/Od izveštača Meridian Sporta iz Brna/
Branka Tica će 23. svećicu ugasiti u Brnu, na prvom Evropskom prvenstvu i na dan kada Srbiju čeka veliki duel sa domaćom Češkom (19.00 časova). Simbolika je još lepša jer joj je upravo 23 omiljeni broj, pa se srpska odbojkašica nada da će joj godina koja počinje na velikoj sceni doneti mnogo razloga za slavlje.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Do tog trenutka nije stigla prečicom. U sportu u kojem centimetri često predstavljaju ogromnu prednost, Branka je odmalena znala da će za svoje mesto morati da se izbori na drugačiji način. Radom je pojedine detalje dovodila gotovo do savršenstva, iz Jedinstva stigla među visoke Ruskinje u Uraločki, a sada i do dresa Srbije na najvećoj evropskoj pozornici. I još ne zna gde joj je granica.
Za Meridian Sport govorila je o putu do prvog velikog takmičenja, životu u Rusiji, saradnji sa dvojicom trenera koji su obeležili evropsku odbojku – Nikolajem Karpoljem i Zoranom Terzićem – ali i rođendanu tokom kojeg, iako to baš i ne voli, neće moći da izbegne da bude u centru pažnje.
Prošle godine ste rekli da vam je izostanak sa velikog takmičenja bio dodatna motivacija. Jeste li ovog puta ranije znali da sigurno idete na Evropsko prvenstvo ili je neizvesnost trajala do kraja?
“Sigurno sam došla veoma motivisana na pripreme. Većina nas do poslednjeg trenutka ne zna da li će ići na takmičenje, tako da je određena sumnja postojala. Svake godine na pripreme dolazim sa velikom motivacijom i željom, a svaki put je zaista čast odazvati se pozivu i nositi dres svoje zemlje“.
Sada ste konačno stigli do prvog velikog takmičenja. Kada pogledate ceo put do Brna, koliko je bilo teško?
“S obzirom na to da sam limitirana visinom, odmalena sam morala da uložim mnogo više truda i rada i neke detalje dovedem gotovo do savršenstva kako bih mogla da igram odbojku na nekom nivou. Iskreno, još nisam sigurna gde je moj maksimum. Često sam veoma stroga prema sebi i uvek tražim još, ali mislim da je većina sportista takva i da je to na neki način dobro. Teško je veoma… Iza nas su četiri meseca priprema, teško putovanje u Kinu i na Filipine… Sve traje veoma dugo i sigurna sam da su sve devojke jedva čekale da Evropsko prvenstvo konačno počne. Za ovaj trenutak spremamo se već mesecima“.
Da li ste zbog visine ikada pomislili da ćete morati da promenite poziciju i, recimo, postanete libero?
“U nekim trenucima verovatno jesam, mada su me čak u mlađim kategorijama stavljali na korektora, verovatno zbog leve ruke. Imala sam i sreću da upadnem u generaciju kod Jove Cakovića u Jedinstvu, da imam trenera koji je verovao u mene, davao mi priliku da igram i radio sa svakom od nas pojedinačno. Svi znaju kakva je škola u Staroj Pazovi. Poklopile su se neke kockice, ali mnogo toga zavisi i od trenera. Neki vole niže, tehnički kompletnije igračice, drugi više vole udarače. Odbojkaški svet je ogroman i mislim da za svakoga postoji mesto“.
U Jedinstvu ste osvojili praktično sve, a onda otišli u Rusiju, među mnogo više igračice. Kako je izgledao taj prelazak?
“U Rusiji igram u Uraločki, koja ima sistem koji me mnogo podseća na Pazovu. Ekipa je veoma mlada, mnogo se radi i trenira, a trener insistira na detaljima. Zbog toga mi je bilo lakše da se uklopim. Naravno, kada sam prvi put došla i videla koliko su sve devojke ogromne, nije mi bilo jasno kako sam ja uopšte dospela tamo. Ali vremenom sam se navikla“.
Kako vam sada izgleda prvo Evropsko prvenstvo kada ste konačno ovde?
“Uzbuđena sam i mislim da još nisam potpuno svesna da sam na Evropskom prvenstvu. Verovatno će morati da prođe nekoliko utakmica da shvatim koliko je ovo zapravo veliko takmičenje. Lakše mi je jer nas ima mnogo kojima je ovo prvi put, a mnogo nam pomažu i iskusnije igračice. Još traje privikavanje. Stigle smo malo da prošetamo i do centra Brna i za sada mi se sve dopada“.
Sa kim delite sobu?
“Sa Minjom Osmajić. Biramo same cimerke… Na početku smo bile Vanja Bukilić i ja, a Minja i Maša. Sa njima se najviše družim. Zbog okolnosti smo na kraju Minja i ja ostale. Znamo se još od 16. godine – baš smo pre neki dan pričale o tome. Prošle smo mnogo toga zajedno. Čak smo i prvi put kada smo bile zajedno u reprezentaciji delile sobu. Lakše je kada si sa nekim koga dugo poznaješ, znamo jedna drugoj navike i rituale. Šalile smo se da su prošle godine Maša i Buki otišle na takmičenje, a ove godine Minja i ja – podelili smo se“.
Srbija je prvenstvo otvorila pobedom protiv Austrije. Koliko je važno da i protiv ekipa koje su unapred otpisane pristup ostane isti?
“U svaku utakmicu moramo da uđemo maksimalno. Nekada je čak teže igrati protiv takvih ekipa jer ne znaš šta možeš da očekuješ. Trenutno pokušavamo da dođemo u što bolju formu, da se fokusiramo na svoju igru i ispoštujemo ono što trener traži od nas na sastancima i treninzima. Sada gradimo formu… I dalje imamo neke padove u igri – kada se dese onda gubimo nekoliko poena zaredom. Što je loše… Ali, vremenom će to biti bolje. Mnogo smo napredovale u nekim elementima kad pogledamo prošlu godinu, s obzirom na to je nova ekipa“.
Bilo je u prošlosti mnogo utakmica u pet setova. Da li vas je opterećivalo što ih niste završavale pobedom?
“Nisam sigurna da postoji jedan razlog. Svaki peti set je drugačiji. Možemo da kažemo da je psihički momenat, ali nekada zaista nije tako. Kada pogledamo snimke, nekad su u pitanju odbojkaški detalji, nekad protivnik ima sreće, nekad mi pogrešimo. Različite su utakmice i različiti razlozi zbog kojih smo gubile te pete setove“.
Od 2003. do Brna: Terzićevo 11. evropsko prvenstvo i rekord koji mu je nadohvat ruke
Imali ste priliku da sarađujete i sa Nikolajem Karpoljem i sa Zoranom Terzićem, dvojicom trenera sa 11 učešća na evropskim prvenstvima. Koliko vam to znači?
“Ogromna je stvar. Mislim da su obojica odbojkaške legende i zaista mi je čast što sam imala priliku da sarađujem sa njima. Kada pomislim da im je ovo 11. evropsko prvenstvo, a da je mnogima od nas prvo, zaista zvuči neverovatno“.
Kako izgleda saradnja sa Terzićem? Osećate li da sada ima sve više poverenja u vas?
“To je ipak pitanje za njega. Meni je velika čast da sarađujem sa takvim trenerom i trudim se da usvojim sve što govori, jer ima mnogo dobrih odbojkaških saveta. Drago mi je što trenutno imam svoju ulogu u reprezentaciji. Mislim da svaka od nas koje smo ovde ima određenu ulogu i da treba maksimalno da uradi ono što je do nje, jer svi zajedno imamo isti krajnji cilj“.
Ne znate uvek unapred ni ko će početi utakmicu. Drži li vas ta neizvesnost dodatno spremnim?
“Mislim da je sa jedne strane dobra, jer smo konstantno spremne da pomognemo ekipi. Nema opuštanja i mislim da to može da bude pozitivno“.
Ova reprezentacija nosi i nasleđe generacije koja je osvojila gotovo sve. Osećate li vi mlađe igračice zbog toga dodatni pritisak?
“Ja ga trenutno ne osećam. Svesna sam da smo na velikom takmičenju, ali pokušavam da razmišljam korak po korak. Najvažnije je da ne gledamo mnogo unapred. Prvo današnji trening, pa naredna utakmica i protivnik koji nas čeka“.
Sledeća je Češka, domaćin prvenstva, a Srbija je sa njom već igrala tokom priprema. Šta očekujete?
“Odigrale smo dve pripremne utakmice sa Češkom i rekla bih da je možda i potcenjena ekipa. Izvlače svoj maksimum, veoma dobro igraju u odbrani, a kada imaju dobar prijem, igraju veoma brzo i tada je teško protiv njih. Biće još teže jer su domaćini. Videla sam da su karte za utakmicu rasprodate, tako da ćemo se pripremiti najbolje što možemo i ući maksimalno, jer nam je ta pobeda veoma važna za dalji plasman“.
I baš na dan utakmice sa Češkom slavite 23. rođendan. Ima li lepšeg mesta za slavlje od Evropskog prvenstva?
“Zapravo, ne volim baš toliko svoj rođendan. Ne volim kada mi pevaju i kada sam u centru pažnje. Ali sigurno ću ovaj pamtiti – prvo Evropsko prvenstvo, rođendan, a 23 mi je omiljeni broj. Nekako se uvek nadam da će mi ta godina biti dobra“.
Nećete valjda saigračicama zabraniti da vam pevaju?
“Ne, ne, naravno (smeh)“.
A posle Evropskog prvenstva ponovo Rusija?
“Da, još prošlog novembra sam produžila ugovor i ostajem još jednu godinu. U početku mi je bilo teško da se priviknem, ali sada mi već pomalo nedostaje moj život tamo. Gledam na Rusiju kao na drugu kuću – sigurno ne bih ostajala treću godinu da mi nije lepo. Devojke su me sjajno prihvatile, čak se šale da sam Ruskinja. Navikla sam se na njihovu kulturu i mentalitet, a i ruski sam već prilično dobro naučila“.
Bonus video:
