Srpska zvezda u usponu – Vanja Savić. Sa ovim naslovom je objavljen tekst na sajtu Evropske odbojkaške federacije 2020. godine tokom kontinentalnog prvenstva za igračice do 19 godina. Bila je tada kapiten Srbije i jedna od najtalentovanijih mladih odbojkašica Evrope.
Predviđali su joj veliki uspon, ulogu i u seniorskoj reprezentaciji, lepu klupsku karijeru… I sve jeste krenulo kako je mlada Čačanka koja pokriva poziciju korektora zamislila, ali je teža povreda leđa presekla i vratila nekoliko koraka unazad.
S obzirom na to da je 2002. godište – ima još mnogo vremena da ostvari i svoja i očekivanja javnosti. Prvi korak unapred posle pauze zbog operacije pokušaće da napravi u slavnom Jedinstvu. Krenuće užički klub ka novim visinama, poleteće ponovo i Vanja Savić.
„Prošle godine dok sam bila u Francuskoj sam imala operaciju diskus hernije leđa, oporavak se odužio, cele sezone nisam igrala. Gledala sam zajedno sa menadžerom šta da izaberem – da igram, da sve bude dobro… Iskočilo je Jedinstvo. Smatram da je dobra prilika, posebno što se Darko Zakoč vratio u klub, on je vrhunski trener. Rad sa njim će mi mnogo značiti posle ovakve godine kakvu sam imala. Tako da – ovo je bila najbolja opcija…“, ispričala je Vanja na početku razgovora za Meridian Sport kako je uopšte došlo do povratka u srpsku odbojku.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Nekad je važio za veoma strogog, sad je možda za nijansu smekšao. Kako god okreneš – Zakoč je uvek bio zahtevan trener i to se sigurno neće u značajnoj meri promeniti. Ne plaši se mlada igračica takvog izazova…
“Inspiriše me rad sa njim. Uželela sam se utakmica, adrenalina, ma svega. Zahvalna sam što mi je Jedinstvo pružilo ovakvu priliku. To je klub sa ogromnom istorijom. Nadam se da će se nakon povratka u Superligu vratiti na stare staze, da će slika u hali ponovo biti ista kao 90ih kad su osvajali trofeje. Drago mi je što sam tu, na okupu je mlada ekipa, postavljeni su neki ciljevi… Smatram da ćemo uz trud i rad, to sve ispuniti. Imamo punu podršku od trenera i uprave kluba. Mislim da će biti lepa priča i da će mi značiti godina ovde“.
O ambijentu koji je nekada krasio dvoranu u Užicu mogla je samo da sluša priče. I danas se prepričavaju obračuni Zvezde i Jedinstva.
“Bila sam mala tada, tek sam se rodila… Mada kad je trajao niz uspeha – nisam ni bila rođena. Sad je sve dostupno na internetu, pa može i da se pogleda. Stvarno je bila vrhunska atmosfera i nadam se da će tako biti i u budućnosti. Klub sa takvom istorijom zaslužuje da se vrate navijači, da ambijent bude kao nekada. Ljudi iz uprave su se godinama borili da ponovo budu ovde, tako da se nadam da će se i njima isplatiti sav trud“.
Srećko Lisinac 14 meseci od povrede: Borba za povratak na teren – to su sada moje Olimpijske igre
Prošle su tri nedelje priprema – dovoljno vremena da se napravi presek.
“Zadovoljna sam… Krenuli smo 1. avgusta, mnogo se radilo na tehnici – što je donekle i najbitnije. Dobra je atmosfera. Što se mog zdrastvenog stanja tiče – polako se vraćam u ritam i verujem da će iz dana u dan biti sve bolje. Radila sam tokom leta individualno na oporavku i došla sam do ove sada faze. Zahvalna sam ljudima koji su učestvovali u mom procesu oporavka, mnogo su mi pomogli“.
Prisetila se Vanja i kako je uopšte došlo do odluke da ode na operaciju leđa.
“Prošlog leta sam otišla u klub i trenirala sam. Osećala sam bolove… Sve se to zapravo vuklo dve godine, ali je prošle eskaliralo. Rekli su mi da je operacija najbolja opcija, ako planiram da nastavim da se bavim odbojkom, makar i da oporavak traje godinu dana. Možda sam na početku bila sumnjičava kako će sve to ići, ali sam kroz priču sa ljudima oko sebe shvatila da ću se oporaviti i vratiti“.
Ostala je samo jedna dileme…
“Samo niko nije mogao da kaže kada će se to desiti, pošto je nezgodno sa tim nervom. Nije opipljivo kao na primer kada operišeš koleno, onda se vidi da li je oteklo ili ne. A ovde jednostavno treba vremena da se regeneriše nerv. Meni je desna noga bila skroz otkazala, poslednje što nisam osećala je stopalo. To mi je predstavljalo problem za trčanje. Sve se to polako vraćalo. Ja sam se u oktobru operisala, a tek letos sam počela sa trčanjem. Bilo je potrebno vreme“.
Optimizam nije napuštao mladu odbojkašicu.
“Uz podršku ljudi bude lakše. Naravno da nije jednostavno kada gledaš saigračice kako igraju, putuju, treniraju, ali kada su uz tebe roditelji, prijatelji, partner, klub, treneri – onda je lakše. Ja sam se i operisala, a i ceo oporavak radila u Francuskoj. Bilo je teških momenata, ali prebrodila sam“.
Jedna osoba joj je posebno značila tokom oporavka – tata koji je bio nekada košarkaš – Saša Savić.
“Mnogo mi je pomogao tokom ovog perioda. Slušam ga, naravno. Sve što je on prošao, sada donekle ja prolazim. Lakše je kada imaš s nekim da se posavetuješ. Podrška sestre i mame je dragocena, ali opet tata je neko ko je živeo sportski život i u sve je to bolje upućen“.
Iza Vanje je misija u Voleru, koja je bez obzira na povredu – bila uspešna. Problemi sa leđima nisu pokvarili sliku koju ima pred očima dok priča o Kanu.
“Predivno iskustvo, tri prelepe godine. Dva puta smo bili šampioni Francuske, igrali smo Ligu šampiona. Stekla sam lepa prijateljstva, upoznala dobre ljude. Prošle sezone nam je izmakla titula, ali verujem da će je klub vratiti u svoje vitrine. Imaju sjajnu organizaciju, ulažu mnogo rada i truda i kad-tad će ponovo biti šampioni. Imaju najčešće skoro najmlađu ekipu u ligi, a ostvaruju odlične rezultate. Ja sam stvarno zahvalna svima u klubu – trenerima, upravi, a posebno fizioterapeutu koji je ceo proces oporavka prošao sa mnom, koliko god je nekad bilo teško. Naravno, uvek sam imala i podršku menadžera – što je isto veoma bitno“.
Savićeva je u Kan stigla iz Jedinstva sa samo 19 godina.
“Nisam mislila da ću tako mlada otići u inostranstvo, ali desilo se. Iskočila je prilika, pričala sam sa trenerima, sa porodicom – nekako samo odlučili. Ja sam želela da odem… Smatrali smo da je Kan dobra opcija, ozbiljna organizacija, sve se nekako spontano desilo. Tokom prve sezone su bile tamo Nina Stojiljković, Maja Aleksić, bio je i fizioterapeut iz Srbije, kao i neki ljudi iz Uprave. Nisam bila sama, već sam sve njih imala, a dolazili su i moji“.
Pre Volera Vanja je u Srbiji bila član Omladinca i Jedinstva – dva usko povezana kluba.
“Dve godine u Banovcima, pa još dve u Pazovi. Došla sam sa 15 godina u Omladinac, bila sam bukvalno dete. Tad sam dobila priliku da igram Prvu ligu, što mi je mnogo značilo. U tom rangu ima igračica koje su imale inostrane karijere pa se vratile, ili su postale majke, pa onda igrale rekreativno. Svakako je bilo jako takmičenje u tim godinama za mene i moje saigračice. Neka deca su igrala kadetska i juniorska prvenstva, a mi smo ovde skupljale neprocenjivo iskustvo. Cilj je svakoj od nas bio da se dokažemo i stignemo do Jedinstva. Nekako se namestilo da nas nekoliko zajedno pređemo. Stekla sam prijateljice, živela sam sa istim cimerkama četiri godine. Bilo je divno iskustvo, tamo smo odbojkaški odrasle i to je bio naš prvi susret sa ozbiljnijom odbojkom. Mnogo sam zahvalna ljudima iz oba kluba, jer mi je sve to značilo u tom periodu“.
Prevrtela je film i na sam početak njene odbojkaške priče.
“Sve je krenulo u Slobodi S u Čačku. U trećem razredu osnovne škole sam počela da treniram kod oca naše odbojkašice Jasne Majstorović – Radovana. On je držao klub zajedno sa sinom. Tu sam bila sa Minom Mijatović – nas dve smo odrasle zajedno. U isto vreme smo i otišle – ona u Obrenovac, a ja u Omladinac. Veliko hvala za moje tadašnje trenere, jer sam zbog njih zavolela odbojku“.
Srpkinji prija Rusija – Mina Popović ostaje u istoj ligi, ali menja klub
Uz klupske uspehe, Vanja je pravila i reprezentativne.
“Prošla sam mlađe selekcije Srbije – svake pripreme su bile poseban doživljaj. Sam poziv kad stigne – a ti imaš 15, 16 godina je nešto neverovatno. Kao najlepše uspomene ostaju medalje – uzele smo srebro 2020. godine na EP posle poraza od Turske u finalu, a onda smo narednog leta bile druge i na SP. Pamtim i prvenstvo Balkana 2018, kada sam kao kadetkinja igrala sa juniorkama. Baš sam bila srećna što sam prošla među 12, a dve godine mlađa. Pomenula bih i Mediteranske igre 2022. na kojima smo zauzeli treće mesto“.
Došla je i do seniorske reprezentacije u jednom trenutku.
“Na pripremama na Ubu sam bila 2020. godine – to je tada bila B selekcija. Imali smo priliku da radimo sa Zoranom Terzićem i njegovim saradnicima – mnogo mi je to značilo. Sledećeg leta sam bila na Ligi nacija u balonu u Riminiju. Tada smo mi kao mlađe dobile šansu“.
U mlađim selekcijama Vanja je bila kapiten igračicama koje su sada dobile ozbiljnije uloge u najjačem timu – Aleksandri Uzelac i Heni Kurtagić.
“Igrale smo zajedno, ali su one dve godine mlađe od mene. Stvarno su talentovane i zaslužuju da dobiju priliku. Kako one, tako i igračice koje su ove godine bile u Ligi nacija. Sve su to moje drugarice da li iz klubova, da li iz reprezentacije – svejedno. Srećna sam zbog svih njih“.
Vanjin fokus trenutno nije na reprezentaciji…
“Sada mi je najbitniji oporavak, a ako budem ponovo deo nacionalnog tima naravno da će mi biti čast i privilegija. Svakom sportisti je reprezentacija oduvek motiv, cilj, želja. Kako vreme bude odmicalo – nadam se i volela bih. Polako… Da je to nešto prelepo – jeste“.
Bonus video:
andrija.djulovic
Vanja je mlada i dobro je što je imala strpljenja da da sebi vremena da se oporavi, neka sad krene u Jedinstvu da se vraća u formu a ima vremena i da se neki strani klub zainteresuje za nju.