Odustao od prava, vodio reprezentaciju BiH, pa stigao do Srbije: Tokom korone sam menjao posteljinu i dočekivao goste - ne libim se nijednog posla zbog porodice

/Od izveštača Meridian Sporta iz Brna/

Stevan Ljubičić (46) je zbog odbojke napustio studije prava, a mnogo godina kasnije ostvario jedan od najvećih profesionalnih snova i postao deo stručnog štaba reprezentacije Srbije. Iza tog poziva stoje više od dve decenije trenerskog rada, veliki rezultati u različitim sredinama, evropska finala i poverenje koje je sticao radeći sa nekim od najboljih srpskih odbojkašica. Posao ga je vodio kroz brojne klubove i zemlje, ali mu je doneo i duge periode daleko od porodice.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

U velikom razgovoru za Meridian sport govorio je o počecima u rodnom Kosjeriću, Darku Zakoču od kojeg je učio još kao mladi trener i pozivu Zorana Terzića, ali i radu sa sestrama Bošković, Aleksandrom Uzelac, Brankicom Mihajlović i Majom Aleksić.

Otvoreno je govorio i o problemima koje je doživeo u Turskoj, godinama tokom kojih je ćerka odrastala dok je on radio u inostranstvu, kao i periodu korone kada je odbojku nakratko zamenio izdavanjem apartmana na Zlatiboru, dočekivanjem gostiju i poslovima kojih se, kako kaže, zbog svoje porodice nikada ne bi libio.

Stevan Ljubičić danas sedi na klupi reprezentacije Srbije, a put do nje počeo je daleko od velikih odbojkaških scena. Početkom 21. veka prelomio je da studije prava neće biti njegov životni izbor, vratio se u rodni Kosjerić i praktično odmah zakoračio u trenerski posao.

“Bilo je negde 2002. godine. Rešio sam da prekinem neuspešne studije prava, vratio sam se kući, još sam igrao i krenuo da radim sa dečacima, pionirima i kadetima u Kosjeriću“, počeo je priču za Meridian Sport Stevan Ljubičić.

Kosjerić je, kada je odbojka u pitanju, mnogo više od male sredine u zapadnoj Srbiji. Ljubičić ga pamti kao mesto u kojem se ljubav prema ovom sportu prenosila generacijama.

“I dan-danas je prepun talenata, a apsolutno je reč o tradiciji. Detalj koji sam uočio jeste da se u vreme korone i zatvaranja, odbojka igrala bukvalno na svakom terenu. Deca sa roditeljima, komšijama, ujnama, tetkama, bakama… Odbojka se igrala baš na svakom koraku, a posebno je ženska odbojka uvek bila cenjena”.

Njegovi prvi koraci u ovom sportu dogodili su se u periodu kada muški klub u Kosjeriću nije ni funkcionisao. Želja je, međutim, bila dovoljno velika da se pronađe način.

“Bila je neka pauza, možda više od 10 ili 15 godina. Ja sam odlučio da treniram, kao i još jedan moj drugar čiji je otac bio odbojkaš i koji je hteo da nastavi porodičnu tradiciju. Nas dvojica smo otišli kod nastavnika fizičkog u osnovnoj školi koji je držao odbojkaške sekcije i pokucali na vrata da treniramo sa devojčicama. Nije nas pustio. Rekao je: Ako dovedete 40 dečaka, onda ćete moći da napravite svoju grupu”.

Ono što je možda trebalo da ih obeshrabri, pretvorilo se u izazov.

“Na sledeći trening doveli smo 40 dečaka. Celu generaciju. Svi dečaci iz naše generacije došli su na taj prvi trening. Neko je ostao dva, neko tri treninga, ali mislim da je više od pet retko ko ostao. Nas nekoliko koji smo ostali nastavili smo da treniramo, a vremenom su se priključivali i dečaci iz drugih generacija i odeljenja. Prvo je bila sekcija, pa rekreacija, pa tek onda klub”.

Ne želi sebi i tadašnjim saigračima da pripiše zasluge za povratak odbojke u Kosjerić, ali dobro pamti koliko je vremenom čitava sredina ponovo počela da živi uz klub.

“Nismo mi bili neki rodonačelnici, ali to jeste bio povratak odbojci posle jednog dužeg perioda. Kasnije se mnogo dece bivših odbojkaša priključilo nama, a preko dece su se uključivali i roditelji – neki kao treneri, neki kao uprava kluba. U jednom momentu maltene je cela čaršija bila uz taj odbojkaški klub, što muški, što ženski. Odbojka zaista ima dugu i veliku tradiciju u Kosjeriću i generalno u mom kraju. Tu su i Jedinstvo iz Užica, Mladost iz Lučana… Znate koliko je odbojkaša i odbojkašica poteklo iz tog regiona“.

TRENIRAO SAM EKIPU U KOJOJ SU BILE NEKE SAIGRAČICE MOJE SADAŠNJE TAŠTE

Ljubičić je tokom studija dve godine igrao za Železničar Beograd. Kada je došlo vreme da odluči šta dalje, shvatio je da od odbojke ne želi da se udalji, iako trenerski posao tada nije nudio ni približno sigurnost kakvu bi mlad čovek mogao da poželi.

“Nisam hteo da se udaljim od odbojke. Dve godine, dok sam studirao, igrao sam primača za Železničar Beograd. Jednostavno dođeš u neke godine kada treba da odlučiš šta dalje. U tom momentu trenerski posao nije bio ni toliko plaćen ni isplativ. Ja sam krenuo tim putem, počeo da se edukujem, a paralelno sa tim moraš nešto i da radiš”.

Prvu ozbiljniju šansu dao mu je čovek koji ga je dobro poznavao kao igrača.

“Ljudi iz kluba, odnosno pre svega moj bivši trener Brana Milojević, prepoznali su da bih mogao time da se bavim. On me je pozvao da mu pomognem i da preuzmem pionirsku selekciju”.

Nije dugo ostao samo u mlađim kategorijama.

“Vrlo brzo posle toga stigao je poziv tadašnjeg predsednika ženskog kluba, pokojnog gospodina Radoja Pantića, da preuzmem seniorsku žensku ekipu. Mislim da sam u jesen 2002. počeo da radim sa seniorskom ekipom. U toj ekipi su, recimo, bile neke saigračice moje sadašnje tašte. Tako je sve krenulo.”

Vrlo mlad našao se među seniorkama, ali dilemu da li je izabrao pravi put više nije imao.

“Bio sam spreman. Hteo sam da se opredelim za to i nekako sam sebe pronašao u svemu tome”.

DARKO ZAKOČ JEDAN OD PRVIH KOJI JE UVEO JUTARNJI TRENING U SRBIJI

Znanje je tada tražio gde god je mogao da ga pronađe. Slobodno vreme koristio je da odlazi u Užice i posmatra rad Darka Zakoča u Jedinstvu.

“Maltene svako veče, odnosno svako slobodno vreme, koristio sam da odem u Užice na trening Darka Zakoča u Jedinstvu, koji je u tom momentu bio neprikosnoven na našem podneblju”.

Jedan od prvih dolazaka posebno pamti.

“Sećam se da sam došao na trening i seo na tribine, a Darko mi je rekao: Ne, ne tu. Dođi ovde, da možeš da čuješ i da pitaš šta te interesuje“.

Tako je počeo odnos koji traje i danas.

“Bio sam prihvaćen pre svega od Darka, Vojkana i svih ljudi koji su tada bili u klubu. Odrade trening, onda sednemo posle treninga, ja pitam ono što me interesuje, više slušam njihove anegdote i iskustva… Tako su izgledali ti počeci. Najveću pomoć imao sam od svog trenera Brana Milojevića i od Darka. On je uvek bio otvoren prema meni i raspoložen da podeli informaciju ili savet. Kad god mi je bila potrebna bilo kakva pomoć, bio sam slobodan da ga pozovem i pitam ono što me u tom trenutku interesuje. Tako je i dan-danas“.

Vremenom je shvatio da od velikog trenera ne treba očekivati gotovu formulu.

“Svi mi čekamo da nam neko da nekakav recept ili otkrije neku tajnu, a tajna je zapravo jednostavna. Tajna je da prepoznaš, da uočiš, da negde nešto i iskopiraš, ali da u većini stvari budeš svoj. I da od starijih kolega pre svega dobiješ neku smernicu – u komunikaciji, načinu na koji rešavaju određene situacije i probleme”.

Darka Zakoča srce vratilo na mesto gde je izgradio osam titula: Nekad sam radio za bonove iz pekarskog preduzeća, čistio salu ako treba – danas treneri prvo pitaju za platu

Prvi seniorski posao doneo mu je i upoznavanje sa specifičnostima rada u ženskoj odbojci.

“Moj prvi seniorski kontakt sa odbojkom bio je sa ženama, a to ume da bude veoma kompleksno. Igrao sam u jednom momentu paralelno sa tim što sam radio kao trener i to su stvarno dva različita sveta. Ono što možete da zateknete u muškoj ekipi i svlačionici i ono što zatičete u ženskoj veoma se razlikuje. Kasnije sam imao priliku da radim i sa muškarcima, ali možda baš zato što sam počeo sa ženama, nekako se više pronalazim u tome”.

Sa Zakočem je ostao u kontaktu i mnogo godina kasnije. Podrška je stigla i neposredno pred Evropsko prvenstvo.

“Baš pred polazak na ovo Evropsko prvenstvo razmenili smo nekoliko poruka. Poruka jeste bila upućena meni, ali smo svi dobili podršku i vetar u leđa”.

A slika strogog Darka Zakoča koju javnost često ima za Ljubičića izgleda nešto drugačije.

“Darko je maksimalno posvećen svom poslu. Traži maksimum pre svega od sebe, a onda, naravno, i od svih oko sebe – saradnika, igrača, rukovodstva… Jednostavno je takav”.

Dobro zna i koliko je Zakoč učestvovao u promeni načina na koji se nekada radilo u ženskoj odbojci.

“Preko nekih bivših igrača znam i njegove početke, odnosno početke tog Jedinstva iz Užica i koliko je svoje energije uložio da promeni svest. Mislim da je bio jedan od prvih trenera kod nas koji je uveo jutarnji trening. To tada nije bilo toliko zastupljeno, govorim pre svega o ženskoj odbojci. Vrlo rano je krenuo u neku vrstu profesionalizacije. Radili su se jutarnji i večernji treninzi, a vrlo brzo su i igračice mahom školu pohađale vanredno, kako bi mogle maksimalno da se posvete treningu. Znam koliko je iscrpljivao sebe i koliko je tražio od sebe, pa je bilo normalno da isto traži i od svih oko sebe“.

KUPIO SAM STAN, KOJI JE TREBALO ISPLATITI…

Formiranje porodice je kod Stevana promenilo je prioritete. Trenerski posao u Srbiji nije pružao dovoljnu finansijsku sigurnost, a obaveze su postajale sve veće.

“U Srbiji u tim godinama taj posao nije bio finansijski isplativ kao danas, a pogotovo ne kao u inostranstvu. Obaveze rastu, a primanja nisu bila samo skromna, nego pre svega neredovna. Da bi mogao finansijski da se ostvariš i da porodični život ne trpi zbog posla kojim se baviš, ako želiš da ostaneš u tom poslu, u jednom momentu moraš da se odlučiš na takav korak“.

Postojao je i sasvim konkretan životni razlog.

“Kupio sam stan koji je trebalo isplatiti, a onda su se otvorile mogućnosti, preporuke i ponude za inostranstvo. Prvo sam otišao zbog tog stana i planirao da to bude kratak period, a evo već 12–13 sezona u kontinuitetu radim u inostranstvu”.

Prva stanica bio je Bejrut i muška odbojka.

“Prvi angažman i prvu priliku u inostranstvu dobio sam u Libanu, u Bejrutu, sa muškom ekipom. Imao sam sreću da naletim na jednu zrelu grupu ljudi. U tom momentu maltene je cela ekipa bila starija od mene, a imali smo i odlične strance. Između ostalih, Savani je u tom plej-ofu bio deo ekipe. Napravili smo dosta dobrih kontakata i rezultata.”

Liban mu je doneo i prvo veliko iskustvo prilagođavanja potpuno novom okruženju.

“Meni je značilo i to što pređeš neki novi prag, naučiš da se prilagođavaš novim situacijama i da komuniciraš sa takvom grupom igrača”.

Planirao je da ostane, imao načelni dogovor sa drugim klubom, ali se po povratku u Srbiju ponovo javio Zakoč.

“Dobio sam poziv od Darka da se priključim njemu i njegovom stručnom štabu u Blažu. Nisam želeo to da odbijem, iako je finansijski ponuda u Libanu bila znatno bolja. Ovo mi je bilo mnogo izazovnije, a preko njega sam ponovo ušao u neki drugi krug“.

Blaž je tih godina imao snažan srpski pečat.

“Mislim da je tada bilo sedam igračica iz Srbije. Bila je tu Martina Šamadan iz Hrvatske, Tanja Marković, Beloruskinja koja takođe perfektno govori srpski… Kompletan stručni štab, osim tadašnjeg fizioterapeuta koji je bio lokalac iz Blaža, činili su Srbi. Uglavnom smo koristili naš jezik i komunikacija se maltene svakodnevno odvijala na srpskom.”

Klub je godinama predstavljao i odskočnu dasku za igračice iz Srbije.

“Bio je baza za naše igračice i prilika za neke mlade igračice iz Srbije da naprave iskorak. Recimo, Maja Aleksić, Jovana Kocić, Isidora Kockarević… Promenila se klima, nije više to tako. U periodu dok je Darko bio na čelu kluba, a kasnije i ja, gurali smo tu ideju. Tradicija se održavala i davala odlične rezultate”.

Rezultati nisu izostali ni van domaćih okvira.

“U domaćem prvenstvu uvek si favorit, a imali smo i zapažene rezultate u Evropi – finale Lige šampiona, finale CEV kupa više puta, finale Čelendž kupa… Za klubove sa takvih područja finala često predstavljaju maksimalan domet, jer uvek naletiš na neku ekipu iz Italije, Turske ili Poljske koja je kvalitetnija”.

KO KAŽE DA NIJE MAŠTAO O SRBIJI – LAŽE

Godine rada kao prvi trener i asistent naučile su ga da na isti posao gleda iz različitih uglova.

“Mnogo se razlikuju te uloge. Ali i ovo je neprocenjivo iskustvo. Rad sa selektorom, kada si njegov asistent, daje ti priliku da sa određene distance sagledaš stvari i vidiš kako neko drugi organizuje, vodi i radi. Onda možeš malo trezvenije da razmišljaš o svemu. S druge strane, imaš priliku da pitaš trenera ono što te interesuje, da čuješ, vidiš i naučiš“.

A onda je stigao poziv koji za nekoga ko je odrastao uz uspon srpske ženske odbojke ima posebno značenje.

“Onog momenta kada je Terza definitivno prihvatio da se vrati na klupu naše reprezentacije, dobio sam od njega poziv da se priključim i budem deo stručnog štaba. To sam sa zadovoljstvom prihvatio”.

Nije pokušao da sakrije koliko mu znači dolazak do klupe Srbije.

“Ko god bi rekao da se bavio odbojkom ili trenerskim poslom, a da nije maštao o tome, sigurno bi lagao. Procvat ženske odbojke kod nas kretao je maltene sa Darkom, Terzom, Jedinstvom, Zvezdom, Poštarom, Vizurom… Ja sam deo tog vremena. Naravno da smo svi maštali da jednog dana delimo te uspehe zajedno sa njima. Meni se jedan od tih snova ostvario.”

A učenje nije prestalo ni kada je stigao do reprezentacije.

“I ne samo od Terze i Baneta, nego i kroz razgovore sa kolegama, a u poslednje vreme mnogo i sa igračicama. Ono što možeš da čuješ od Maje, Tijane, Mine Popović i svih tih igračica takođe je velika škola. Ja to tako shvatam”.

IGRAČICE POZIVAJU NA SVADBE, KRŠTENJA…

Iskustvo reprezentativne odbojke nije mu, međutim, počelo sa Srbijom. Kao selektor Bosne i Hercegovine upoznao je i potpuno drugačiju stranu tog posla.

“Drugačije je od ovoga, naravno, pre svega zato što je odgovornost na tebi. Odbojka na našim prostorima često je organizovana na način da su stručni štab i ekipa oni koji su tokom leta maksimalno posvećeni tome, dok su ostali ljudi u organizaciji često volonteri. Bar sam ja imao takvo iskustvo“.

Zbog toga je stručni štab preuzimao i poslove koji nisu bili isključivo trenerski.

“Ljudi svoje slobodno vreme žele da posvete reprezentaciji i onda ne možeš sa sigurnošću da se pouzdaš da će u svakom trenutku biti tu. Zbog toga smo mnogo organizacionih stvari preuzimali na sebe. Vrlo brzo smo naučili da tako mora da funkcioniše i pronašli model. Neke uloge podelili smo čak i igračicama, što je dalo dobre rezultate“.

Rezultatski pomak bio je vidljiv.

“Kada sam imenovan za selektora, reprezentacija je na FIVB rang-listi bila negde na 60. ili 70. mestu, nisam sada siguran tačno, bez značajnijih rezultata. Imali smo dva učešća na Evropskom prvenstvu i osvojenu Srebrnu ligu, što je sigurno možda i najveći uspeh te selekcije”.

Tijana Bošković u zagrljaju sa Hrvaticom Samantom Fabris: Čula sam da je ovo njena poslednja utakmica u reprezentaciji

Ipak, kada se osvrne na taj period, prvo ne govori o tabelama i rezultatima.

“Ono što mi je zaista ostalo u sećanju jeste rad i konekcija sa tim igračicama. I one su osetile da poseduju kvalitet za nešto više od dotadašnjih rezultata. Nijednog momenta se nisu štedеле, nikada nisu pravile problem, nikada nije bilo: ‘Zašto ovo?’ One su bile motori i pokretači svega.”

Odnos je vremenom prerastao granice sporta.

“Vrlo brzo su se adaptirale na mene i moj stručni štab, koji je opet pretežno bio iz Srbije. Imali smo divnu komunikaciju. Danas su to već žene, zovu nas na svadbe, krštenja… Ta veza je iz poslovne i sportske vrlo brzo prerasla u prijateljsku. Danilo Pejović, moj pomoćnik koji je godinama bio sa mnom, kao i veći deo mog stručnog štaba, ostali su tamo da nastave svojim putem. Koristim priliku da im poželim mnogo sreće”.

NIJE FER ŠTO JE DAJANA UVEK BILA ‘TIJANINA SESTRA’

U Bosni i Hercegovini radio je sa Dajanom Bošković, a danas u reprezentaciji Srbije svakodnevno sarađuje sa Tijanom. Sličnost među sestrama za njega nije teško pronaći.

“Kako da ne. Po karakteru se vidi da su sestre. Tića jeste malo specifičnija. Nju znam veoma dugo, ali sarađujemo kroz ove dve godine u reprezentaciji. To je zaista pobednički mentalitet”.

Dajana je tokom karijere često bila predstavljana upravo kao “Tijanina sestra”, što Ljubičić ne smatra pravednim.

“Dajana je ista takva, samo je nekako uvek bila ‘Tijanina sestra’, a to nije fer. Dajana je izuzetan igrač, izuzetan čovek i izuzetna osoba. Možda nije imala fizičke predispozicije kakve Tića ima, ali sve drugo je stvarno imala. Pre svega onaj hercegovački mentalitet, inat i sve ostalo što je većina te generacije iskazivala u mnogim momentima“.

Dajana je u međuvremenu završila igračku karijeru.

“Pre nešto više od mesec dana bila joj je svadba, udala se i definitivno je završila. Pre dve godine imala je povredu prednjih ukrštenih ligamenata i pokušavala je da se vrati, ali više nije bilo isto. Htela je neku jaču ligu, ali nije imala ponude iz tih liga i rešila je da više neće. Posle povrede je bilo vidljivo da ne može da se vrati na nivo na kojem bi ona želela da bude i koji je potreban za to. Nisam direktno pričao sa njom o toj odluci, ali znam da je čekala ponude i na kraju rekla: Dosta”.

VEĆINA EKIPE NIJE DOBIJALA PLATU

Jedna od najznačajnijih klupskih etapa odvela ga je u Tursku. Zeren je brzo rastao, ali sportski kvalitet ekipe nije uvek pratila organizacija kluba.

“Jeste bilo problematično u smislu da organizacija nije mogla da prati kvalitet ekipe. I ne govorim samo o prošloj sezoni i Ligi šampiona. To se ispoljilo već prve godine”.

Klub je praktično preko noći morao da se prilagodi zahtevima najvišeg nivoa turske odbojke.

“To je klub koji je osnovan 2023. godine, mislim. Posle jedne sezone u Drugoj ligi Turske ušli su u Sultanlar ligu i sigurno nisu znali koje su sve potrebe i izazovi u organizacionom smislu. Vrlo brzo se to ispoljilo i morali smo da radimo i veliki deo posla koji možda nije bio u našem opisu posla. Bili smo primorani na to“.

Uprkos tome, rezultati su stizali.

“Već prve sezone napravili smo, siguran sam, zapažen rezultat. Kada se neko praktično anoniman probije na neku od vodećih pozicija u Turskoj, za to se čuje u celoj Evropi i svetu”.

Druga sezona donela je još veće ambicije, ali i mnogo ozbiljnije probleme.

“Druge godine nadogradili smo ekipu i završili kao trećeplasirani, uz velike organizacione i finansijske probleme. To nije bilo nimalo lako. Kao i malo pre što sam rekao za Bejrut i rad sa starijim igračima, tako je i ovo bio novi momenat i prilika da sebe nadogrđuješ i tražiš način kako da se boriš i sa tim. Kako da balansiraš između tih nekih zahteva, ambicija i onoga što je realnost. Većina ekipe nije dobijala platu. Nisu kasnile jednu, nego više plata, bilo je više meseci kašnjenja i finansijskih problema”.

Zoran Terzić: Nekad je kod mene bilo kao u vojsci, ali shvatio sam da je poverenje najvažnije… Maja poput lopte u sali – podrazumeva se, Tijana je velika ne samo zbog vrhunskih uspeha

Njegov posao tada više nije bio samo da pripremi ekipu za sledećeg protivnika.

“Od igračica treba da tražiš profesionalizam i da budu posvećene pre svega sebi, jer na prvom mestu predstavljaju sebe, pa tek onda klub, i da istovremeno ostvarite zacrtane ambicije i ciljeve. Kada sagledam sezonu iz tog ugla, zaista sam prezadovoljan. A možda takvi momenti i situacije naprave još čvršće veze među igračicama i ljudima uključenim u sve to”.

Uprkos svemu, odlazak u Zeren nikada nije doživljavao kao grešku.

“Ma ne. Ko može da žali? Prilika da budeš trener u Sultanlar ligi je čast, a pogotovo da ostaneš i napraviš rezultat. Liga šampiona došla nam je kao nagrada, ali i kao ambicija vlasnika i rukovodstva kluba da se napravi iskorak i stekne prepoznatljivost ne samo u okvirima Turske, nego i Evrope.”

Jednu utakmicu posebno vidi kao sliku ekipe koju je vodio. Na otvaranju Lige šampiona Zeren je bio na korak do senzacije protiv Koneljana.

“Tu utakmicu su odigrale sve, ali baš sve kao jedna. Možda vođene Aleksandrom Uzelac u tom momentu, ali doprinos svih igračica bio je nemerljiv. Maja Aleksić je odigrala fantastičnu utakmicu, kao i mnoge druge, a svaka igračica bila je srcem i dušom na terenu. Mislim da je upravo to krasilo tu ekipu“.

Zbog toga ostaje žal što je projekat prekinut baš u trenutku kada je delovalo da ide uzlaznom putanjom.

“Kada sam odlazio tamo, projekat je bio da se kroz četiri, eventualno pet sezona napravi ozbiljniji iskorak, da se dođe do nekog finala evropskog kupa i slično. Mi smo vrlo brzo praktično ostvarili neke od tih ambicija. Možda je i to bilo pogrešno. Možda je trebalo da budemo pametniji i da sve radimo postepeno, ali zahtevi koji su postavljani pred nas bili su takvi i trudili smo se da, iako možda nismo imali najbolju ekipu, napravimo najbolje rezultate“.

Važnim uspehom smatra i ono što se dogodilo sa igračicama posle Zerena.

“Mnogo igračica je dolazilo i neću reći oživljavalo karijere, ali neke koje su prethodnih godina imale podređene uloge u svojim ekipama kod nas su dobijale glavne role i opravdale ih. Mnoge od njih su posle Zerena otišle u mnogo bolje klubove. I to je veliki uspeh svih nas. Naravno, pojedinac koji napravi takav korak najzaslužniji je za njega, ali bez kolektiva ne možete ništa“.

UZELAC IMALA SREĆE ŠTO JE PORED NJE BILA BRANKICA

Aleksandra Uzelac upravo je u Zeren stigla kao veliki potencijal, a odlazila kao igračica spremna za još veće izazove. Ljubičić smatra da je na njen razvoj uticala i jedna od najboljih srpskih odbojkašica prethodne generacije.

“I ona je, kao i ja, imala sreću da u tom momentu uz sebe ima Brankicu Mihajlović. Brankica je neko ko je mnogo pomogao u razvoju Aleksandre Uzelac, ali i nama kao stručnom štabu svojim kvalitetom i iskustvom”.

Koliki autoritet Mihajlovićeva i dalje ima u svetu odbojke, video je i na jednom zanimljivom primeru.

“Sećam se kada se Fedorovceva vratila iz Kine, iz Šangaja. Posle utakmice sa nama došla je do Brankice da se upoznaju, pošto se do tada nisu lično poznavale, da se fotografišu i malo popričaju. Za Brankicu mogu slobodno da kažem da je legenda svetske odbojke. Taj status je pre svega zaradila na terenu i svojim igrama“.

Brankica Mihajlović blista u Turskoj – i to na poziciji korektora: Ne idem u visine, brzo zaboravim i poraze i pobede

Uzelac je, sa druge strane, bila spremna da iskoristi okruženje u kojem se našla.

“Imala je svoju ambiciju, videla je šta su zahtevi te lige, ekipe i kluba i bila spremna da radi više i što pre napreduje kako bi dokazala kvalitet. Već prve sezone bila je lider, druge je to opravdala i potvrdila. Nadam se da će tako nastaviti. Prvi sam bio za to da treba da dobije šansu u kolektivu koji se bori za ozbiljan plasman”.

Plan je bio da upravo oko nje Zeren nastavi da raste.

“Veoma mi je žao što nije nastavljena priča sa Zerenom, jer je ona trebalo da bude centar oko kojeg će se sve graditi i nadograđivati. Trebalo je da bude motor svega toga. Išli smo ka tome, ali, nažalost, nije se ostvarilo”.

Sa Majom Aleksić radio je u klubu, a njen izostanak iz reprezentacije Srbije ne posmatra samo kroz ono što ona donosi na mreži.

“Nedostaje igrački, ali i ljudski. Stvarno je autoritet. Nije bez razloga dobila kapitensku traku u periodu dok su Tijana i Maja bile odsutne i dok smo bili na VNL-u. Žao mi je što nije sa nama. Pre svega želim da se što pre oporavi i da može da se posveti svom pozivu i karijeri bez smetnji i problema. Čujem da oporavak ide dobro. Nedostaje nam svima, ali okolnosti su takve. Koga nema, bez njega se mora“.

NE ZNAMO NI MI GDE SU KRAJNJI DOMETI OVE EKIPE

Evropsko prvenstvo vratilo ga je u potpuno drugačiju ulogu. Kada je razgovor vođen, među glavnim kandidatima za završnicu izdvajao je tri reprezentacije, ali bez želje da bilo kome unapred dodeli medalju.

“U ženskom sportu se retko kada nešto može znati sa sto odsto sigurnosti. Pretpostavljam da su to Italija, mi, Turska… Sve je moguće, ali mislim da su te tri ekipe po timskom kvalitetu korak iznad ostalih. Individualnog kvaliteta ima u maltene svakoj reprezentaciji“.

Iskustvo ga je naučilo i da Srbija sebi ne sme da dozvoli da protivnike posmatra samo kroz imena i renome.

“Ne treba zaboraviti da mi već dve godine gubimo od Francuske, gubimo od Holandije i tako dalje. Treba biti oprezan. Nismo u poziciji da sa sigurnošću tvrdimo da smo apsolutni favoriti. Jesmo favoriti samo kada svakoj utakmici pristupimo sa maksimalnom ozbiljnošću i motivacijom. Tada jesmo.”

A upravo tada, smatra, granice ovog tima nije jednostavno odrediti.

“Tada mislim da čak ni mi u stručnom štabu ne znamo gde je krajnji domet ove ekipe“.

Grupna faza zato za njega nije bila pravo merilo.

“Razgovarao sam sa igračicama. Uočimo neke propuste i detalje koji bi na terenu trebalo da izgledaju mnogo drugačije, a one kažu da će, kada dođe određena faza i kada motiv bude drugačiji, i to izgledati drugačije. Svima je bilo jasno da smo favoriti i da je postojala velika razlika u klasi, pa se onda neke sitnice ispolje u negativnom kontekstu. Ali siguran sam da će na narednim utakmicama, koje su najvažnije, devojke znati da budu u fokusu. Siguran sam”.

ĆERKA JE MALTENE ODRASLA BEZ MENE

Posle svih klubova, zemalja i reprezentacija, Ljubičić danas nema spisak sredina koje još mora da osvoji da bi karijeru smatrao uspešnom.

“Imam želju da budemo zdravi i da posao kojim se bavimo radimo sa užitkom. Da li će to biti ovde ili tamo, nemam neke posebne planove i ciljeve kada je izbor kluba u pitanju. Trenutno sam bez angažmana i radujem se čak i tome, jer već duži period nisam imao priliku da imam slobodno vreme i da se malo više posvetim porodici. Koliko će taj period trajati, to je već pitanje“.

Upravo je porodica tokom svih tih godina podnela najveći teret njegovog posla.

“Mnogo. Supruga na prvom mestu. Ćerka je maltene odrasla bez mene. Kada sam otišao iz Kosjerića za Užice, imala je dve i po ili tri godine. Kada nisi kod kuće, nema razlike da li si udaljen 50, 500 ili 5.000 kilometara. Nisi kod kuće. Jedina razlika je mogućnost da brže i češće dođeš“.

Dok je bila mala, teško je prihvatala očeva odsustva. Godinama kasnije uloge su se pomalo promenile.

“U početku je ona to veoma teško prihvatala. Vremenom je naučila da živi sa tim. Kasnije se situacija okrenula i ja sam počeo malo teže da prihvatam. Dođe u neke godine kada joj je društvo na prvom mestu. Dođeš kući i hteo bi da provedeš više vremena sa njom, a ona kaže: ‘Izvini, imam svoje planove.’ Naravno da je to normalno i da treba da bude tako, ali ne pada ti baš lako”.

Porodična odluka od samog početka bila je da supruga i ćerka ne sele život iz zemlje u zemlju prateći njegove angažmane.

“Nismo ni pokušavali. Ja sam otišao te prve, a i druge godine – sa idejom da ovo odradim, pa da se finansijska slika popravi… Da kažeš – nešto smo zaradili, pa sad možeš malo mirnije… To se onda pretvori u ovo u šta se pretvorilo. Od početka smo imali dogovor da ne izlažemo porodicu, a pre svega dete, stresu zbog promene sredine, društva i svega ostalog. Meni je bilo mnogo važnije da ona odraste u stabilnoj sredini, stekne svoje društvo i svoj život. Da li je ispravno jedno ili drugo, ko to može da kaže“.

Danas je zadovoljan odlukom koju su doneli.

“Znam da je vaspitana na pravi način i da je odrasla onako kako bih voleo da je odrasla i da sam bio kod kuće. Supruga je odradila dobar posao, kao i svi ljudi oko nas, porodica i prijatelji”.

A Kosjerić je imao i jednu dodatnu prednost.

“Mala sredina je takva da se vrlo brzo primeti ako se nešto događa. Odmah dobiješ dojavu gde god da si. Ništa ne promiče”.

SVE MI JE LEPŠE I LEPŠE U KOSJERIĆU

Što više vremena prolazi, povratak kući mu sve više znači.

“Kako godine prolaze, sve mi je lepše i lepše. Sve mi više prija život u maloj sredini. Baš mi prija. Svoj na svome, mirno”.

Tamo ga čeka ono što tokom sezone najviše nedostaje.

“Tu su porodica, rodbina, a pre svega prijatelji. Žao mi je samo što nikada ne možeš da ostaneš dovoljno dugo da svima posvetiš vreme. Uvek se neko naljuti: Nisi se javio, nismo se videli…”.

Prednost malog mesta brzo rešava deo problema.

“To je stvarno mala čaršija. Izađeš na ulicu i sretneš 50 odsto svojih najbližih i prijatelja, pa u jednom dahu pola posla odradiš”.

Veliki gradovi nikada ga nisu posebno privlačili.

“Nikada nisam bio ljubitelj velikih gradova i tog ludila sa prevozom i planiranjem svakog dela dana. I u sredinama u kojima sam radio uvek sam se trudio da budem blizu hale i posla”.

Dve godine u Ankari ipak pamti po dobrom.

“Kada je uporediš sa Istanbulom, nije ludnica, ali je grad od skoro sedam miliona stanovnika. U Istanbulu je haos 24 sata dnevno. Ankara je nešto poput Beograda. Ima jutarnje i popodnevne špiceve kada saobraćaj postane haotičan, ali inače nije tako. Mnogo je mirnija, pitomija i veoma bezbedna. Za dve godine tamo sam se osećao izuzetno bezbedno i sigurno”.

Bivša Majina i Tijanina saigračica iz Ezačibašija predvodi Hrvatsku: Jedva čekam da se vidimo na terenu! U prethodne dve godine sam se odmorila od reprezentacije

Tek što je taj grad počeo da doživljava kao svoj, došao je kraj jedne etape.

“Bilo je lepo. Taman smo se odomaćili, a došlo je vreme za promenu”.

NAJVEĆA AMBICIJA MI JE DA BUDEM ZDRAV I NORMALAN

Sa iskustvom se promenio i njegov odnos prema stresu. Odbojka je u međuvremenu počela da liči na fudbal i po tome koliko se brzo treneri troše.

“Nekada to u odbojci nije bilo pravilo, ali danas se izgleda taj model iz fudbala preneo i na odbojku. Svi traže neku prečicu do uspeha, kroz jednu sezonu ili jednu utakmicu“.

Konkurencija među trenerima postala je veća, a strpljenja klubova sve je manje.

“Nekada je stvarno morao da postoji kontinuitet da bi se napravio krajnji proizvod i rezultat. Danas je i konkurencija veća. Mnogo je trenera, mnogo bivših igrača koji već planiraju da igraju još dve sezone, a onda krenu trenerskim putem. Svi očekuju da će dobiti šansu u najboljim klubovima”.

Stres, kaže, ne može da nestane, ali može da se nauči kako da se sa njim živi.

“Stresan je posao, naravno, ali stresan je onoliko koliko ti napraviš i dozvoliš da bude stresan. To dolazi sa godinama i iskustvom. Naučiš da se nosiš sa tim”.

Nekada mu je čak i priprema običnog treninga predstavljala opterećenje.

“Više vremena mi je trebalo da pripremim jedan trening jer sam bio ubeđen da svaki mora da bude različit – nova vežba, novi zahtev… Dok na kraju ne shvatiš da je suština da u onome što radiš budeš najbolji. Da prepoznaš grešku, uočiš nedostatak i ispraviš ga, a ne da sve bude dekorisano i šareno”.

Danas su ambicije mnogo jednostavnije.

“Poslednjih nekoliko godina moja najveća ambicija je, veruj mi, da budem zdrav i normalan. Ništa više”.

NISAM SE RODIO NI KAO ODBOJKAŠ, NI KAO ODBOJKAŠKI TRENER

Nikada nije ozbiljno razmišljao šta bi bio da nije trener. A onda je korona na nekoliko meseci zaustavila njegov svet.

“Nikada nisam razmišljao o tome. Ali imali smo period korone kada sam ostao bez angažmana i bez većeg dela ugovora iz prethodne sezone. Kada je sezona prekinuta, prestale su i obaveze i moraš da se okreneš nekim drugim stvarima“.

Odgovor je pronašao na Zlatiboru.

“Dve ili tri godine ranije kupili smo apartman na Zlatiboru. Taj stan smo tada pretvorili u apartman za izdavanje”.

I nije bio samo vlasnik koji je čekao da posao neko drugi završi.

“Dočekuješ goste, menjaš posteljinu, sređuješ, ispraćaš… Supruga je, naravno, bila neizostavna, ali ja sam imao dovoljno slobodnog vremena da se baš posvetim tome”.

Ipak, bez odbojke nije izdržao dugo.

“Kod mene to nije dugo trajalo. Već posle tri meseca počneš da tražiš nešto da radiš. Tada sam prihvatio poziv da odem u OK Beograd i budem neka vrsta mentora. Proveo sam tamo možda dva meseca. I dan-danas sam mnogo u kontaktu sa ljudima tamo. Zemljaci smo, prijatelji… Počeo sam ponovo da radim i vrlo brzo je stigla nova ponuda i angažman“.

A kada bi sutra odbojka ponovo nestala iz njegovog života, jedno zna sigurno – ne bi sedeo i čekao.

“Ako ne bih mogao da se bavim trenerskim poslom, sigurno bih radio nešto drugo. Ne bih sedeo. Za potrebe svoje porodice ne libim se nijednog posla. Tako sam odgajan i vaspitan“.

I možda upravo ta rečenica najbolje zatvara put koji je počeo sa 40 dečaka na treningu u Kosjeriću, prošao preko napuštenih studija prava, Užica, Bejruta, Rumunije, Bosne i Hercegovine i Turske, sve do klupe reprezentacije Srbije.

“Nisam se rodio ni kao odbojkaš ni kao odbojkaški trener. To jeste postalo moje životno opredeljenje, ali ako bi došlo do toga da nešto mora da se menja – menjao bih”.

Bonus video: