Darka Zakoča srce vratilo na mesto gde je izgradio osam titula: Nekad sam radio za bonove iz pekarskog preduzeća, čistio salu ako treba - danas treneri prvo pitaju za platu

Darko Zakoč je ponovo tu. Ozbiljnog pogleda, oštrih crta lica, glatko obrijane brade, sa nešto više sedih vlasi na glavi. Vrhunski kvalitet, volja i entuzijazam takođe su tu. Verovatno i određena doza ludosti, jer u suprotnom teško da bi kupio povratnu kartu za Užice. Srce ga je vuklo nazad. Po glavi su se vrtele slike prepunog ‘Velikog parka’, proslave trofeja, čuvenih finala, duple krune, talentovanih devojaka…

Punih sedam godina odbojkašica užičkog Jedinstva nije bilo u Superligi. Nekadašnji višestruki šampion države potonuo je sve do Prve B lige 2019. Bio je na ivici provalije, gotovo minuti su ga delili od gašenja… Sada je stanje bolje, od ovog leta ponovo se nalazi u elitnom društvu, ali i dalje je daleko od čvrstih temelja. Kada u takvoj situaciji trener koji je podigao osam trofeja u ovom klubu odluči da se vrati, onda njegov povratak može da se nazove i ‘potez 2024. godine‘.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Dok u restoranu dvorane ‘Veliki park’ ispija domaću kafu i gasi jednu po jednu cigaretu Darko za Meridian Sport govori o sadašnjim vremenima, ali se priseća i onih ranijih koji bude nostalgiju. Prošle su skoro dve decenije od njegove poslednje titule na ovoj klupi, ujedno poslednje klupske. Mnogo toga više nije isto kao tada…

“Nisam više mlad, promenio sam se kao što je i ova hala“, uz blagi osmeh započinje priču Zakoč. “Godine vas menjaju, sazrevate, rastete… Počeo sam kao vrsnik sa tim devojkama, sad nekima od njih mogu da budem i deka. Sada su tu Z generacije sa nekim drugim idejama, mora im se na drugi način prići… Ali, ja ne odustajem od onoga – rad, red i disciplina. To mora da se zna. Već četiri i po meseca svaki dan sam prvi na svom radnom mestu, to očekujem i od njih. Želim požrtvovanje i posvećenost, koliko je to moguće u ovim vremenima. Kada vratimo posvećenost do samog kraja, svima će biti bolje, a naročito užičkoj odbojci“.

Poznato je da je glavni krivac za Darkov povratak legendarni kapiten reprezentacije Vesna Čitaković Đurišić, koja je ovaj klub i spasila gašenja.

“Pokušavala je i ranije da me dovede. Pre mog povratka u Partizan, Vesna je insistirala, ali se nešto izjalovilo u nekim njenim procenama, pa i u pregovorima. Sada je bila baš ubedljiva. Još kada sam otišao u Rapid prošle sezone bilo je neke prepiske. Uspela je da me ubedi… Na prvom mestu proradila je ta emocija. Svi smo mi kao endemska biljka. Nešto me vuklo da se vratim posle 20 godina na početne korake. Naravno, uvek je jedno ono što želiš, a drugo je put do realizacije“.

Po tonu njegovog glasa čini se da nije baš najzadovoljniji…

“Želeo bih da bude ambiciozniji plan, da bude nešto veće…”, slegao je ramenima. “Na godinu dana smo se dogovorili, pa ćemo sesti i razgovarati. Videćemo koliko to bude moguće, koliko drugi sve to budu hteli da isprate. Iskreno, iz mene ne govori sujeta – ja od prošlosti ne živim, svakog dana želim ponovo da se dokazujem i u ovim godinama. Ukoliko se i ostali budu poklopili i budu želeli da se klub vrati na stare staze uspeha i ponovo doživi renesansu kao 1990-ih i 2000-ih godina, ja sam tu! Vojnik Jedinstva. Sigurno da možemo da se dogovorimo“.

Photo: Meridian Sport

Darko na raspolaganju ima ekipu bez zvučnih imena. Na okupu je tim koji u ovom trenutku ne može da se bori za trofeje.

“Takve su bile realne mogućnosti kluba. Takvo je i tržište, veliki je odliv. Svako ko nešto ostvari u domaćoj ligi gleda uz pomoć menadžera da ide preko granice. Da je zaživela naša ideja koju smo imali na početku ekipa bi rasla iz meča u meč i sigurno bila konkurentnija… Međutim, ponavljam da je dugačak put od ideje do realizacije. Razočaravajuće je… Praktično celu sezonu igramo bez projektovanog sastava. Što zbog povreda, što zbog odlaska Jovane Vesović. Na papiru moglo je da bude bolje, mogli smo da budemo konkurentniji“.

Užičanke su sezonu otvorile sa četiri vezane pobede. Na krilima najvećeg pojačanja Vanje Savić letele su i više nego što su mnogi očekivali…

“Bila je to malo i posledica povoljnog rasporeda. Igrali smo sa našim konkurentima. Posebno važna je bila utakmica sa Partizanom u Užicu, ona nam je dala određenu dozu pozitivne psihologije i samopouzdanja. Pobedili smo u tom neizvesnom meču, a onda je došla ta serija sa Omladincem, Radničkim. To nam je bio uspešan početak za nešto što smo kasnije očekivali. Pad je došao u mečevima sa ekipama za koje sam mislio da će nam biti najveći konkurenti za bolje pozicije u plej-ofu. To su Pazova i Srem. Tu smo ostali nekompletni, nismo bili na svom nivou i doživeli smo ubedljive poraze“.

Na zimsku pauzu Jedinstvo je otišlo sa polovičnim skorom 6-6. Zauzima sedmu poziciju i ima dobre šanse da se nađe u plej-ofu. Iako rezultatski sve to deluje prilično dobro za klub koji je stigao iz Prve lige, Zakoč nije zadovoljan.

“Ja nikad nisam zadovoljan, to svi znaju. Na tim nekim svojim nezadovoljstvima sam gradio karijeru. To mi je bio poriv – raditi više i jače, stalno učiti… Tako usmeravam oduvek i svoje igrače. Ostaje žal za utakmicama sa Pazovom, naročito sa Sremom ovde u Užicu. Možda je moglo biti bolje, a možda je moglo i gore. S obzirom na to kakva je bila situacija igrači su izvukli neki maksimum. Imali smo jednu očajnu utakmicu protiv Uba kada nismo bili prepoznatljivi. Ja sam i rekao ‘Ako gubimo, treba da bude dostojanstveno, sa otporom gde svako od nas prepozna da je dao svoj maksimum’. Praktično jedna utakmica je bila loša, da nismo ličili na sebe“.

Na svim ostalim mečevima ekipa je pokazala ratnički karakter, igrala je dobru odbojku, čak i kad je gubila.

“To i jeste bila neka ideja vodilja, da pokušamo da im usadimo ratnički mentalitet. Sve ekipe imaju mnogo svojih pozitivnih strana, a i nedostataka – naročito se odnosi na tehnički deo… Ukoliko ne radiš na terenu, to postaje problematično, sa velikim brojem posebno onih neiznuđenih grešaka, koje niko od nas trenera ne voli. A ako radiš i boriš se, ako si uvek tu u borbi za svaki poen, loptu, onda možeš da sakriješ te neke mane. To je prvi cilj i mene kao trenera. A onda ako vas igrači isprate, dobijete pozitivnu refleksiju“.

Veliki uticaj na rezultate imala je povreda leđa Vanje Savić. Mlada igračica je vezala nekoliko sjajnih partija, a onda ponovo osetila bol… Operacija očigledno nije trajno rešila problem.

“Nažalost, tako izgleda… Tokom leta se poklopila moja i Vesnina želja da je dovedemo. Znam to dete od njenih početaka, perspektiva je… Kvalitetan igrač već sada. Nažalost to njeno zdrastveno stanje je veliki problem, pitanje je kako će se dalje razvijati njena karijera. Ona želi, hoće… S druge strane mi ne želimo ničije zdravlje da ugrožavamo. Preuzeli smo taj rizik, bilo smo svesni da može da bude komplikovano, ali ovako da je pola sezone nemamo u sastavu – to nije bilo ni u našim najgorim razmišljanjima. Radimo na njenom oporavku… Ja pokušavam da izbegavam da kažem, ali mislim da praveći komparaciju sa ranijim vremenima, sličnog potencijala, sličnih problema dolazi se do zaključka da u današnje vreme oni ne poznaju ni prag bola, na najmanji problem su uplašeni… Mi ih ne teremo, ne želimo da klub pritiska igrača. Ja se nadam da ćemo možda u drugom delu imati Vanju u pravom izdanju“.

Vanja Savić se u Užicu vraća na odbojkašku scenu: Posle operacije – Zakoč i Jedinstvo su najbolja opcija

Pojasnio je Zakoč detaljnije i situaciju vezanu za Jovanu Janković (devojačko Vesović), koja je trebalo da bude jedan od nosilaca.

“Mi smo emotivno vezani za neke igrače, zbog ranijih vremena. Joca je mnogo dala ovom klubu, meni kao treneru takođe. Bila je ideja da dođe iako završava karijeru, pa da to uradi u Jedinstvu na jedan lep način. Nažalost, to se nije ostvarilo. Pravila je određene pauze, došla je u situaciju da na neke prve bolove postavi sebi pitanje budućnosti. Prelomila je da napusti igranje. Bila je tu prvih šest kola, mada imala je tih problema i tokom pripremnog perioda. Mi smo tokom priprema bili nekompletni, što ja nisam mnogo potencirao, a sigurno da svaki trener želi da ima ekipu na okupu i da ona raste iz dana u dan, popravlja neke stvari. Mi to nažalost nismo imali“.

O kvalitetu lige Darko je bio dobro upoznat jer je ne tako davno vodio ekipu Partizana.

“Nisam skroz otuđen, bio sam tu pre dve godine. Mislim da je došlo do apsolutnog raslojavanja kvaliteta – u najjačoj grupi su prve četiri ekipe. Ti klubovi su uspeli da angažuju iskusnije igrače, inostrana pojačanja koja im malo dižu kvalitet… Onda smo tu mi ostali u grupi od petog do osmog mesta, pa ekipe koje idu od devetog do 12. Generalno to je problem čitave evropske odbojke. Tehnički nivo strahovito opada, to je ono gde mi treneri treba da posvetimo najveću pažnju. Da se ne ulagujemo igračima, da ne radimo ono što bi oni želeli i voleli da čuju, nego da budemo uporniji, istrajniji… Te uske specijalizacije koje su počele u ranom dobu, kada deca praktično se prvi put susretnu sa odbojkom, prave nam velike probleme. Nema više univerzalaca, nema igrača koji bi u svakom segmentu igre mogli da gase te probleme tehničke prirode. Generalno u Evropi opada kvalitet odbojke, čak i u onim zemljama koje su na najvišem nivou“.

Već u pionirskom uzrastu devojčice se specijalizuju za poziciju primača servisa, korektora, srednjeg blokera…

“Imao sam priliku da vidim da se pionirskom treningu radi šest na šest. Ja se nikada sa tim nisam slagao. Mislim da upornost, hiljade pravilnih ponavljanja, dobrih demonstracija vode ka tome da se odbojka savlada. To je veoma specifičan, težak sport – praktično dva olimpijska ciklusa su vam potrebna za osnovnu, pravilnu obuku, da biste se posle nadograđivali. Veliki problem je što ih prerano guramo u vatru. Imao sam ja te situacije i ranije, ali to su bili igrači koji su prošli dobru obuku, pa su onda ulazili u prvi tim silom prilika. Sada se to dešava preko noći, većina se i ne snalazi najbolje. Ima tu problema i do vaše novinarske struke, gde posle jedne dobre utakmice proglašavate igrače zvezdama, budućim reprezentativcima, to ne utiče najpozitivnije na te mlade ljude. Oni vide onda izokrenutu sliku. Poenta cele priče jeste da je talenat jedan mali segment, a da rad predstavlja osnovu svega u profesionalnom sportu“.

Velika promena u odbojci je bila kada je uveden libero. Dobro se toga seća trofejni stručnjak…

“Lutalo se tu na početku… Mi stariji pamtimo da je i Andrija Gerić bio libero. Kod mene su libera igrale Sanja Tomašević, Ceca Ilić… Mislim da su te uske specijalizacije donekle doprinele tome da se izgubila univerzalnost odbojke. Vi kada gledate odbojku tipa na OI u Seulu – svi su igrali sve. Američka generacija koju je predvodio Karč Kiralji – neverovatno koje tehničko umeće. Sada da stavite Vesnu Čitaković da prima servis biće uspešnija od nekih primača. To su neke nelogičnosti za mene. Mislim da nam je libero upropastio tu priču. Kad vidimo nekog visokog on je odmah korektor ili srednji bloker i ništa drugo. Onda svaki njihov ulazak u zonu odbrane predstavlja problem jer to nije njihova uloga, libero će sve to pokriti. Ja nikad nisam bio pristalica takvih stvari. Univerzalnost, obuka pa onda kad vidite šta je najpotrebnije ekipi birajte poziciju… Ja sam vrlo često igrao i bez klasičnog korektora. Sticajem okolnosti a nekad i iz svoje ideje sa tri igrača koji će kontrolisati, koji će u kriznim momentima pojačati prijem. To je u ženskoj odbojci esencija uspeha i kvaliteta, stabilnosti… Neke stvari su prepisivali od studentske američke odbojke. Ja nikad nisam bio pristalica toga“.

Darko se trudi da i u sadašnjoj ekipi svakog igrača obuči da bude kompletan. Zna se da traži mnogo… Njegov dolazak sigurno da je na početku izazvao strah kod pojedinih devojaka.

“Ja sam odmah njima rekao da o meni priče kruže, ali da su one daleko od realnosti. Rekao sam im i da mogu samo da se plaše sebe i svog učinka, a da nemaju razloga da se plaše mene. Ja sam neko ko će raditi za njih, stajati uz njih. Kada budu davale maksimum biću im najbolji advokat i u odbrani od medija, navijača… Možda jeste floskula, ali zna se da kada ekipa izgleda dobro njoj pripadaju zasluge, a kada ne izgleda dobro kritike idu na adresu trenera. Tu smo poslagali kockice i tako otprilike funkcionišemo. Na samom staru sam im poručio da ćemo prvo učiti kako da treniramo, a da će onda taj trening početi da nam vraća pozitivnije reakcije na utakmicama. Posle četiri i po meseca neke stvari smo složili, ali ima prostora za napredak“.

Iako Zakoč ne vezuje za sebe epitet – strog, zna se da ga u javnosti vide kao takvog…

“Jesu počeci bili takvi… Ali, oni koji su radili sa mnom kada su sazrevali i pravili komparacije sa drugim kolegama su uviđali kako je to zapravo bilo… Ja sam u prvom redu bio strog prema sebi, svojim zahtevima, disciplini, profesionalnosti, a onda normalno da sam to tražio i od onih s kojima radim. Možda se dešavalo da nekad u mladosti u nekim afektivnim trenucima i pređem granicu, to sada više ne radim. Sve je to danak neiskustvu i sticanju nekih znanja. Ovo je multidisciplinarna profesija, u kojoj morate da vladate svim oblastima. Sećam se svojih početaka bez kondicionog trenera, bez bilo kakve druge medicinske pomoći, onda usmeravate sebe i pokušavate da se što više edukujete u svim oblastima“.

ARITMIJA ME ODVOJILA OD ODBOJKE, JEDNO VREME SAM IGRAO NA SVOJU ODGOVORNOST

Veoma mlad je Darko uplovio u trenerske vode. Rođen je 1963. godine, a već tokom 1980-ih počeo je ozbiljnu karijeru… Sa 31 bio je šampion Jugoslavije.

“Sve je krenulo od igračke priče. Da ne hvalim sebe… Bio sam deo jedne veoma talentovane generacije ovde u Užicu. Splet nekih okolnosti, loše logistike nije nam dozvolio da napredujemo. Bili smo na pragu Prve B lige u Eks Jugoslaviji… I onda kad vas ne podržavaju, polako se to rastura… Mene je pored toga i na lekarskom otkrivanje aritmije udaljilo od odbojke, čak sam jedan period igrao na svoju odgovornost. Malo ljudi i zna da su moje počeci uporedo igranje i vođenje jedne generacije mladih momaka. To se sve dešavalo 1985. godine. To je početak moje trenerske karijere. Inače, Jedinstvo je ranije još 1970-ih godina bilo član Savezne lige, u vreme Ane Jokanović i mog pokojnog učitelja Srba Nikolića… Ali, kasnije je došlo do urušavanja, stiglo je do Srpske lige. Postojali su tada neki ljudi u klubu – oni su prepoznali u meni kvalitet, došli na razgovor i tako je te 1986. godine krenula priča sa Jedinstvom. Praktično od nule… To su bili počeci sa devojčicama od 13, 14 godina. Za osam godina smo uspeli da dođemo do prve titule“.

Dragan Kobiljski ušetao u Humsku sa istim osećajem, ali kao drugi čovek: Život me naučio da se sve okrene u sekundi

S obzirom na to da je trenirao i dečake i devojčice, može lako da napravi paralelu…

“Ja nikad nisam pravio razliku. Znam da moje kolege dele odbojku na mušku i žensku, ali sve zavisi od vašeg principa. Ja sam uvek radio jednu jedinu odbojku. Razlika postoji naravno u tom psihološkom pristupu, to je nešto sasvim drugačije. Postoji razlika i u snazi izvođenja nekih tehničkih elemenata, ali generalno princip treniranja je isti“.

Da bi se devojčicama došao sa dna do najvećih visina u Jugoslaviji morao je da uradi rudarski težak posao.

“Sećam se te prve godine u Srpskoj ligi imali smo sedam uzastopnih poraza, već mi je svega bilo preko glave… Da nije bilo tih ljudi verovatno bih odustao, ne bih imao snage da sve to prebrodim. Uz njihovu podršku, kao i uz lojalnost koju devojke znaju mnogo više da iskažu nego muškarci, to se prevazišlo, krenuo je uspon. Posle tri, četiri godine smo se domogli Saveznog ranga… Pratilo nas je i to da smo i u EKS Jugoslaviji bili neko ko je bio prepoznat po tim mlađim kategorijama. Mi smo igrali sve, nisam bežao ni od čega. Kroz to smo sticali neko isustvo, te moje devojčice koje su bile praktično pionirke igrale su i pionirsko, kadetsko, juniorsko, Osvajale te poslednje titule u bivšoj Jugoslaviji na svim nivooima. Tada se već videlo da mi polako rastemo…“.

Sve devojke u ekipi u to vreme bile su iz Užica.

“Na njih smo se oslanjali… Praktično prvo pravo pojačanje bila je Jasmina Mazalica koju smo doveli kada je razmišljala da napusti odbojku. Ona je bila tas na vagi koji je pomogao da osvojimo tu prvu titulu u duelu sa Crvenom zvezdom“.

Zidovi užičke dvorane puni su šampionskih uspomena Jedinstva

Sada je već Darkova kolekcija prepuna trofeja, teško ih je i prebrojati… Ali, taj prvi se pamti zauvek.

“Sad skoro je bio jedan koncert u Užicu koji je bio veoma posećen. Supruga i ja smo dolazili u halu. Slivale su se reke ljudi, dvorana puna, i onda prođu te slike kroz glavu. Toga je bilo pregršt, ali posebno ta peta utakmica tada ostaje za nezaborav. Praktično igla nije mogla da padne, mi smo iz karantina sa Zlatibora išli. Kratki put do hale u mini busu prelazili smo sat, sat i po vremena, jer nismo mogli da prođemo od ljudi koji su išli. To su predivne uspomene, bude nostalgiju u ovom trenutku kada prepoznajete sva lica koja su u dvorani. Nažalost, put do vrha je težak, uz mnogo rudarenja, a kad počne pad – on je strmoglav, veoma brz… Voleo bih da možemo da budemo u prilici da se ponovo borimo za neke pozicije, da ljudi ponovo steknu poverenje u nas. Ljudi vole pobednike, to nije moja misao, to su rekle i moje starije uvažene kolege iz sveta košarke. U Srbiji se vole pobednici, sve što radiš ima određenog poštovanja, ali pišu se samo oni koji beleže pobede i osvajaju titule. Tako da – to bi bila neka ideja – da bar još jednom doživim takve trenutke, da ova hala bude ponovo na odbojci puna do poslednjeg mesta“.

Kad pomisli na ta trofejna vremena ne bude mu baš svejedno.

“Budi se nostalgija, budi se i tuga… Napravi se distanca… Sedam, osam godina Jedinstvo je bilo član nižeg ranga takmičenja, teško je povratiti poverenje, teško je da ljudi prepoznaju da se tu radi nešto dobro. Jedan od najvećih problema je što se u tom periodu urušila i škola užičke odbojke. Mnogo je devojčica nekada bilo iz Užica, ovaj kraj raspolaže neverovatnim fizičkim potencijalom, antropometrijskim… To bi trebalo da bude tako. Ali, zašto se to desilo, zašto nismo uspeli da održimo kontinuitet – ne znam. Ja sam rekao i kada sam odlazio: ‘Klub nije jedan čovek, klub nije jedna uprava, nije jedna ekipa, veoma je važno da klub sam po sebi budu stabilan i jak’. Može proći turbulencije, padove u rezultatskom smislu, ali treba da bude spreman da uvek iznedri neke nove talente i na tome da živi. Ovo nije profitabilan sport, nije ni sredina koja je previše bogata sponzorima… Vi morate da budete usmereni na rad sa mladim devojkama, talentima, pa ako vam dođe prilika da to oplemenite i sa nekim kvalitetnijim pojačanjima, onda je to samo plus“.

Poslednji izdanak užičke škole je Maja Aleksić, koja je rođena 1997. godine. Iz Jedinstva je u Vizuru kod Zakoča došla 2013. godine.

“Posle nje je veliki vakum… Treniraju deca i sada odbojku ovde, imamo škole, ali ne možeš sa dva ili tri treninga nedeljno da napraviš neko čudo. Uvek sam potencirao kad sam pričao, kad pitaju kako je Užice radilo to što je radilo… To je važan deo priče o meni i mom trenerskom putu. Kada su drugi radili tri puta, mi smo četiri, kada su oni četiri – mi smo šest. Uvek više… Nebrojano sati smo ostajali, uzimali ključeve od školskih sala, sami čistili parket, da bismo što više trenirali i što više napredovali. Sa veoma malim fondom sati vi možete da budete najbolji trener na svetu, ali ne možete da naradite onako kako vi to želite. Sada prvi tim ne oskudeva sa terminima, košarka i mi smo u prvom planu, to je sasvim OK. Ali za mlađe kategorije bi sigurno trebalo znatno više vremena i mogućnosti da se radi sa njima“.

Put do prve titule bio je trnovit, ali Darko je uvek bio optimista i verovao je u čudo.

“I dalje mislim da onaj ko ne sanja nikad neće ni ostvariti sve snove. Uvek sam bio ambiciozan. Naravno, nikada ne možete garantovati da možete ostvariti, ali tome treba da težite. Vrlo brzo smo uspeli, to je isto jedan od fenomena. Od nule smo krenuli te 1986, a 1994. dolazi prva titula, dupla kruna. Pre toga 1993. prvi kup… To predstavlja određeni raritet u svetu sporta, iz ovako male sredine. U Užicu je gostovao i sam krem evropske odbojke, igralo se finale Top tims Kupa (kao sada CEV kup). Nažalost, sve brzo padne u zaborav, ostaje mali krug ljudi koji se toga seća“.

Zakoč je prvi put napustio Jedinstvo 1996. godine. Bio je to ispostaviće se rastanak samo na kratko.

“Prešao sam najpre u Vršac, koji nam je bio konkurent, tu se nisam baš usrećio… Došlo je do promena u klubu… Onda sam otišao u Italiju, pa se vratio u Užice – drugi mandat od osam godina trajao je od 1997. do 2005. U Italiji se nisu se namestile kockice, bilo je mnogo obećanja… Kolega Nešić i ja tada vodili reprezentaciju Jugoslavije, igrali smo neke turnire u Bariju, pa je tada došlo do ideje da preuzmemo taj klub. Imali smo ogromna obećanja da će to biti sve na najvišem nivou, konkurentna ekipa u vreme kad je Italija bila izraženije jača u odnosu na ostatak Evrope. Ništa se nije ostvarilo od toga, tako da sam se ja već posle polusezone vratio i odmah dobio poziv od Jedinstva. Stvari se nisu mnogo promenile u Užicu, možda malo igrački sastav, ali i dalje je tu bio kostur koji sam dobro poznavao…“.

Nastavio je sa osvajanjem titula sve dok Zvezda nije srušila tu jaku užičku tvrđavu.

“Zvezda je bila ta koja je za nijansu u tom trenutku bila motivisanija, ambicioznija da te neke stvari uradi prvi put. Dobro poznata floskula da je uvek teže braniti nego osvajati. Mi smo u određenom periodu odolevali, ali videlo se da se Zvezda približava, da postoji ogroman potencijal u prvom redu trenerski od strane Zorana Terzića, a onda i igrački. Dolazile su i postajale neko ko može dobro da zapreti. Đerisilo, Spasojević, Gaga, Skali… Sve devojke koje su kucale i na vrata reprezentacije. Ja sam ih sa 16, 17 godina uvodio u nacionalni tim. Videlo se da će to biti sve neizvesniji dueli. Mi smo ih možda prevarili za tu poslednju titulu 2005. godine, kada su oni bili igrački jači“.

NISAM BIO PODOBAN, NITI U MENADŽERSKIM SISTEMIMA

Kada je 2005. završio drugi mandat u Jedinstvu, Zakoč se preselio u Beograd i preuzeo Poštar. Tamo je samo nastavio trofejni niz.

“Pamtim te lepe i kvalitetne četiri godine. Nažalost to je sve bilo deo naše sistemske priče, dok imaš podršku snažnog sponzora, možeš da radiš. Ali, nije to bilo kao što ljudi u Srbiji vole da pričaju – džak para… Mi smo sa jednim normalnim budžetom uspevali da radimo jednu stvar koja je bila opšte dobra. I za srpsku odbojku, a to je da neka B reprezentacija bude okupljena i da kvalitetno radi, predstavlja Srbiju u Evropi, da na taj način pomaže u daljem napretku srpske odbojke na svetskoj rang listi. Pamtim sve te lepe trenutke, pamtim neke dobre ljude s kojima sam sarađivao i koji su mi pomagali da četiri godine za redom osvojimo duplu krunu. Devojke koje su obeležile taj period, rasle zajedno sa klubom, i koje su kasnije poput Joce Brakoćević… Pokušavam da izbegavam nabrajanje imena, jer se plašim da ću nekoga izostaviti i povrediti, ali ona je neka perjanica i neko ko je dostigao odbojkaške vrhove. Mnogo su te devojke i nama pomagale da trenerski zanat usavršavamo. Trener će biti onoliko dobar koliko zna da uči od samih igrača. Došlo je do odlaska generalnog sponzora, nije bilo mogućnosti… Ostala je mlada ekipa, bilo je najlogičnije da se u tim trenucima povučem“.

Cela priča je živela dok je bio ulaganja…

“Bio je čovek koji je to voleo, pa smo mi imali sve uslove i mogućnosti. Kad je političkim kanalima došlo do promena, tako je i to završeno. Draško Petrović je bio zaljubljenik u sport, mnogo je pomagao. Malo ljudi ga pominje… Bio sam prisutan i kad je sa Đokovićima razgovarao, sa malim automobilistom… Bio je opsesivno zaljubljen u sport“.

Darko Zakoč na utakmici protiv Dinama iz Moskve 2005. godine / MN Press

U nastavku je karijera tekla po njegovom planu… Posle Srbije, najveći trag ostavio je u Rumuniji.

“Nikad nisam bio u menadžerskom sistemu, nisam bio preterano podoban… Ali, nisam imao prevelikog vakuma u svojoj karijeri. Nekoliko meseci posle Poštara stigao je poziv od rumunske federacije, preuzeo sam reprezentaciju, a onda pošto je centar i baza bila u Konstanci, došlo je i do saradnje sa klubom. Tri godine je bio rad na kvalitetnom i vrhunskom nivou“.

U Rumuniji je radio u Konstanci, Albi Blaž, Rapidu… Stigao je čak i do finala Lige šampiona 2018. godine, a usput su se domaći trofeji samo ređali. U toj zemlji je i zvanično proglašen za počasnog građanina.

“Moja supruga je primerila… Poslednjih godina sam sve više sam počeo da joj verujem što ranije nisam radio“, nasmejao se Darko. “Poslednja dva meseca kada sam vodio Rapid, više ljudi, možda i koje sam površno poznavao mi je prilazilo, zagrlilo me, reklo da im je drago da sam se vratio… A ovde u mom okruženju mnogo manje toga doživljavam. To žensko oko bolje prepozna. Ostalo je poštovanje gde god sam radio. Neki ljudi iz Konstance su putovali pa dođu i jave se na utakmicama. Tamo su neki stariji ljudi pratili moje treninge, iako nisu bili vezani za odbojku. Bilo je poštovanja… A da ne govorim o Blažu… Bilo je veoma dirljivo kada sam vodio Rapid protiv Albe, onog trenutka kada čitava sala ustane na pomen vašeg imena i pozdravi vas, to je nešto za šta se živi i radi. Znate da niste uzalud žrtvovali sebe, svoje zdravlje… Sve to se kroz takve emotivne trenutke naplati“.

Pojasnio je i šta tačno podrazumeva pod tim da nije bio podoban.

“Nisam bio taj koji će prihvatiti da ovaj i onaj igrač mora da bude tu. To je nešto kako uglavnom funkcioniše taj mehanizam. Ja nisam za to… Prošle sezone sam imao ružno iskustvo, prvi put sam to sebi uradio u životu u nedostatku posla i da ne ostanem distanciran od odbojke. Kasno sam prihvatio ponudu od PAOK-a, tu je već bila formirana ekipa. Ja sam pomislio – ok jeste formirana, ali radiću pa će biti OK. Međutim, desi se da tri stranca nisu u funkciji od samog starta. Očekivanja na jednoj strani, a sve to ne može da se realizuje sa domaćim igračima. Tu je došlo do raskola. Nikad nisam bio pristalica toga, OK možemo razgovarati, videti šta je to što donosi plus i klubu i menadžerskoj agenciji, bez njih ne možete danas, to je nešto što je neminovnost. Ali, uvek sam za to da klub i trener imaju svoju autonomiju, da su oni ti koji prave kosture i znaju sa kim će sarađivati. Nekada skup naboljih najskupljih igrača ne garantuje uspeh. Uvek sam bio za to da biram i karaktere, ljude koji hoće da rade, koji vole da rade, i koji će pokazivati lojalnost prema tom poslu i klubu. Nažalost Grčka je bila promašaj. Nije se moglo preko tih nekih stvari, pokušavali smo to da krpimo. Gazda kluba je želeo više i onda smo se sporazumno rastali“.

MI NA PIJEDESTAL NISMO STAVILI NI GROZDANOVIĆE, NI GAJIĆA, NI TERZIĆA… ZATO ZAVIDIM KOŠARCI

Darko je jedan od najvećih odbojkaških stručnjaka koje Srbija ima… Pitanje je da li mladi treneri imaju želju da “ukradu” nešto od takvih kao što je on.

“Moji treninzi su uvek bili otvoreni. To je deo tih priča koje smo pominjali – on zatvara vrata itd… Ljudi koji me poznaju, znaju da nije istina. Uvek su otvoreni. Čak tim mlađim kolegama, a bilo ih je mnogo koji su danas postali kvalitetni treneri – uvek sam savetovao da trening donosi punu motivaciju, razmišljanja, detalje… Ja sam detaljista, insistiram na detaljima, uvek će dati veću priliku da se nešto nauči, da se čuje, tako da… Uvek sam bio za to. Poslednji je period u Vizuri kada su dolazile mlađe kolege i pratile moje treninge. U poslednje vreme to ne primećujem, nema tog nekog interesovanja. Ne pričam ja o meni, nego o ljudima koji su postali veća trenerska imena. Terza je godinama radio u Beogradu, pa je mali broj ljudi došao da pogleda njegove treninge. Bio je Santareli, bio je Gvideti, pa mi to sve znamo, ima na Jutjubu, mi to radimo… Ja uvek kažem – u odbojci nije važno, svi mi možemo vrteti jedan te isti trening, ali cilj – ono što hoćemo da utadimo, svakog od nas razlikuje – pravi nas ili manje dobrim ili boljim trenerom“.

Deluje da mladi više ne žele da se daju potpuno, ako nemaju odmah neku korist…

“To provejava kroz priču sa ljudima koji rukovode klubovima… Kada postaviš pitanje zašto nema više mladih trenera govori se o plati. Prvo za nju pitaju. Ja sam ovde radio za SD, primao bonove iz pekarskog preduzeća, pa davao mojoj majci i tašti da menjaju – to su bile moje zarade. To su bili moji počeci, nisam pitao da li ću imati trening u hali ili u školskoj sali. Da li ću završiti u 11, 12 uveče i čistiti salu – ako treba, da bih to imao… Danas toga nema. Svi žele da žive u svojoj zoni komfora, da im sve bude servirano, a tako ne može. U odbojci ne može tako… Odbojka zahteva žrtvu, zahteva da se predate celi. I ono što ja kažem – možda ću biti pogrešno shvaćen i možda će reći: Evo ga ovaj matori, šta priča… Ja ne volim ovo što je postalo moderno. Pričati ono što ekipa želi da čuje, a ne biti realan i sasipati istinu u lice i boriti se za tu istinu kroz svaki trening, svaku utakmicu. Biti navijač pored aut linije, meni se to ne svidja. I dalje mislim da je odbojka igra u kojoj se sve veoma brzo dešava, automatizam, dicsiplina potiču iz treninga. I to mora da se ili reflektuje ili ne reflektuje na terenu na utakmici“.

Čini se da Srbija sve uspehe reprezentacije nije uspela da materijalizuje… Nisu ljudi postali zaraženi odbojkom… Malo je trenera koji mogu da nauče veliki broj dece koji je trenutno po školskim salama.

“Možda smo Terza i ja iskočili po broju trofeja, ali ne bih trenersku priču završavao sa nama… Imamo Raleta, Cakovića… Saglasan sam da nismo iskoristili te uspešne godine, ali to je bio posao za Savez. Mi smo pričali o tome, o edukaciji, negde smo tu pogrešili. Nismo našli mlade ljude koje bi slali i na te FIVB seminare, edukovali ih, ali postoji i taj problem – dotakli smo ga već u celoj ovoj priči – nije ni bilo pravog interesovanja. Ako vi u svojoj sredini imate takve ljude, praktično i Terza i ja smo bili tu do 2005, 2006. godine. Posle se pojavila čitava ta era – 20 godina kvalitetnog rada sa seniorskom reprezentacijom, to su bili najbolji seminari! Tu je hala morala da bude puna mladih ljudi, da se oni usmere, da se ne skupljamo na drugim mestima, nego upravo tu. Da sedimo pričamo, pravimo planove… Ja sam uvek zavideo košarci i navodio njihov primer – zato što sam bio svedok kao klinac košarkaškog kampa na Zlatboru Aleksandar Nikolić. Postavili su ga na pijedestal, a mi to nikada nismo uradili. Nije bio ni Laza Grozdanović, ni Sava Grozdanović, ni Zoran Gajić, ni Zoran Terzić… Nikada nismo imali to. Pokušavamo s vremena na vreme da pričamo o nekoj srpskoj školi odbojke, a sistema nema. Da biste došli do toga morate da imate sistem i nešto što… Znate, prave se kampovi, imate sijaset kampova leti, ali oni su postali dostupni bogatoj deci i roditeljima. Koliko nam dece promakne koja su možda talentovana. Savez je trebalo tu da reguje.. U nekadašnja vremena je toga bilo. Tu bih bacio neku esenciju na ovu priču – imamo sijaset škola, Beograd je primer, po 700, 1000 devojčica dolazi. Zašto iz te masovnosti ne izlazi kvalitet… To je pitanje“.

U školama na časovima fizičkog se više ne radi kao nekada…

“Jedinstvo ne bi postojalo da školske sekcije nije bilo. Baš 1986. kada ja dolazim 15 ili 16 starijih igračica prekida da igra. Osnovna škola u koju sam i ja išao i u kojoj sam napravio prve korake – gde je radio uvaženi nastavnik Aco Jovanović – imala je uvek te sekcije… Baš iz toga je formirano tadašnje Jedinstvo. Devojčice su tada bile sedmi razred, a za osam godina postale prvaci države. Toga više nema“.

Škola je definitivno tada igrala veliku ulogu.

“Bile su sekcije, ja sam išao sa košarkaške na odbojkašku, pa na rukomet. Živelo se za sport, to je bio neki rejting u društvu, to su bila neka druga vremena, a u kojima si postajao predvodnik u generaciji upravo time da budeš pravi sportista i dobar đak. Onda je klub mogao da ima svoju bazu, to su bili ljudi koji su bili veliki entuzijasti, takvih ljudi više nema. Ili ih je sve manje, i onda imamo taj problem. Svaki kraj u Srbiji je bio prepoznatljiv po nekom od tih profesora koji su predstavljali bazu za sve klubove i njihov rad. Na takmičenjima osnovnih škola nivo odbojke je bio kao sada juniorsko prvenstvo u Srbiji. A tada je odbojka bila tek u povojima, iza čak i rukometa, pa smo se borili za neko bolje mesto. Ali, poenta priče je da nismo iskoristili na pravi način momenat. I da se plašim da će nam biti potrebno još mnogo vremena da bismo videli ponovo prave talente“.

VRATIO BIH SE U REPREZENTACIJU KAO POMOĆNI TRENER – BEZ IKAKVE SUJETE

Uz klupsku karijeru Zakoč je gradio i reprezentativnu. Za njega je vezana era pre Zorana Terzića.

“Turbulenta vremena, nažalost… Veoma rano sam počeo, 1989. godine sam krenuo da radim sa kadetskom selekcijom. Tada je postojao dobar sistem – nas trojica – Branislav Moro kao selektor, Radoslav Svirčev i ja smo zajedno radili kada se okupi seniorska reprezentacija, pomagali smo jedni drugima, a ja sam bio lično za kadetsku zadužen. Posle toga sam 1995. preuzeo seniorski tim. Ali, nažalost u uslovima tih sankcija već tada su kvalitetnije igračice napuštale zemlju i odlazile. Mada, moram da kažem da sve kreće od tih utakmica Zvezde i Jedinstva. Malo ljudi kapira da je tu započet put ženske odbojke ka ovim vrhovima. Te devojke su kasnije – ako su već to prošle sa 16, 17, 18 godina, već bile dovoljno hrabre, mudre, spremne na svakakve izazove, mogle su dalje da napraduju. Takve neke stvari su se dešavale i u toj reprezentaciji, pored svih opstrukcija, i što smo bili u drugom planu. Jedno vreme je bila i ta neka ideja koju je gospodin Boričić sproveo, da Jedinstvo bude pokrovitelj i da mi organizujemo čitav rad. Desio se i taj neki ispad. Osvajanje Spring kupa, to je praktično sada kao Zlatna liga u Evropi – jedan moćni Azerbejdžan i ostali su iza nas bili. To su bili nagoveštaji da se tu nešto pokreće i da nešto može da bude“.

Prvi veći uspesi došli su 2006. godine – tačnije prva bronzana medalja na SP.

“Ja to nisam sačekao. Nisam imao ni dovoljno strpljenja, ni mudrosti, nedostajala mi je i porodica. Rodila su se oba sina, mnogo sam i ja njima nedostajao, pa sam 2001. izašao iz te priče. Uvek sam bio vojnik i uvek sam bio tu ako je bilo šta Terzi trebalo da priskočim i pomognem“.

Ove godine Italijani su napravili iskusan i jak stručni štab, sa kojim su uspeli da dođu do olimpijskog zlata. Dali su drugima dobar primer…

“Sjajna je ideja Italijana sa Velaskom, Barbolinijem, Bernardijem… Mudrost njihove federacije, isplatilo se sve to i došlo na naplatu. Možda i nama nekad padne na pamet da iskoristimo potencijale koje imamo. Najsrećniji sam što je Savez uspešno okončao pregovore sa Terzom, jer je on najbolje rešenje za srpsku odbojku“.

Pitanje je da li bi se i Zakoč jednog dana vratio na klupu kao njegov kolega.

“Kao prvi trener – ne. Kao pomoćni – bez ikakve sujete da. Ako mogu da pomognem bilo čime, svojim iskustvom – tu sam“.

Osvrnuo se i na odnos koji ima sa Zoranom Terzićem.

“Uvek je tu bilo poštovanja. Sada se nešto i ne čujemo prečesto, ali dok smo bili u Rumuniji viđali smo se češće. Ali stvarno uvek poštovanje na najvišem nivou“.

Već dugo je Tijana Bošković glavni igrač srpske reprezentacije, a baš sa njom je imao priliku da sarađuje na počerku karijere u Vizuri…

“Videlo se odmah da će biti ovo što je danas. Prvo po mentalnom sklopu, sećam se da je imala povredu palca, videlo se koliko nestrpljivo čeka povratak, koliko to želi, Možda i neka njena najveća snaga je mentalni sklop koji ima. Rođeni pobednik, rođeni fajter, obdarena svim fizičkim kvalitetima, leva ruka, sve ono što se poželeti može za jednog korektora“.

One ga ipak poznaju najbolje – igračice o povratku selektora: Radujemo se… Terzić je Terzić, boljeg nema

Darko je radio i sa dizačima Anom Antonijević i Bojanom Drčom… Čini se da su obe rođene u pogrešno vreme, jer su ostale u senci Maje Ognjenović.

“To su upravo to neke prokletinje u sportu, sijaset je primera da se poklopite s nekim… Mislim da je moglo da bude prostora. Anu smo potrošili i rano je izgubili. Desila se i ta nesrećna doping afera… Mislim da je mogla mnogo više da da od onoga što je dala. Uvek je bilo prostora, bilo takmičenja, imati dva tehničara kao što smo sada imali Maju i Bojanu, ili imati ranije Maju i Anu, ili Bojanu i Anu – veliko je bogatstvo. Tu može da se napravi prostora da svako bude zadovoljan i da rezultat ne trpi“.

Posle svih njih Srbija ostaje prilično oslabljena na toj poziciji…

“Sve bi to moglo biti na višem tehničkom nivou, sa mnogo više tačnosti, mnogo više preciznosti. Ja u poslednje vreme prestajem da pričam o taktičkim rešenjima – to je možda i deo našeg trenerskog posla, razgovora, navođenja na ideje… Dizač je vaša produžena ruka na terenu, normalno da njemu posvećujete najviše pažnje. Mislim da u tom tehničkom smislu, kretnjama, brzini reakcije ima mnogo prostora. Ima talentovanih devojaka, ima devojaka koje dobro rade svoj posao, ali sve bi to moglo biti kvalitetnije“.

Za kraj razgovora Zakoč je proanalizirao i neuspeh odbojkašica Srbije u Parizu – koji je i glavni utisak u odbojkaškoj 2024. godini.

“Već na samom početku se videlo da to nije onaj naš maksimum, da nismo na najvišem nivou, da su druge ekipe spremnije došle. Mislim da je veliki propust bio – ja ne verujem da bih to dozvolio da sam bio u toj ulozi – da ekipa ne odigra u Ligi nacija barem jedan ili dva turnira u najjačem sastavu. Ostali su kroz to takmičenje brusili formu, radili skautinge… Mislim da je to bio propust i da je mnogo uticalo na taj rezultatski neuspeh. Očekivanja su uvek velika. Mi volimo pobednike, ali dovoljno su te devojke u prethodnom periodu uradile, da im se može jedan takav kiks oprostiti. Nadamo se da će na SP biti neka sasvim druga priča“, zaključio je Darko Zakoč.

Đovani Gvideti priznao grešku: Da mogu da vratim vreme – Ligu nacija bih igrao s najjačim timom

Bonus video: