Dimitrije Pušić brine da Srbiji ništa ne fali: Kina je kriva za sve! Kada smo stigli na pogrešan aerodrom, osetio sam se kao sam na svetu...

/Od izveštača Meridian Sporta iz Istanbula/

Dok odbojkašice Srbije razmišljaju o servisu, prijemu, bloku i narednom protivniku, neko drugi mora da razmišlja o svemu onome što ne bi smelo da im padne na pamet. Avionske karte, hoteli, sobe, oprema, termini treninga, obroci, komunikacija sa organizatorima, pasoši i selidbe iz grada u grad samo su deo posla Dimitrija Pušića. Kada sve funkcioniše kako treba, tim menadžer gotovo je nevidljiv. Problem nastaje upravo onda kada nešto ne funkcioniše – a za sedam godina uz jednu od najboljih reprezentacija sveta bilo je mnogo situacija u kojima je morao da pronađe rešenje praktično u hodu.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Pušić je u reprezentaciju ušao 2019. godine na poziv Zorana Terzića i odmah u prvoj sezoni našao se usred jedne od najvećih večeri srpske odbojke – finala Evropskog prvenstva protiv Turske u Ankari. Sedam godina kasnije opet je sa Srbijom na Evropskom prvenstvu, a put ga ponovo vodi u Tursku. Ovoga puta u Istanbul, gde će Terzićeve izabranice u subotu upravo protiv domaće selekcije pokušati da izbore novo evropsko finale.

A zanimljivo je da Pušić, posle putovanja širom Evrope, Azije, Severne i Južne Amerike, upravo zemlju u kojoj je Srbija sada stavlja na prvo mesto kada je organizacija u pitanju.

“Turska je broj jedan. Što se tiče stvari i potreba za ekipu, oni su odlični. Kina je isto veoma dobra sa uslovima, kao i Srbija. Ali, ako bih morao da poređam, rekao bih da je Turska broj jedan”.

OD KOŠARKE DO IDEJE DA POSTANE SPORTSKI NOVINAR

Do pozicije sa koje danas vodi računa o gotovo svakom detalju života reprezentacije stigao je prilično neočekivanim putem. Odbojke u njegovim dečačkim planovima nije bilo – sport je za njega dugo značio samo košarku.

“Košarku sam trenirao možda od trećeg-četvrtog razreda osnovne škole. To je bio za mene prvi i jedini sport. Nisam probao ništa drugo. Košarka mi je prijala od prvog trenutka”.

Igrao je na pozicijama jedan i dva, uglavnom u lokalnim klubovima kako bi treninge mogao da uklopi sa školom. Pred kraj srednje škole pojavila se mogućnost da pređe u tadašnji Alimenti Basket, ali…

“Baš kada je bio početak sezone imao sam povredu skočnog zgloba i nisam se priključio na početku. Oni su krenuli, a ja sam napravio malu pauzu. Pomislio sam da bi trebalo da se posvetim pripremi za prijemni ispit”.

Košarku ipak nije potpuno ostavio – još sedam-osam godina igrao je studentsku ligu. A izbor fakulteta imao je nekoliko verzija.

“Prvo sam rekao roditeljima ideju da studiram književnost. Međutim, posle nekoliko rečenica razgovora sa tatom shvatio sam da to nema neku budućnost”.

Nije nužno želeo da bude profesor. Privlačili su ga pisanje i čitanje, a onda se između književnosti i novinarstva pojavila još jedna ideja.

“Palo mi je na pamet da bi mi psihologija bila zanimljiva i da bih možda mogao da budem dobar u tome”.

Na pitanje da li je tada mislio da zna sa ljudima, odgovorio je uz osmeh:

“Mislio sam u tom trenutku da znam sa ljudima”.

Na kraju je prevagnula žurnalistika na Fakultetu političkih nauka.

“Želeo sam nešto što ima veze sa sportom, a da ne bude DIF. Nisam to ni u jednom trenutku želeo. Nekako smo zajednički, kroz usmeravanje roditelja – verovatno više nego što sam ja to izabrao, došli do žurnalistike, sa idejom da u nekom trenutku to povežem sa sportom koji sam pratio i voleo”.

Plan je bio jasan – sportsko novinarstvo. Od njega je, međutim, brzo odustao.

“Već po dodiru sa nekim stručnim predmetima. Mislim da je to bio kraj prve, možda drugi semestar prve godine ili početak druge, kada sam video da to u stvari nije baš tako kao što izgleda spolja ili kao što većina nas zamišlja pre nego što dođe bliže tome”.

Fakultet je ipak završio, iako je zbog posla studiranje potrajalo.

“U međuvremenu sam počeo da radim i onda je bilo veoma teško pokrenuti se i naterati se, ali sam na kraju izgurao, čisto da imam neku satisfakciju za toliko godina provedenih tamo”.

IDEJA POTEKLA OD MILENE RAŠIĆ I ZORANA TERZIĆA

Profesionalni put ga je prvo vratio sportu koji je najbolje poznavao. U sportski marketing ušao je preko kineske kompanije koja je u tom trenutku bila sponzor Košarkaškog saveza.

“Nekoliko godina sam radio samo košarku – sponzorstava, organizacije turnira, utakmica u Kini i slično”.

I upravo ga je Kina 2017. godine spojila sa ženskom odbojkaškom reprezentacijom Srbije.

“Tako sam i upoznao žensku odbojkašku reprezentaciju 2017. na nekim mini-pripremama”.

Turska dobro pamti šta joj je Srbija radila: Od beogradske drame pred Novakom Đokovićem do tišine u Ankari – pet mečeva koji su obeležili veliko rivalstvo

Bio je to period između poslednjeg vikenda tadašnjeg Grand Prija u Hongkongu i završnog turnira u Nanđingu. Umesto povratka u Srbiju, reprezentaciji je bilo logičnije da ostane u istoj vremenskoj zoni desetak dana, a Pušićev zadatak bio je da joj praktično bude domaćin.

“Firma u kojoj sam radio ušla je u sponzorstvo sa Odbojkaškim savezom, a ja sam bio zadužen za to da reprezentaciji sve što je potrebno bude obezbeđeno”.

Iskustvo je već imao. Tri godine pre toga svakog leta odlazio je u Kinu i radio sa košarkaškim ekipama iz Srbije i Crne Gore. Jedan od prvih problema koji je trebalo da reši bio je vrlo konkretan – hrana.

“Bilo je problema sa hranom najviše, pa smo odmah organizovali sastanke sa šefom kuhinje, medicinskim delom našeg štaba, selektorom i igračicama. Rešili smo te probleme koje su imali”.

Ispostavilo se da je reprezentacija istovremeno upoznavala čoveka koji će nekoliko godina kasnije postati njen tim menadžer.

“Mislim da je ideja potekla pre svega od tadašnjeg kapitena Milene Rašić i selektora Zorana Terzića, koji su me ubrzo posle toga pitali da li bih mogao i voleo da budem deo toga kroz poziciju tim menadžera”.

Zato Pušić danas u šali ima jednostavno objašnjenje:

“Kina je kriva za sve”.

MAJKA MI JE KINESKINJA, OBA RODITELJA PROFESORI KINESKOG

Postojao je, naravno, razlog zbog kojeg je baš on mogao mnogo lakše da rešava probleme srpske reprezentacije u Kini.

“Majka mi je Kineskinja, rođen sam u Srbiji i poznavanje jezika mi je mnogo pomoglo da se pre svega nađem u takvoj poziciji – da imam mogućnost da radim sa ekipama na taj način u Kini, da im pomognem. Svakako mi je omogućilo da budem u pravo vreme na pravom mestu”.

Kineski je u njegovom životu prisutan od najranijeg detinjstva. Kada je imao oko dve i po godine, proveo je šest meseci kod rodbine sa majčine strane.

“Slabo imam sećanja iz tog perioda života, ali mi kažu da sam u tom trenutku, koliko dete sa tri godine može da priča, pričao koliko srpski, toliko i kineski”.

Po povratku u Srbiju usledile su devedesete, dugo nisu odlazili u Kinu, pa je kroz svakodnevne razgovore u kući održavao tek osnovno znanje jezika. Ozbiljnije mu se vratio tokom srednje škole.

“Sledeći dodir sa kineskim jezikom bio je u trećoj godini srednje škole. Tada sam išao na neki letnji kurs u Kinu i počeo da idem na časove u Institutu Konfucije u Beogradu. Tu sam obnovio znanje koje sam imao i zaboravio u međuvremenu”.

Pravo merilo stiglo je tek kada je počeo da radi sa kineskim kompanijama.

“Sećam se prvog zvaničnog sastanka kada sam počeo da radim za tu kinesku firmu, baš mi je bilo teško. U početku sam mnogo više razumeo nego što sam mogao da pričam sa tim fondom reči, ali sam vremenom napredovao kroz svakodnevnu komunikaciju”.

Danas mu je posebno prirodna sportska terminologija.

“Pogotovo u tom sportskom delu, jer sam najviše vremena proveo u pregovorima i sportskim stvarima. Te reči su mi najbliže”.

A zanimljivo je da, uprkos porodičnoj vezi sa Kinom, studiranje kineskog nikada nije ozbiljno razmatrao.

“S obzirom da su mi i majka i otac profesori na katedri za kineski, kineski mi u početku uopšte nije bio opcija da idem da studiram. Bilo mi je nekako nepojmljivo da idem da polažem ispite kod roditelja”, nasmejao se glasno.

SVADBA JE ODLOŽILA DOLAZAK U REPREZENTACIJU

Prvi poziv za posao tim menadžera nije odmah prihvatio.

“Zvali su me i 2018, međutim tada sam bio u procesu menjanja posla i već sam imao neke privatne planove, zakazanu svadbu koja se poklapala sa terminom Svetskog prvenstva u Japanu”.

Izbor baš i nije postojao.

“Nije bilo realno da otkažem svadbu zbog ponude koja je došla u međuvremenu”.

Godinu kasnije sve se poklopilo.

“Od 2019, na poziv Terzića u tom trenutku, počeo sam da radim kao tim menadžer ženskog tima”.

Nataša Čikuc Dins stigla u Brno posle turbulentnih 48 sati: Da sam pisala knjigu, ne bi moglo bolje… Sestra bliznakinja veruje više u mene nego ja sama u sebe

I prva sezona odmah je donela evropsko zlato.

“Moja prva godina bila je evropsko zlato u Ankari”.

Reprezentacija je u tom trenutku već funkcionisala kao dobro podmazana mašina, pa se Pušić u početku više trudio da ništa ne poremeti.

“Tada sam više bio navijač i gledao da ne napravim nikakav problem. Preuzeo sam te normalne stvari koje radi svaki tim menadžer. Ta prva godina bila je nešto sasvim novo i, iskreno, više sam bio navijač nego što sam doprineo ili učestvovao”.

A onda je došlo finale Evropskog prvenstva protiv domaće Turske.

“Bilo je baš napeto. Sećam se da sam često izlazio na cigaru ispred hale, pa se vraćao. A peti set… Svi smo stajali, osim skauta koji su sedeli i radili”.

Tada je shvatio i koliko se praćenje utakmice uživo razlikuje od televizije.

“Uživo je još napetije, jer kući uvek možeš da promeniš kanal ili da napraviš pauzu. Odeš u drugu sobu”.

SHVATIO SAM DA SAM JEDAN OD NAJMLAĐIH

U reprezentaciju je ušao u trenutku kada je Srbija već bila aktuelni svetski i evropski prvak. Standardi nisu morali da se postavljaju…

“Standardi su od starta bili veoma visoki što se tiče očekivanja i rezultata koje su devojke sa selektorom pravile. Tako da sam samo ušao i u početku gledao da ništa ne pokvarim i da, šta mogu, doprinesem i pomognem”.

A onda je na prvim takmičenjima počeo da posmatra i ljude koji su isti posao obavljali u drugim reprezentacijama.

“Upoređivao sam se sa kolegama iz drugih reprezentacija i onda sam shvatio da sam tu jedan od najmlađih. Na neki način mi je to bila privilegija i čast, a sa druge strane opet pritisak da sve to iznesem na pravi način”.

Jer ekipa koja napada medalju ne bi smela da razmišlja o tome da li joj nešto nedostaje van terena.

“Kada smo na takmičenju, pritisak je svakodnevni. Samo je neka veća ili manja mera, u zavisnosti od situacija. Najviše zavisi od toga gde se nalazimo i kakvi su organizatori. Nije sve do naših mogućnosti”.

ŠTA ZAPRAVO RADI TIM MENADŽER?

Ako bi čitav posao morao da svede na jednu reč, odgovor je jednostavan:

“Organizacija”.

A kada se ta reč rastavi na svakodnevne obaveze, spisak postaje mnogo duži.

“Od zakazivanja priprema, hotela, organizovanja opreme da stigne na vreme, da se odštampa i da svi imaju dovoljno kada treba. Avio-karte, putovanja, usklađivanje puta, komunikacija sa organizatorima takmičenja na koja idemo unapred, da sve bude pripremljeno i da ne bismo imali neki prazan hod”.

I posao počinje mnogo pre nego što se igračice prvi put okupe.

“Neki prvi koraci pripreme sezone jesu kontakti sa selektorom i kondicionim trenerom onog trenutka kada nam izađe kalendar putovanja, odnosno kada znamo kako nam lokacijski izgleda sezona i gde sve treba da putujemo”.

Ljubavna priča košarkaša i odbojkašice: Udario me je kolima pijani vozač, ona je sela na avion i odmah došla! Tada sam shvatio da je prava – nesreća je bila presudna

Vladimir Banković i selektor prvo prave sportski plan, a onda stiže provera koliko je sve zamišljeno moguće sprovesti.

“Ja kada dobijem taj plan, a to je obično februar ili mart, gledam koliko je realan, koliko nije, pa se onda modifikuje u zavisnosti od okolnosti, gde se planiraju pripreme i tako dalje”.

Tokom samog takmičenja trudi se da bude prisutan i na treninzima, iako bez tim menadžera lopta, naravno, može da pređe preko mreže.

“Meni je lakše zbog mog dela posla da budem na treningu. Nije da bez tim menadžera ne može da se trenira ako je sve organizovano, ali gledam da budem, jer su mi tada svi na jednom mestu i, ako treba neka komunikacija ili nešto da se dogovorimo i odradimo, najlakše je tako”.

A kada reprezentacija stigne u novi hotel, cilj je da se ne gubi vreme.

“Uvek gledam da olakšam ekipi što više mogu. Uđem pripremljen sa pasošima, trudim se da unapred proverim da sobe budu spremne istog trenutka, da možemo da postavimo stvari. Uglavnom imamo obrok po dolasku i odmah krećemo sa sledećim aktivnostima”.

OD TERZIĆA DO STRANIH SELEKTORA

Priroda njegovog posla menjala se i u zavisnosti od toga ko je sedeo na klupi Srbije.

“Između selektora i igračica nema potrebe da budem spona kada je selektor Zoran Terzić, jer je on tu toliko dugo i sve te devojke poznaje veoma dobro. Moje je da im prenosim stvari koje su bitne za početak priprema”.

Sa stranim selektorima situacija je bila drugačija.

“Mnogo veći posao sam imao tih nekoliko godina kada su stranci bili treneri, jer sam tada bio prava spona između stranih selektora i Saveza pre svega, pa onda i sa devojkama”.

Posebno mesto zbog toga ima 2022. godina i dolazak Danijelea Santarelija.

“Tu godinu bih izdvojio u smislu da sam tada imao najviše posla oko svega. To je bila prva godina kada Terzić više nije bio selektor reprezentacije. Dolazi Santareli, koji je pre toga bio selektor Hrvatske, i onda smo krenuli sve od nule”.

Nije promenjen čitav stručni štab, ali jeste njegov veliki deo.

“Jedno 50-60 odsto bilo je novih ljudi, stranaca. Prilagođavanje njima i obrnuto, komunikacija devojke-selektor, devojke-štab, stranci, da sve ima nekog smisla i da opet održimo taj neki kult koji se gradio svih prethodnih godina”.

Sezona je na kraju završena na najbolji mogući način – Srbija je postala svetski prvak.

NADAM SE DA NIKO NIJE IMAO NEGATIVNO ISKUSTVO

Logistika je samo jedan deo posla. Drugi podrazumeva svakodnevnu komunikaciju sa ljudima, među kojima su neke od najvećih zvezda svetske odbojke. Kada se pomenu Maja Ognjenović, Tijana Bošković i ostale najiskusnije reprezentativke, Pušić na odnos sa njima ne gleda kroz veličinu imena.

“Mislim da je to više ljudski, kako sa nekim funkcionišeš. Moj posao ovde je da njima pre svega olakšam život i iz te perspektive nema razloga da ne funkcionišemo”.

Naravno, nisu svi odnosi identični.

“Sa nekim si u boljim odnosima, sa nekim si u korektnim odnosima, ali za sve ove godine ja se nadam da nema nikoga ko ima neko negativno iskustvo”.

I uz osmeh dodaje da dobra saradnja nije jednosmerna.

“Moram ja da funkcionišem sa njima, a i one moraju sa mnom”.

IMAO SAM SREĆU DA BUDEM TU KAD JE REPREZENTACIJA NA VRHUNCU

Pušić se namestilo da u reprezentaciju uđe upravo u periodu velikih rezultata.

“Imao sam sreću pre svega da se nađem u tom trenutku kada je reprezentacija stvarno bila na nekom vrhuncu i imali smo, sve do Olimpijskih igara 2024, taj niz medalja, gde smo se vraćali svake godine sa minimum jednim odličjem”.

Godine uz reprezentaciju donele su mu i veliki broj pečata u pasošu.

“Proputovao sam mnogo… Mogao bih da nabrajam zemlju po zemlju, sezonu po sezonu. Južna, Severna Amerika, Evropa, sigurno desetak zemalja u Evropi. Azija, Kina, Japan, Tajland…”

Ali boravak u nekoj zemlji i upoznavanje te zemlje nisu ista stvar.

“Zavisi koliko se zadržimo na određenom mestu. Ako je Evropsko prvenstvo, ako smo dve nedelje negde, sigurno imamo neko vreme za sebe… Uglavnom se to svodi na šetnje, da malo vidimo okolinu, upoznamo lokalnu kulturu, ali ništa posebno, jer nije mnogo vremena”.

OSETIO SAM OZBILJAN PRITISAK PRVI PUT

Putovanja donose i situacije u kojima organizacija za nekoliko minuta prestane da bude nevidljiv posao. Jedna od njih dogodila se već u njegovoj prvoj reprezentativnoj sezoni, tokom Lige nacija 2019. Srbija je trebalo da iz Japana otputuje na poslednji turnir u Kinu.

“Delimično zbog mog propusta, jer nisam proverio, ali najviše zbog propusta organizatora, bili smo u Japanu i trebalo je da pređemo u Kinu”.

Karte je unapred poslao domaćinima. Ekipa je rano ustala, sela u autobus i stigla na aerodrom.

“Onako sanjivi, pošto je bilo baš rano, tražimo let na ekranu i ubrzo shvatamo da smo na pogrešnom aerodromu. Umesto Hanede otišli smo na Naritu. Ili obrnuto”.

Jedino što je u bilo potpuno jasno – njihov avion neće čekati.

“U tom trenutku sve je bilo na meni. Tad sam osetio baš ozbiljan pritisak u poslu prvi put”.

Otišao je do šaltera avio-kompanije.

“Objasnio sam situaciju devojci iz avio-kompanije i ona mi je rekla: ‘Imate voz za tri minuta koji kreće dole sa minus dva sprata’. U startu je bilo nemoguće da stignemo. Ja shvatam u tom trenutku da mi ne stižemo na let koji je bukiran za nas”.

Pozvao je osobu iz japanske federacije, a činjenica da je japanska nacionalna avio-kompanija bila sponzor njihove reprezentacije pomogla je da se rešenje pronađe veoma brzo.

“Autobus se vratio po nas u roku od pola sata, prevezao nas na drugi aerodrom, oni su nas u međuvremenu ubacili na prvi sledeći let i u neki znak izvinjenja dobili smo čak i neko poboljšanje. Stigli smo isti dan uz malo avanture”.

Prvobitni let jesu propustili. Ekipa, ipak, nije ostala u Japanu.

“U tom trenutku sam se osetio kao sam na svetu”.

ITALIJA U PLAVOM, SRBIJA U PLAVOM…

I gotovo sve prve anegdote kojih se setio dolaze iz iste, debitantske godine. Sledeća je iz Koneljana. Srbija igra protiv Italije u Italiji. Logika kaže – domaćin je Italija.

Odbojkaška pravila kažu – ne mora da znači.

“Tada sam pogrešio boju dresova za utakmicu. Gledao sam: igramo protiv Italije u Italiji, mi smo gosti, ne možemo mi da budemo domaća ekipa. Međutim, to nema veze u odbojci, nego kako stave tim A, tim B”.

Odustao od prava, vodio reprezentaciju BiH, pa stigao do Srbije: Tokom korone sam menjao posteljinu i dočekivao goste – ne libim se nijednog posla zbog porodice

Pušić je devojkama poslao informaciju da ponesu dresove za gostujuću ekipu.

Italijanke – plave.

Srpkinje – plave.

“Utakmica je već počela. Sećam se, mislim da je Ruskinja bila tehnički delegat, prilazi mi u toku prvog seta i ukaže mi na grešku. Hotel je bio više od pola sata daleko. Nije bilo teoretske šanse da se bilo šta uradi po tom pitanju”.

Prva godina mu, očigledno, nije ostavila mnogo vremena za postepeno upoznavanje sa poslom.

IMAM PRELAZ OD ŠEST ILI SEDAM MESECI KAD ŽIVIM NORMALNIM ŽIVOTOM

Reprezentativna sezona poslednjih godina traje gotovo pet meseci. Putovanja jesu deo privilegije, ali je cena vrlo konkretna.

“Ovaj posao, s obzirom da reprezentativna sezona traje bezmalo četiri i po, pet meseci poslednjih nekoliko godina, najviše oduzima vreme sa najbližima. Porodica trpi najviše, kod svih nas”.

Njegova situacija se ipak razlikuje od igračica i trenera koji se posle reprezentativne sezone gotovo odmah vraćaju klupskim obavezama.

“Ja imam taj prelaz od šest-sedam meseci kada živim nekim normalnim životom. Oni nemaju, oni samo nastave u istom ritmu posle nekoliko dana”.

Odbojku tada prati, ali nema potrebu da svaki slobodan trenutak provodi uz nju.

“Naravno da pratim sve, i igračice i trenere po klubovima. Ali nemam želju da sednem i gledam tek tako. Nagledam se tokom leta utakmica i previše… Pogledam završnicu našeg Kupa, našeg prvenstva, ispratim naše prvenstvo pre svega zbog devojaka koje su tu pri reprezentaciji i, naravno, na tom najvišem nivou kada je Liga šampiona, pratim sve naše igračice. Ali ne bih mogao da gledam toliko odbojke”.

REZULTAT DEVOJAKA MERI NAŠ POSAO

Za godine provedene u reprezentaciji ostaju i odnosi koji ne nestaju kada se završi poslednja utakmica nekog leta.

“Prijateljstva održavamo i van odbojke kad god imamo prilike. Nisu česta, ali ih ima. Kao i u životu, ako su prava prijateljstva, ne moraju da budu intenzivna da bi opstala”.

Ali kada jednog dana više ne bude deo reprezentativnog ritma, jedna stvar posebno će nedostajati.

“Najviše to što donosi – taj naboj utakmica, iščekivanja, gde se na kraju dana, što verovatno nije najbolje merilo, kroz rezultat tih devojaka na terenu maltene meri naš posao, što nema veze jedno sa drugim”.

Jer rezultat na semaforu nikada neće moći precizno da izmeri rad čoveka čiji je posao da se problemi rešavaju pre nego što uopšte stignu do igračica.

“Nisam ja, ako su one prve na svetu ili u Evropi, najbolji tim menadžer na svetu ili u Evropi. Isto tako, kada nemamo uspeh, nisam ja najgori tim menadžer. Ali je prosto to deo ovog posla”, podvukao je Pušić na kraju.

Bonus video: