Crna Gora je dugo čekala ovaj trenutak, a sa njom i Saška Đurović (24). Još kao tinejdžerka krenula je odbojkaškim putem kroz Srbiju – od Obrenovca do Crvene zvezde, čiji je dres sanjala kao devojčica. Karijera ju je potom odvela u Portugal, gde je bila u Sportingu, pa ga zamenila Portom i na svojoj koži osetila koliko je veliko rivalstvo dva kluba. Sada sa Crnom Gorom ispisuje istoriju na prvom velikom takmičenju, a sa posebnom pažnjom prati i Srbiju, za koju igra njena velika prijateljica Hena Kurtagić.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
A već danas Sašku i njene saigračice čeka meč o kakvom su do skoro mogle samo da maštaju. Crna Gora nikada ranije nije igrala na velikom takmičenju, a sada će, ni manje ni više, izaći na teren protiv svetskog i olimpijskog šampiona Italije. Naspram njih biće Paola Egonu, Ekaterina Antropova i ostale zvezde najbolje selekcije planete, dok će Đurovićeva takav meč dočekati u najdražem – dresu svoje zemlje.
Put do evropske pozornice nije bio ni kratak ni jednostavan.
“Ovo je ono što smo godinama čekale, za šta smo se borile i pravile generaciju koja bi mogla da dođe do velikog takmičenja. Konačno se ostvarilo. Uhvatili smo dobar ritam sa Cakovićem, koji nas je uveo u sistem lepo, tako da je došlo vreme da se i mi pokažemo na najvećoj sceni“, rekla je Saška Đurović za Meridian sport.
Za Sašku ovaj trenutak ima i posebnu ličnu težinu.
“U reprezentaciji sam još od pionirske selekcije, od 2015. godine, tako da već više od decenije nosim crvenu majicu. Smatram da je bilo potrebno da dođe stručan trener. Ušle smo u sistem na koji smo se već navikle i koji je dao rezultate. To se videlo i kroz srpsku odbojku – gde Caković već godinama vodi Jedinstvo – a i kod nas se odmah uočava veliki napredak… Na prijateljskim utakmicama pred EP pobeđivale smo Austriju i Portugal, ekipe od kojih smo ranijih godina gubile. Koliko možemo na Evropskom prvenstvu, ne znam, ali svakako je ovo prilika da pokažemo da nismo tu slučajno i da imamo kvalitet. Naravno, cilj nam je i da ostanemo u tom društvu i igramo naredno EP“.
Posle više od decenije u nacionalnom timu, došao je trenutak koji je dugo gledala iz drugačije perspektive.
“Meni ovo mnogo znači. Mnogo godina sam provela u Srbiji i uvek sam bila okružena devojkama koje su, kroz mlađe kategorije ili seniorsku reprezentaciju, išle na Evropsko prvenstvo, dok sam ga ja samo gledala“.
Crna Gora prvi put zaigrala na jednom velikom takmičenju
Prvo veliko takmičenje donelo je i potpuno novu dimenziju – priliku da odmeri snage sa najboljima na svetu.
“Nikada nisam bila tamo u Geteborgu, pa je ovo prilika da vidim kako je. Igramo protiv Italije, jedne odbojkaške sile, i smatram da će za sve nas biti veliko iskustvo da igramo protiv takvih igračica. Nemamo nikakav pritisak. Naš cilj je bio da se plasiramo na Evropsko prvenstvo i da kroz Evropsku ligu naredne godine skupimo bodove kako bismo ostale tu. Grupa nam je takva kakva je, a naše je da se trudimo i pokušamo da osvojimo neki bod. Igraćemo protiv Hrvatske i svakako ćemo težiti tome da pobedimo, ali nikad se ne zna“.
Iza istorijskog uspeha stoji i ozbiljan rad tokom prethodnog perioda. Crnogorsku selekciju sa klupe predvodi čovek dobro poznat ljubiteljima odbojke u Srbiji – Jovo Caković.
“Specifičan je, ali je zaista veliki radnik. Kod svake devojke pojedinačno vidi se napredak i vidi se da se mnogo trenira. Nema popuštanja. Imale smo baš jake pripeme pred takmičenje, vredno se radilo svaki dan“.
Caković, pritom, nije jedina veza crnogorske reprezentacije sa Srbijom.
“U stručnom štabu su i Milan Milošević iz Srbije i Jovan Marković, statističar, takođe iz Srbije. Prošle godine tokom celog leta bila i Tijana Malešević, koja ove godine zbog klupskih obaveza nije mogla da bude sa nama. Pridružila nam se na jedan dan da vidi kako smo. Nedostaje nam, ali vidimo da nas prati. Njeno iskustvo nam je mnogo pomoglo tokom ove dve godine“.
A kada se već pomene Srbija, Đurovićeva ima i lični razlog da pomno prati dešavanja u Brnu.
“Naravno da ću navijati za Srbiju. Moram da pratim drugaricu. Pratila sam i Ligu nacija, ali nisam stigla da ispratim prijateljske utakmice… Drago mi je da su tokom priprema konačno razbile tu ‘kletvu petog seta’. Verujem da će se veoma dobro pokazati na Evropskom prvenstvu“.
U Geteborgu će i u drugim timovima Saška sresti neke drugarice i bivše saigračice. Jedna od njih izaći će joj na megdan u poslednjem kolu. Mika Grbavica iz Hrvatske.
“Kada smo videle da smo u istoj grupi, bile smo presrećne, posebno zato što ona neće ostati u klubu sledeće sezone. Kada smo shvatile da ćemo se sresti na Evropskom prvenstvu, baš smo se obradovale“.
Od 2003. do Brna: Terzićevo 11. evropsko prvenstvo i rekord koji mu je nadohvat ruke
Srbija je davno postala važan deo Saškinog života. Sve je počelo 2017. godine, praktično preko noći.
“Napunila sam 16 godina u Obrenovcu, tako da je to bilo još 2017. godine. Sve se veoma brzo dogodilo. U roku od nedelju dana došla sam u Obrenovac. Mislila sam da dolazim samo na neku probu, ali se više nisam vraćala kući. Provela sam u TENT-u pet godina“.
Ispostavilo se da joj tih pet godina nije donelo samo odskočnu dasku za nastavak karijere, već i nešto mnogo značajnije.
“Najviše pamtim ljude. Sa mnogo tih devojaka ostala sam najbolja drugarica i dan-danas se čujemo praktično svakodnevno. Tokom leta malo ređe zbog obaveza, ali tokom klupske sezone gotovo da ne prođe dan da se ne čujemo. Najviše mi je drago zbog toga, jer smatram da sam kroz Obrenovac upoznala neke ljude za ceo život. Pored odbojkaškog puta i svega ostalog, to mi je najveće blago“.
Jedan povratak u Srbiju kasnije je imao posebno značenje. Dres koji je nekada gledala iz Crne Gore konačno je postao njen.
“Ja sam Zvezdaš. Kada sam bila mala, još dok sam bila u Crnoj Gori i imala 12 ili 13 godina, gledala sam odbojkašice Crvene zvezde. Bio mi je san da jednog dana odem tamo. Kasnije se sve tako namestilo i zbog nekih privatnih razloga odlučila sam da se vratim u Srbiju. Bila je to baš lepa sezona. Pre toga sam u Obrenovcu već radila sa Milanom Gršićem, tako da smo nastavili saradnju i bilo mi je lepo. Možda je sezona mogla da bude malo bolja, ali meni je mnogo značilo što sam igrala i napredovala“.
Posle Srbije usledila je portugalska avantura, a promena klupskih boja pokazala joj je koliko tamošnji navijači ozbiljno shvataju rivalstvo.
“Bilo je malo specifično. Portugalci su zaista opčinjeni sportom. Bilo je mnogo komentara i poruka na Instagramu od navijača Sportinga. Jesu oštri, ali sam se u novom klubu baš uklopila i ostajem tu i sledeće godine. Zaista mi je lepo“.
I nisu je u Lisabonu zadržali samo odbojka i trofeji.
“Život u Portugalu je prelep, klima je prelepa, a i narod se uklapa u ceo taj ambijent“.
Na terenu je, ipak, prethodna sezona donela gotovo sve što je mogla da poželi, a sledeći izazov već je zacrtan.
“Pošto smo prošle godine osvojile ligu, igraćemo kvalifikacije za Ligu šampiona protiv ekipe iz Španije. Cilj nam je da prođemo kvalifikacije i igramo Ligu šampiona. Imala sam baš lepu sezonu. Osvojile smo i Kup i prvenstvo, tako da bolje nije moglo. Malo smo se mučile u finalu, ali je možda zbog toga sve bilo još slađe“.
Koliko navijačima Porta znači svaki rezultat, najbolje je videla kada stvari jednom nisu išle po planu.
“Ljudi zaista prate sport. To je veliko sportsko društvo, naše utakmice su pune i ima mnogo ljudi koji žive za taj klub. Znači im svaka pobeda, a poraze teško prihvataju. Tokom finalne serije izgubile smo jednu utakmicu. Imamo običaj da posle meča obiđemo tribine i pozdravimo se sa publikom, a tada su ljudi plakali“.
Pažnja koju dobija u medijima međutim, nije uvek vezana isključivo za ono što Saška radi na terenu, često je pominju i zbog lepote…
“Ne obraćam previše pažnje na to. Kako kada, iskreno. Ima i preterivanja. Nije mi baš drago da se nađem u novinama zbog toga, bolje zbog igre. Više volim kada se piše o mojoj igri. To čitam, a ovo drugo izbegavam“.
A čak i kada odluči da nešto ne pročita, pobrine se neko drugi da vest ipak stigne do nje.
“Iskreno, obično ni ne vidim te tekstove, već mi ih pošalje majka ili neko ko prati portale. Onda se samo uhvatim za glavu. Još mi je gore kada mi majka to pošalje“, nasmejala se glasno Saška.
Bonus video:
