, samo smo razgovarale telefonom, ali baš se radujem. Bila je igračica i, koliko sam shvatila iz naših razgovora, odlično razume ne samo odbojku već i nas igračice. Mislim da je to veoma važno. Za mene je ovo veliki korak napred… Ja otkad sam otišla preko, povredila sam se i imala operaciju kolena. Od tada je bilo vraćanje, vraćanje, vraćanje…“.
Do tog koraka nije stigla pravolinijski. Prvi odlazak u inostranstvo pretvorio se u jednu od najtežih epizoda njene karijere. Samo tri meseca po dolasku u Nemačku pokidala je prednji ukršteni ligament.
“Bilo mi je baš teško. Prvi put sam otišla u inostranstvo i već posle tri meseca se povredila. Oporavak je dugo trajao, trebalo mi je skoro godinu i po dana da se vratim kako treba. Ipak, svi me čudno gledaju kada kažem da sam zahvalna što mi se to dogodilo. Koliko god da je bilo teško, istovremeno je to bio jedan od najlepših perioda. Mnogo vremena sam provela sa porodicom, mama i Boris su dolazili, a naučila sam mnogo o sebi, ishrani, svom telu i tome kako da ga slušam. To su stvari kojima te kao mladog igrača retko ko nauči. Mislim da me je sve to napravilo boljom“.
Zbog toga transfer u Poljsku za nju ima još veću težinu.
“Posle povrede bilo je spusti se dole, pa vraćanje... Iz godine u godinu. Ovo je sada nova stepenica, čak i veća od one kada sam otišla u Nemačku. Vraćam se na viši nivo i zato sam baš uzbuđena, i zbog kluba i zbog Jelene kao trenera. Srećna sam zbog Evropskog prvenstva, ali iskreno jedva čekam i da stignem u klub“.
U PORTU SMO IMALI USLOVE KAO FUDBALERI
Veliku ulogu na tom povratničkom putu imao je Porto.
“Porto će mi ostati u srcu, to govorim svima. Bila sam blizu toga da ostanem, ali portugalska i poljska liga ne mogu da se porede i za moju karijeru odlazak u Poljsku bio je mnogo pametniji potez. Odmah sam prihvatila. Ali život, ljudi, kultura – sve je bilo predivno. A način na koji se klub odnosio prema nama bio je neverovatan. Povezani su sa fudbalskim klubom i tretiraju te praktično kao fudbalera – od pranja veša, proteinskih šejkova i voća do doktora i fizioterapeuta. Tvoje je samo da dođeš na trening i radiš“.
Konkurencija joj je, kaže, dodatno pomogla.
“Mogla sam potpuno da se opustim i posvetim radu. Nisam morala da razmišljam ni o čemu drugom i iskoristila sam sezonu da maksimalno radim na sebi. Uvek je postojala borba za mesto u postavi i ta zdrava konkurencija terala nas je da svakog dana dajemo 150 odsto. Kada sam se vratila u reprezentaciju, tek sam videla koliko sam napredovala tokom te sezone“.
Mika pritom nije vezana samo za jednu poziciju.
“Trenutno sam ponovo na primaču. Mene celog života prebacuju sa jedne pozicije na drugu i nemam problem sa tim. Malo mi je draži korektor jer sam ga više igrala, ali u svakom klubu radim i prijem sa primačima. Sada sam i na treninzima i na prijateljskim utakmicama pred EP igrala i primača i korektora. Prijem mi ide odlično. Znam da nemam pritisak, jer sam napadač-primač. Pa mi prijem ide najbolje“.
Za prijem ima i savetnicu sa srpske strane.
“Tu je i Bianka, čije sam savete slušala kada je prijem u pitanju, pa se i time vodim“.
PRIČALA SAM: ‘NIKAD NEĆU IMATI DEČKA ODBOJKAŠA‘
A upravo je odbojka zaslužna i za još jednu njenu snažnu vezu sa Srbijom. Mikin partner je srpski odbojkaš Boris Buša.
“Odbojka nas je spojila i veoma sam zahvalna zbog toga. Upoznali smo se u Mladosti u Zagrebu, a tek godinu dana kasnije počeli smo da se zabavljamo. Uskoro će biti tri i po, četiri godine i zaista nam je lepo“.
Sudbina se, ipak, malo našalila sa njom.
“Odmalena sam govorila: ‘Nikada neću imati dečka odbojkaša’, ali eto… Mislim da neko ko se ne bavi ovim sportom teško može potpuno da razume naš način života. Boris i ja znamo kako sve funkcioniše. Naravno da nedostajemo jedno drugom, ali svako ode na svoju sezonu, radi svoj posao, trudimo se da se viđamo što više i podržavamo jedno drugo. Znamo da neće zauvek biti tako“.
A hoće li Boris sada morati da navija i za Hrvatsku?
“Mora, nema izbora“, uz osmeh je poručila Mika.
Odbojkaške porodice Grbavica i Buša teško je, međutim, okupiti na jednom mestu.
“Sa našim rasporedima jedva se Boris i ja pronađemo, a kamoli svi zajedno. Brat je bio u Splitu, Bianka na svojoj strani, svi smo rasuti. Možda jednog dana kada svi prestanemo da igramo“.
Ovog leta su Mika i Boris ipak pronašli način da zajedno stanu na teren – na pesku u Osijeku.
“Prvi put sam ovog leta imala malo više slobodnog vremena, pa smo Boris i ja igrali odbojku na pesku na Dravi, na Kopakabani. Čak smo igrali i jedan turnir. Bilo nas je još nekoliko i igralo se u trojkama, a na kraju smo čak i osvojili turnir“.
A kakav je Boris kao saigrač?
“Veoma lagan i opušten. Sa njim nema nerviranja, samo podrška i zabava. Odbojka nam je inače posao, tako da smo tada došli samo da uživamo“.
Potpuno drugačije izgleda kada Mika njegove utakmice prati sa strane.
“Tada se nerviram više nego na svojim utakmicama. Stanem da gledam i samo hodam po stanu. Generalno, posle celog dana u dvorani ne dođe mi baš da kod kuće ponovo gledam odbojku, ali njegove utakmice uvek pratim. Ako ne stignem uživo, vratim snimak, pišem mu dok igra… Baš se uživim“.
SRBIJA? POTPISUJEM ODMAH…
Zbog Borisa i Bianke, ali i svega što predstavlja u svetskoj odbojci, Srbija joj nije nepoznanica.
“Za Srbiju se zna da je jedna od najboljih reprezentacija na svetu. Sada ima dosta mlađih devojaka, ali i mnogo talenata koji već igraju u inostranstvu. Mislim da postoji mogućnost da se ukrstimo ako prođemo grupu i, iskreno, baš bih volela da igram protiv Srbije. Igraju kvalitetnu odbojku, a to je zemlja iz koje svake godine izlaze novi talenti. Volela bih da tu odbojku doživim i sa druge strane mreže“.
Scenario u kojem Srbija osvaja prvo mesto u svojoj grupi, Hrvatska prolazi kao četvrta i dve reprezentacije se sastaju u osmini finala odmah je prihvatila.
“Potpisujem odmah“.
U tom slučaju samo bi Boris imao mali problem – za koga navijati?
“Za Srbiju i za mene“, nasmejala se Mika.
Bonus video:
