Crno-belo dete posle 10 godina sanja u svojoj kući: Kad god prođem pored rampe zamislim sebe u Humskoj, Tešović kao otac - naučio nas da volimo Partizan

Ostaće minula sezona upisana kao jedna od najuspešnijih u istoriji Teleoptika, koji je bez poraza osvojio Srpsku ligu, posle sedam godina izborio povratak u Prvu ligu i blistavih 10 meseci ukrasio trofejom u Kupu Beograda.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Sve to uticalo je da ekipa Marka Jovanovića silno motivisana dočeka nove izazove, a redovi sastavljeni od mladih talenata budu pojačani neophodnom dozom iskustva. Zanimljivo, a ujedno i paradoksalno, uloga lidera sa najdužim stažom na seniorskoj pozornici pripala je još i te kako mladom Despotu Obrenoviću, koji se posle više od decenije vratio da oživi blistave uspomene na mestu gde je fudbalski prohodao.

Partizanov đak, svojevremeno kadetski šampion Srbije, ne skida osmeh otkako je ponovo zakoračio u Zemunelo, gde braneći boje filijale crno-belih ponovo mašta o ostvarenju dečačkih snova. Nedavno je debitovao na gostovanju u Ivanjici, a večeras će u Humskoj (20:00č) predvoditi Optičare u pohodu na prve bodove u prvoligaškom društvu, o čemu je između ostalog govorio u intervjuu za Meridian sport.

“Emocije su odmah učinile svoje. Odrastao sam u Zemunelu i naučio najvažnije stvari o fudbalu. Sve mi je poznato. Posle 10 godina video sam ljude sa kojima sam već sarađivao. Sećanja mi se neprestano vraćaju. Lep je osećaj evocirati uspomene na mlađe dane. Nema lepšeg osećaja nego biti kod kuće. Uslovi su sjajni. Baš je lep osećaj vratiti se“, počeo je Despot Obrenović razgovor za Meridian sport.

Osmeh od uva do uva bio je prisutan prilikom svakog pominjanja Partizana, a pouzdanom desnom beku sećanja na uspešne dane u omladinskom pogonu navirala su sama – apsolutno spontano. Simboličnu ulogu u celoj priči igra rampa na ulazu u čuveni Sportski centar.

“Nikada neću zaboraviti prvi dan kada sam stigao na Teloptik. ‘Vau’, to je bila moja reakcija za apsolutno sve. Neverovatno. Znao sam da od toga ne postoji bolje. Partizan je tada bio najbolji u zemlji. Naša generacija u omladinskim kategorijama je bila fantastična. Neko nikada nije imao sreću da prođe kroz rampu na ulazu u Zemunelu, a ja sam to zadovoljstvo svakodnevno doživljavao. Nisam zaigrao za prvi tim, ali Partizan je Partizan. Ostalo mi je u glavi mnogo trenutaka. Sa većinom saigrača se i danas družim, izgradili smo kumstva i prijateljstva za ceo život. Naravno, tako je i sa našim trenerom Darkom Tešovićem. Videli smo se pre nekoliko dana.”

Psihološka priprema nadolazećih snaga definitivno je jedan od zaštitnih znakova mentora i trenera Partizanove generacije ’98, legendarnog Darka Tešovića.

“Naša svlačionica je bila preko puta one od prvog tima. Darko je jednom prilikom stao na vrata i rekao: ‘Momci, pogledajte koliko je blizu, a ustvari je mnogo daleko’. Objasnio nam je koliko zaista teško dogurati do statusa prvotimca.”

Biranim rečima govorio je Obrenović o čoveku pod čijim nadzorom je odrastao, učio, sazrevao kao čovek i igrač.

“Odrasli smo uz Darka. Mnogima je bio roditelj. Momci su dolazili u Beograd sa 11, 12 godina… Svi imamo veliko poštovanja prema njemu. On nas je vodio kroz celu školu. Pravi je primer kako trener treba da se ponaša. Smejali su nam se na Teleoptiku i pričali da se samo još kantama ne javljamo, a Darko je pazio na svaki detalj. Naši treninzi su bili u osam ujutru. Prvi smo dolazili i javljali se svim zaposlenima. Nosili smo vodu, radili sve šta treba. Učinio nas je pravim vrednostima, a na terenu je ostavio veliki uticaj na mene i druge momke. Naučio nas je šta zapravo znači igrati za Partizan. Bila je to posebna odgovornost. Na igračkom planu naučio me je gotovo svemu što znam. Postavio je bazu, podlogu, na koji se kasnije sve nadovezuje. Kada god se vidimo lepo se ispričamo. Kafa potraje po dva, tri sata… Pričamo o svemu, rado upijam savete. Lepo je posle toliko godina sedeti sa njim, sa poštovanjem, ali drugarski.”

Iako ima tek 27 godina, tokom karijere imao je Despot priliku da radi sa brojnim poznatim stručnjacima sa naših prostora. Ipak – broj jedan iz njegove perspektive se ne dovodi u pitanje.

“Definitivno Darko. Postavio je dobre temelje i naučio me kako se igra fudbal. Igrali smo najlepši fudbal u Srbiji. Imali smo sistem od 30 igrača. Svi su bili tehnički potkovani. Osvojili smo Kadetsku ligu Srbije. Bili smo baš ubedljivi igrački. Čuvam majicu sa proslave titule.”

Za vreme mandata u Železničaru u Marku Jovanoviću našao je saigrača, prijatelja i uzora, a svega nekoliko godina kasnije započeli su novi vid saradnje u ulogama trener – igrač.

“Da mi je neko pričao da ćemo tako brzo sarađivati u novim ulogama – ne bih mu verovao. Mare je veoma mlad, donedavno je igrao. Odmah posle karijere je uplivao u trenerske vode. Imamo baš lep odnos. Gledao sam ga kao uzora. Bio je kapiten za primer. Fantastičan momak koji neguje prave vrednosti. Uvek je znao da posavetuje, podvikne kada treba. Nisam verovato da ćemo tako brzo ponovo sarađivati. Samo u superlativima mogu da govorim o Marku. Mogao sam uvek da mu se poverim, on mi je kao stariji brat.”

Počela je sezona porazom u Ivanjici usled brojnih kadrovskih problema, ali uveren je defanzivac da će sve krenuti na bolje i da će Optičari demonstrirati raskošan talenat koji poseduju.

“Bio sam najstariji na terenu protiv Javora sa 27 godina. Tu je još svega nekoliko iskusnijih momaka, a ostalo su sve uslovno rečeno deca – vrlo talentovana. Reč je o deci Partizana. Imaju kvalitet i napredovaće uz vredan rad i Bože zdravlja doći do prvog tima. Verujem da će klub u budućnosti imati samo benefite od njih. Očekujem da ćemo samo rasti kako sezona odmiče. Radimo fantastično. Dugo nisam ovako radio. Pohvale za Marka i njegov stručni štab koji je do tančina posvećen svakom detalju. Momci će mnogo napredovati, jer ih oblikuju na pravi način. Puni su podrške i razumevanja. Greške se dešavaju svima, a pogotovo mladim igračima. Ne postoji neko ko nije pogrešio. Intezitet na treningu i zalaganje su na zavidnom nivou. Znao sam da je dobro, ali nisam verovao da je na ovom nivou. Svako iz ekipe ima sreće što je deo kluba. Sjajno je što smo se vratili u Prvu ligu, koja je vrlo zahtevna.”

Ostao je uobičajeno skroman, ali ne i imun na pitanje o tome da li i dalje mašta o eventualnom debiju za Partizanov prvi tim.

“Sigurno je to najveća želja. Prvi put kada sam prošao pomenutu rampu to mi je prvo palo na pamet, a i danas se to svakodnevno dešava. Ne znam koliko je realno, ali svako ima pravo da se nada i trudi. U fudbalu je sve moguće. Na meni je da se trudim i radim maksimalno, da me zdravlje posluži. Debi za prvi tim bio bi ostvarenje sna.”

Posle Partizana tražio je Obrenović sreću u brojnim srpskim klubovima, a kada se činilo da je istu pronašao u dresu Železničara, dogodila se povreda leđa koja ga je odaljila od terena u Pančevu i primorala na višemesečnu pauzu.

“Tako se zadesilo… Propustio sam celu sezonu. Oporavak je potrajao duže od planiranog. Bila je to moja druga godina u pančevačkom Železničaru. Posle sedam meseci sam odigrao prvu prijateljsku utakmicu. Borili smo se grčevito za opstanak i Bogu hvala uspeli smo kroz baraž, ali nije bilo realno da tada dobijem šansu. Veoma je bitno kako izađeš iz procesa oporavka. Lutao sam, dobijao i odbijao ponude. Smatrao sam da zaslužujem nešto više, ali onda shvatiš da je realnost drugačija. Propadne nekoliko opcija, pa se vratiš dva, tri koraka unazad. Hvala Bogu, sve se dešava s razlogom i smatram da sam na pravom mestu. Ima još vremena da se nešto napravi.”

Vera u Boga i velika podrška najbližih nisu mu dozvolili da odustane u teškim trenucima. Kada na sve dodate čvrst karakter i upornost, koju sam karakteriše kao tvrdoglavost, bilo je jasno da će Obrenović nastaviti putem koji je izabrao još u detinjstvu.

“Vernik sam i zaista verujem u Boga. Smatram da je sve to deo njegovog plana kojeg ni delić ne mogu da razumem. Šta god da se desi, dobro ili loše, od Boga je. Naravno, porodica je sve vreme uz mene kroz sve momente koje smo prošli. Bez porodice i prijatelja sve bi bilo nezamislivo. Družimo se i držimo zajedno godinama. Imam mali krug ljudi koji mnogo volim. To su ljudi na koje mogu da se oslonim 24 časa, u dobru i u zlu. Postoji tvrdoglavost velika kod mene. Uvek sam želeo da dokažem sebi i drugima koliko mogu. Da li to možda donosi negativne efekte ne znam, jer mi deluje da me upravo ona gura napred u svakom trenutku. Želim da jednog dana kada podvučem crtu mogu da kažem da sam uradio sve što je bilo do mene. Ne želim da se kajem, da mu bude krivo što sam nešto uradio ili nisam.”

Iz istorijske prizme posmatrano ime i prezime sa sobom logično donose borbeni mentalitet.

“Nisam jedini u porodici koji nosi to ime. Čukundeda mi je bio Despot, deda takođe, pa ja danas. Nosim odgovornost.”

Tokom odrastanja u Zemunelu svakog dana je sa uživanjem posmatrao put idola i kapitena, danas šefa Partizanove struke – Sašu Ilića.

“Za mene je uvek kapiten bio jedan jedini. Prema Saletu Iliću uvek gledaš na poseban način. To je najbliže što možeš da priđeš fudbalskoj legendi. Bio je idol svima kada smo bili klinci. Bilo je dobrih igrača, ali Sale je uvek bio tu. U mlađim kategorijama sam krenuo kao ofanzivac, pa su me postepeno spuštali dole. Nije me to sprečilo da sanjam da budem kao on.”

Ne krije da je imao sreće da kroz karijeru sarađuje sa pregršt vrhunskih iskusnih igrača, koji su mu poput starije braće pomagali da prevaziđe aktuelne probleme i adaptira se na izazovne sredine.

“Marko Jovanović nam je bio uzor i primer na terenu i van njega. U Lučanima poseban status za mene ima Milan Bojović. Imao sam 19 godina, a on me je prihvatio i držao uz sebe. Iz omladinskog pogona pravo u Lučane – najiskusniju ekipu. Do njegovog dolaska družio sam se sa Draganom Rosićem, a potom sa obojicom. Kad si klinac obično sve po tebi puca, a Bojke me je štitio. Provodio sam mnogo vremena sa njim i njegovom porodicom. Bilo je tu mnogo dobrih momaka sa kojima sam u kontaktu, pa se drugari šale da se sa svima čujem. Ne bih voleo nekoga da zaboravim, jer to su sjajni ljudi poput Sinčevića, golmana Živkovića, Ace Kovačevića. U Želji smo imali sreću da svi budu sjajni ljudi.”

Samo komplimente zaslužio je nekadašnji kapiten Partizana i Teleoptika – Voja Stanković.

“Voja… Fenomenalna, harizmatična osoba. Počeo je da ide u teretanu sada kada je postao trener. Pitao sam ga: ‘Gde si bio u teretani kada smo igrali’? Odgovorio mi je: ‘Druže, ja sam igrao na glavu’. Sjajan momak, duhovit izrazito.”

Gotovo identičnim putem koračao je i Despotov kum, danas ponovo saigrač – Filip Markišić.

“Kum zaslužuje sve najbolje. Impresivan momak. Svojim radom i zalaganjem zaslužuje da ostvari svoje snove. Imamo slične puteve i bilo bi idealno da stignemo zajedno do cilja. Ovo je peti put da delimo svlačionicu, a odavno nismo samo saigrači, već najbolji prijatelji. Teško da rečima mogu da opišem o kakvom je čoveku reč i nadam se da će se isplatiti svaki trenutak predanog rada koji je uložio u ono što najviše voli.”

Generacija ’98 iznedrila je nekolicinu odličnih pojedinaca, među kojima se svakako potencijalom izdvajao reprezentativac Srbije – Veljko Birmančević.

“Veljko je oduvek bio talenat. Fizički je bio malo slabiji poput mene u mlađim selekcijama, ali odmah se videlo da je neverovatan potencijal. Krasio ga je neverovatan dribling. Darko mu nije dozvolio toliku slobodu da samo dribla, već smo imali sistem, učinio ga je još boljim. Pomogao je i u odbrani, svi su radili sve.”

Na pitanje koga bi od klasića voleo ponovo da vidi u Partizanu – nije imao dilemu.

“Kuma Markišića svakako… Nemanja Stojić je bio u Zvezdi, pa to nije realno… Voleo bih da vidim Igora Zlatanovića ponovo u Humskoj takođe. On mi se dopada kao napadač. Uvek je bio specifičan igrač. Pokretljiv špic, koji uvek radi za ekipu. Baš dobar igrač i mogao bi da pomogne Partizanu. Uvek su u Humskoj pogađali sa napadačima, pa bi bilo lepo da to bude i u njegovom slučaju.”

Večeras od 20 časova u Humskoj ulici odmeriće snage sa Jedinstvom sa Uba.

“Očekuje nas veoma zahtevan meč sa mladim timom Jedinstva. Takođe je reč o sastavu ukrašenom mnoštvom talenata. Učinićemo sve da ostvarimo cilj i obradujemo publiku u Humskoj. Posebno zadovoljstvo predstavlja činjenica da ćemo igrati na Partizanovom stadionu“, zaključio je Despot Obrenović u razgovoru za Meridian sport.

Bonus video: