Dragan Kobiljski ušetao u Humsku sa istim osećajem, ali kao drugi čovek: Život me naučio da se sve okrene u sekundi

Ponovo Dragan Kobiljski ide istim hodnicima, ulazi u iste kancelarije i sreće iste ljude. Ni oprema se nije mnogo menjala. Naravno – novija je, ali crno-bele boje su tu. Iz Partizana se 1997. godine otisnuo u svet, mada nikada nije zaboravio odakle je sve krenulo… Imao je jednu kraću epizodu u voljenom klubu tokom sezone 2009-2010 kao asistent, a ovog leta je prihvatio poziv da bude prvi trener. Vratio se kući.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Dragan je kao i nekada pun entuzijazma, željan uspeha i kvalitetnog rada, potpuno predan poslu… Karakteristične crte lica prepoznali bi čak i oni koji su ga poslednji put videli kada je napustio Humsku baš te 1997. Visok je, snažan i hrabar, samo ima po koju boru više. Ujedno, Dragan je u dubini duše i neki sasvim drugi čovek. Ne zato što je želeo da se menja, već zato što ga je život naterao da se promeni. Izgubio je ćerku Emu u strašnoj tragediji koja se desila prošle godine u OŠ „Vladislav Ribnikar“ – od tog 3. maja za porodicu Kobiljski više ništa nije isto.

Iskusni stručnjak se trudi da sve privatne probleme ostavi van sale, ali iskreno priznaje…

„Promenio me taj događaj i kao trenera, naravno… Nalazim mnogo više strpljenja za mlade igrače. Manje se fokusiram na sitnice, koje su mi nekada odvlačile pažnju i oduzimale energiju. Trošile su me. Uzalud… Sada je sve to malo drugačije“, ispričao je Dragan Kobiljski u razgovoru za Meridian Sport.

Iskustvo koje je do sada skupio na teži način, može da bude od velike pomoći za njegove igrače.

„Zaista se trudim da im pokažem da sam tu za njih. Pričamo, svakog dana se zbližavamo. Ne znam da li i dalje imaju otklon od mene, jer se polako prilagođavaju. Rekao sam im jasno: ’Moj telefon je za vas dostupan 24 sata’. Mislim da su sjajni momci, bistrog pogleda, koji znaju šta hoće od života. Ima mnogo studenata, momaka koji svoju budućnosti vide na nekim univerzitetima, što meni kao treneru izuzetno prija. Mislim da nije dobra stvar za mladog čoveka ako trenira jednom ili dvaput dnevno i onda ode da igra igrice kod kuće. To nije formula razvitka uopšte. Mlađi momci mi daju povratnu informaciju da su spremni da rade i da znaju kojim putem treba da idu da bi napredovali. Znaju da neće ništa da padne s neba“.

MN Press/Partizan – Zvezda 1997.

Ne voli Kobiljski mnogo da se osvrće na godine. Ali, podiže ruke i kreće da prebrojava… Deluje da nije bilo tako davno kada je u igrao u dresu u kom su njegove sadašnje uzdanice.

„Prošlo je čak 27 godina otkad sam otišao. Bolje da ne računamo“, nasmejao se glasno. „Ima mnogo ljudi koji su i tada bili na istom mestu. Sa Duškom Nikolićem, Željkom Tanaskovićem i Peđom Golijaninom imam ozbiljnu istoriju poznanstva. Mi smo odlazili i vraćali se, samo je Peđa sve vreme tu. Zaista mislim da predmeti nisu toliko važni, koliko ljudi koji su u tim zgradama, salama, kancelarijama. Od prvog trenutka kada sam ušao na vrata stadiona Partizana u Humskoj za mene je sve bilo isto. Kada sam naišao na poznate ljude, zaista sam imao osećaj kao da nisam promenio klub. Taj neki duh Partizana je isti. Mnogo poštovanja, bliskosti. Takav odnos nisam imao sa ljudima u drugim klubovima, zaista“.

Draganova sportska karijera zapravo nije počela u Partizanu, već u crveno-belom dresu…

„Da, prvo sam trenirao košarku u Zvezdi. Interesantno, bio sam veoma nizak i igrao sam plejmejkera. Priznajem da se nikad nisam dobro osećao tu – da li mi nije prijalo društvo, treneri… Ne znam. Kada sam prestao da igram košarku onda sam porastao – u 14, 15. godini. Posle sam bio viši od svih drugara s kojima sam trenirao, a koji su ranije bili prilično veći. U srednjoj školi me profesor fizičkog nagovorio da pređem na odbojku. Prošao sam sve – od pionira, kadeta, juniora, seniora, kapitena, pomoćnog trenera i sada glavnog trenera… Sve funkcije koje su vezane za salu obavljao sam u Partizanu“, ponosno nabraja Kobiljski.

Igračku karijeru je izgradio na poziciji srednjeg blokera, ali lako je moglo da bude i drugačije…

„Počeo sam kao tehničar. Onda me je legendarni trener Slaboljub Marković Nino prebacio na srednjeg blokera. Nije mi to prijalo. Mislim da bih sa visinom od dva metra 80-ih godina imao mnogo veće domete na poziciji dizača. Šta da se radi… Bilo je tada šest igrača koji su u terenu, a nas trojica na klupi – Igor Kolaković, Rade Đermanović i ja. Njih dvojica nisu mogli da pokrpe to mesto srednjeg blokera, pa je mene stavio. I tako je ostalo“.

Još iz tog doba datira i prijateljstvo sa Kolakovićem.

„On je igrao u dva navrata u Partizanu. U prvom mandatu ja sam bio klinac i razlika od šest godina je bila osetna. Ali, kada se vratio zbližili smo se. Družili smo se, kasnije i okumili. Krstio sam njegovog starijeg sina Veljka i vezali smo se za ceo život. Imamo i danas komunikaciju na dnevnom nivou. Igor i ja smo igrali zajedno, pa je on meni bio trener, pa smo radili zajedno kao treneri. Sa njim imam dugovečnu priču, baš kao i sa Partizanom. Naše prijateljstvo traje od 1988. godine. To je izuzetno dugačak period, bolje da i ne brojimo“.

Dublja analiza Igora Kolakovića: Ranije se smena generacija događala spontano – sada jednostavno nije bilo kvaliteta

Kada se pogleda igračka karijera – definitivno je u najvećoj meri vezana za Francusku.

„To je država koju ili zavoliš od početka ili nikako ne možeš da se prilagodiš. Nema sredine. Meni je prijala, iako tamo nije bio najviši nivo odbojke. Italija je bila najbolja, možda je čak i Grčka bila jača. Meni je bilo lepo u Francuskoj, kompletno kad pogledam i na terenu i van njega. Tada nije bilo interneta, satelitskih televizija, društvenih mreža… Morao si da se prilagodiš na te ljude oko sebe, da prihvatiš kulturu, jezik, način života. Ja mislim da sve to izuzetno obogaćuje čoveka. Kada vidiš kako drugi žive… Tada sam francuski dobro pričao. Nije ga lako naučiti, ali kad ga savladaš onda se osećaš lepo. Shvataš da imaš veštinu do koje drugi teško dolaze. Imam sreće što mi ćerka ima mnogo nastave u školi na francuskom pa mogu da se prisetim. Uvek sam ranije sa ćerkama obnavljao francuski, ali u poslednje vreme ipak mnogo manje“.

Iako je dugo bio tamo, ipak smatra da je najbolje godine proživeo u Podgorici.

„Igrački mislim da mi je najbolje bilo u Budućnosti. Tada je klub prvi put u istoriji osvojio titulu. Ja sam sazreo, bio sam okružen sa svojom generacijom, klub je bio fantastičan. Grad, saigrači, uslovi, rezultati. Sve je bilo fantastično. Tu godinu mogu da poredim sa 2016. kada sam osvojio u Zvezdi tri trofeja – Superkup, Kup i prvenstvo, a onda sa reprezentacijom zlato u Svetskoj ligi. U nacionalnom timu su tada bili i moji igrači Buculjević i Jakovljević. Na to sam zaista ponosan i to je godina koju mogu da poredim sa ovom igračkom u Podgorici“.

Početkom ovog veka kada je igrao za Budućnost nije sanjao o velikoj trenerskoj karijeri…

„Nisam razmišljao uopšte o tome. Voleo sam sport i negde podsvesno sam se nadao da ću ostati u toj priči. Nisam znao šta bih radio. Na kraju karijere se iskristalisalo. Nisam bio onakav igrač za koga vide u terenu da će biti trener. Meni pozicija nije to dozvoljavala… Ali, zanimljivo je da sam bio kapiten Partizana, Rena, Tuluza, pa Ažaksija… I to kao stranac. Ljudi su imali poverenja u mene, bili su zadovoljni. Uvek sam ostajao nekoliko godina, nisam često menjao stedinu… Ovo je pokazatelj da sam mogao da utičem i na igrače i na ljude u Upravi. Imao sam lidersku ulogu, samo jer mi je život to tako nametao. Nije to moglo na silu“.

Kao trener se prvi put vratio u Partizan 2009. godine.

„Priču sam krenuo u Borcu iz Starčeva sezonu ranije. Bila je to prva trenerska godina. Nenad me onda zvao da dođem u Partizan. Došao sam na godinu dana i potom sa Kolakovićem otišao u inostranstvo. Bili smo u ACH Voleju, igrali Ligu šampiona. To je definitivno bio korak napred za mene“.

MN Press/Finale Kupa 2018.

Imao je priliku da radi i na klupi Crvene zvezde. Ta misija je bila prilično uspešna, ali se nije na slavan način završila.

„Ja imam prema Zvezdi sportski respekt. Dali su mi šansu kao mladom treneru da radim sa dobrom ekipom. Mislim da sam tu šansu iskoristio. Otkaz sam dobio kada smo pobedili Mladi radnik, sa objašnjenjem da smo pobedili, ali smo mogli i da izgubimo. Mislim da nije bilo korektno da se smeni trener 10 dana pred finale Kupa. I posle svega imam poštovanje i danas. Sa većinom ljudi iz kluba sam u dobrim odnosima“.

Rus u Beogradu počinje novi život: Bio sam spreman da završim karijeru da nije došlo do dogovora sa Zvezdom

Oprobao se i u reprezentaciji Srbije, Katara, Irana…

„Mnogo mi je značio taj rad. Iran zaista volim. Period koji smo Kolaković i ja proveli tamo je bio veoma uspešan, ostao mi je u najlepšem sećanju. I kakvi su bili kao igrači, a i kao ličnosti. Stvarno samo pozitivni utisci“.

Što se Srbije tiče – ako ponovo dođe poziv, on je tu.

„Naravno. To je velika Srbija, nije zezancija. Čast, privilegija, ali i odgovornost. Ne može da bude pristup – ’Tu sam i super’. Nego treba da se zavrnu rukavi i da se radi“.

Trenutno, čini se, trenera muške reprezentacije čeka nikad teži posao.

„Treba da se odradi smena generacija… Generalno u Srbiji jeste problem manjak dečaka na odbojci, ali ja gledam Partizan i vidim da ipak ima nekih klinaca. Interesantnih dečačića… Zaista to mislim. Ako se poznaje teren i ako u mlađim kategorijama imate trenere koji mogu da zaintrigiraju i zadrže to dete – super. Nije baš da nema dečaka uopšte, nego treba mnogo rada, odricanja, znanja. Ne mislim da je nemoguće doći do kvalitetne dece. Teško je, ali nije nemoguće“.

MISLIO SAM DA JE EMA TRENIRALA ODBOJKU ZBOG MENE, ALI…

Partizan, Zvezda, Radnički, tri reprezentacije… Posle svega toga na red je došla Rumunija. Prošle sezone Dragan je trenirao Rapid iz Bukurešta. Pre godinu dana nije imao u mislima povratak u srpsku odbojku…

„Moram da budem iskren – nisam razmišljao o dolasku u Partizan. Kada me je Željko Tanasković kontaktirao, stvarno sam bio oduševljen. Vratio sam se na svoje. Meni ovo okruženje baš prija. Naravno, nigde nije savršeno, ali ja za sada sve probleme koje ovde imam lako prevazilazim. Život je bio takav prema meni, da mi je baš veliki problem da odem ponovo u inostranstvo… Generalno u odbojci nema mnogo novca, pa je teško izmestiti celu porodicu. Nisu to ugovori od 500 hiljada evra, pa da ti možeš kako hoćeš. Nisam želeo da remetim život moje supruge i dece zbog posla, koji u suštini ništa ne garantuje. Mogu sutra da dođu i da ti kažu: ’Ti više nisi trener Partizana’. Ili bilo kog drugog kluba – nije ni važno. Onda ne bi bilo dobro da urušavam život bliskih ljudi. Porodica je izuzetno bitna, a veoma trpi. Moraš da imaš snažnu suprugu koja kontroliše i porodicu i decu i taj vaš odnos. A to uopšte nije lako…“.

Tokom prethodne dve decenije često je bračni par Kobiljski bio razdvojen.

„U Tuluzu smo bili zajedno. Na tom samom početku je Nina studirala. Posle i u Ažaksiju jedno vreme. Uglavnom je ona dolazila kod mene, pošto je radila u državnoj firmi, pa je mogla da se uklopi. Kad sam bio u Kataru onda sam tri meseca išao tamo, pa tri ovamo. Smejem se sad jer sam se setio Irana. Dok sam bio u toj reprezentaciji, gde god smo igrali, moja porodica je dolazila. Igramo u Bugarskoj, oni dođu. Idemo u Italiju, oni ponovo… Ma svuda. I onda se Igor šalio: ’Kako se približimo Evropi eto ti Kobiljskih’. Smejali smo se svi zbog te izjave. Moja supruga stavi dvoje dece u kola i dođe do Plovdiva. U Katar smo ih vodili kada su bile male. Stvarno smo se uvek trudili da kad god možemo budemo zajedno. Mislim da je to najvažnije. Sad je malo lakše jer su napredovale tehnologije, tu su video pozivi… Nekad nije bilo tako“.

MN Press/Finale Svetske lige 10.07.2005.

I Ema i Mila su uz tatu zavolele odbojku…

„Obe treniraju“, zastao je na trenutak. „Ema je igrala… Mislim da je tad sazrela, ušla joj je odbojka pod kožu baš pre nego što se to sve desilo. Izabrana je da pređe u pionirsku ekipu Radničkog, prebacila je Zorica Lazić. Bila je izuzetno ponosna. Stvarno sam u početku mislio da ona trenira odbojku zbog mene, ali nije bilo tako. Tih poslednjih godina je bila posvećena skroz i želela je da napreduje. Mislim da je imala kapacitete i kvalitet, bila je levoruka. Ali eto… Tako se desilo…“.

Mila je i dalje u sali, kad god stigne.

„Trenira i ona u Radničkom kod Zorice. Generalno voli sport. Meni je mnogo drago zbog toga, prija mi, ali nemam nikakve ambicije. Važno mi je samo da trenira, pošto je visoka pa da razvije mišiće koji će da drže taj skelet njen. A ostalo…“.

Iako bi trebalo da je odbojka zajednička tema, ipak nije – nego je zabranjena.

„Ne pričamo uopšte o odbojci. Ne voli sa mnom da diskutuje. Kaže da je Zoricin trening mnogo interesantniji od mog i da ja nemam pojma. Zabranila mi je da dođem da gledam. Kad je dovedem i uđem da se pozdravim sa Zoricom, kažem Zoci da joj poruči da im ja držim trening. Onda Mila prebledi, a ja naravno počnem da se smejem. Tako je bilo na početku, a sad naravno zna da neću, pa i ona krene da se smeje. Kad ja krenem sa takvim šalama, ona umre od smeha. Imamo lep odnos“.

PARTIZAN JE MOJA KUĆA, IMAMO USMENI DOGOVOR DA OSTANEM NA DUŽE

U novoj sezoni će Dragan ponovo moći da ima podršku najbližih sa tribina u „Masteru“… Čekaju ga veliki izazovi, biće teško, ali veruje da će uživati.

Jedan od igrača koji bi trebalo da mu barem malo olakša posao jeste Milija Mrdak.

„Želeo sam da ga zadržim. Baš sam Bokija Janića pitao za mišljenje, on me uputio, pojasnio… Njegove odbojkaške savete sasvim razumem i smatram ih korisnim. Miliju pre nisam poznavao tako blisko kao sada, ali mislim da je bio odličan potez što smo ga zadržali. On je pre svega dobar čovek, pa onda igrač, a kao kapiten je izuzetan. Sve što radi u klubu je na nivou, a možda kao najveći kvalitet mogu da izdvojim njegov odnos sa klincima. Ne tetoši ih, kad treba podvikne i to oštro, ali im je prava podrška. On sve to veoma dobro radi, sa merom i tu mi je od velike pomoći“.

Uz Mrdaka, jedna od retkih iskusnih je i Nemanja Čubrilo.

„On je bio moj izbor. Prošle godine smo bili zajedno u Rumuniji. Iranca Saldehija su predložili u klubu, a onda sam se ja raspitao o njemu. Znao sam da je kvalitetan igrač. Ostali članovi su uglavnom iz juniorske škole Partizana, koja je pod vođstvom Ivana Milenkovića radila izuzetno. To jest – i dalje radi. Mislim da je uz Vojvodinu perjanica mlađih kategorija u Srbiji. Nadam se da će tako i ostati. Ja sam zato najviše i došao u Partizan, jer mislim da se budućnost kluba temelji na radu sa mladim igračima. Treba da sagradimo prave odbojkaše od momaka koji su prošli te pionirske, kadetske, juniorske škole… I mislim da imamo i stručnost i energiju i strpljenje za tako nešto“.

Prvo što je moglo da se uoči na premijeri jeste prilika za dizača Danila Veselića, koji ima samo 18 godina.

„Izašao je prvi put na veliku scenu. Svi u klubu verujemo u njega. To je igrač koji izuzetno mnogo treba da napreduje, treba da nastavi dobro da trenira. Visok je, razume igru, levoruk je, a ono što je važno – voli da čuje informaciju i da je sprovede na terenu. Mislim da je perspektiva Partizana, ali i srpske odbojke. Mada, sve to pada u vodu ako on svakoga dana ne dođe naoštren i motivisan da trenira iz sve snage. Treba svaki put da izađe sa treninga i kaže: ’Danas nisam mogao bolje’. To je mantra koja stalno treba da se ponavlja. I tako u dugom vremenskom periodu“.

Za mesto u timu Danilo će se boriti sa Dušanom Đurđevićem, koji je 2003. godište.

„Mislim da mogu da se dopunjavaju i da im baš to treba. Ima mesta za obojicu, sigurno. I Danilo i Dule su dobri igrači, vredni, inteligentni, bistri. Može da se kaže da su oni sada u pravo vreme na pravom mestu. Mnogo toga zavisi od njih… Znate ima ona poznata – ’Ja mogu pored tebe, mogu sa tobom, zbog tebe, ali ne mogu umesto tebe’. Oni ipak sami moraju da dižu, igraju odbranu, serviraju…“.

Ono što je najbitnije za njih – niko neće seći preko kolena. Na neke greške će i trener da zažmuri.

„Nećemo seći, naravno. Pa nismo doveli nikog na toj poziciji jer čvrsto verujemo u njih. Takva situacija ne treba da im bude opterećenje, nego samo motivacija… Ne treba da razmišljaju – ’Šta ću sad, prevelika je odgovornost na meni’. Nego pozitivno: ’E baš sam to želeo. Sad ću da prigrlim takvu priliku. Tu sam gde sam želeo da budem i to ću da iskoristim’. Tako treba da razmišljaju“.

Ima Kobiljski na raspolaganju i veoma mlade primače servisa.

„Mnogo je teško na toj poziciji napraviti igrača. Treba mnogo više vremena. Ali, mi imamo kapacitete, imamo vreme. Kako kaže Dule Vujošević: ’Ako su ruže – procvetaće’. I ja mislim tako“.

U ovom trenutku u Partizanu kažu da nije pod moranjem da se uzme trofej. Njihova vizija je ipak na duže staze…

„Nemamo pritisak rezultata, ali to nas naravno ne stavlja u situaciju da nas je baš briga i da se nećemo boriti. Ali, svakako nećemo seći preko noći. Sklapamo mozaik kako bi za tri, četiri godine igrali baš dobro“.

Draganova priča na klupi ne bi trebalo brzo da se završi, došao je kao dugoročno rešenje…

„Potpisao sam na godinu dana, ali imamo usmeni dogovor da ostanem na duže. Partizan je stvarno moja kuća“.

Za kraj – izneo je i kakve želje ima…

„Ja bih voleo da vidim ove mlade momke kako pobeđuju. Za koliko će to biti dovoljno – to sada ne znam… Mene je život naučio da se sve okrene u sekundi. Neke priče u daljinu – to mi je više za medije, novine, javnost. Ono što zaista duboko u sebi osećam je da treba živeti dan po dan, da treba napredovati dan po dan. Ako svake večeri možeš da kažeš da si dao sve od sebe, to je prava stvar. Možda za druge stvari u životu treba biti skroman, ali kad je trud u pitanju ne. Kada radiš ne treba nikad biti potpuno zadovoljan. Mislim da je to dobar put i voleo bih da ga prenesem mojim igračima. A posle koji će rezultat biti na semaforu… Pa jasno je da nije sve u životu samo u našoj kontroli“.

Bonus video: