Žuka i ’Doktore, šta će mi ruka’: Da mogu da vratim vreme, nikad ne bih otišao iz Partizana! Ušetaću jednog dana na tribine, niko me neće prepoznati, a ja ću deci pokazati...

„Doktore…“

Jednom rečju, izgovorenom sa blagim sažaljenjem kao da sagovorniku treba dodatno pojasniti situaciju, zapravo je započelo pisanje priče kojom neki stariji navijači Partizana uspavljuju svoje naslednike. Pisanje „Legende o Žuki“.

„Doktore… Ne pričajte to…“

Rekao je Žuka kada mu je klupski lekar sugerisao da možda ne bi trebalo da igra večiti derbi sa slomljenom rukom. Derbi 5. aprila 2008. godine. Derbi koji, praktično, odlučuje o tituli.

„Doktore… Ne pričajte to… Nego mi samo nabacite neki gips na ruku…“

Žuka je na kraju isterao svoje. Istrčao je na stadion JNA spreman da se baca direktno na tu ruku koliko god je tu puta bilo potrebno.

„Kad me već pitaš o tome… Da li zaista misliš da bih propustio derbi!?“, postavlja pitanje u razgovoru za Meridian sport iz Brazila Žulijano Roberto Antonelo i odgovara na prilično tečnom srpskom:

„Nema šanse!“

NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova! 

Čovek na čijim leđima je, iznad crno-bele osmice, nekada davno pisalo „Juca“, nastavio je sećanje na taj derbi o kojem se pričalo i pričalo…

„Šta je ruka, bre? (isto na srpskom, prim. aut) Ionako mi ničemu ne služi. A doktor mi je rekao da ne mogu da igram… Doktore…“, smeje se raspoloženi 46-godišnjak.

To što je igrao sa gispom na ruci ne čini ga herojem – barem ne u sopstvenim očima – ali ono što je uradio na utakmici. Zvezda je vodila 1:0 kad je dobio loptu malo iznad penala, sa leve strane… Iz voleja, levom nogom, opalio je i pogodio na gol koji se nalazi ispred juga.

„Sećam se svega kao da je bilo juče. Toške (Zoran Tošić) je uzeo loptu, dodao, a ja levom šutnuo. Pa je ništa ne radim levom! Kako li sam to dao… Znači da je zapisano u zvezdama. To ne može da se objasni. Taj osećaj se ne zaboravlja. Postigao sam gol na derbiju, a ja ne postižem mnogo golova.“

Ovaj susret sa Žukom došao je kao idealna uvertira za predstojeći večiti derbi (6. septembar, 19 časova).

„Najveći gol u mojoj karijeri. Broj 1. Najvažniji. A dao sam još jedan u derbiju. Međutim, zbog cele situacije, pa još pred mojim navijačima… Šta čovek više da poželi.“

Šta bi čovek mogao zaista više da poželi? Ovaj čovek, od 46 godina, ima velike želje na profesionalnom planu sada kada je prvi asistent trenera Vila Nove, tima koji je drugoplasiran u drugoj ligi i blizu je ulaska u elitno društvo Brazila.

„Mnogo uživam. Fudbal je moj život. Borimo se za prvu ligu. Drugi smo sada, ostalo je još 13 utakmica. Borićemo se do kraja. Navijači su poludeli od euforije. Bio bi to prvi put u istoriji da je Vila Nova ušla u Seriju A. Ljudi to mnogo žele.“

Želi i Žuka, iako je godinu dana ranije već osetio kako to izgleda. Uveo je kao asistent istog trenera, Guta Fereire, Remo u elitu. Zašto nije ostao? Zašto nije radio u najjačem društvu?

„Nismo ostali jer nisu hteli da plate ono što je trener tražio. I, sada su pretposlednji u prvoj ligi. Možda ćemo ih zameniti.“

A ući u prvu ligu Brazila je nešto veličanstveno. Posebno sada kada velikani kupuju poznate igrače, troše velike pare…

„Prva liga je mnogo dobra. Veliki klubovi sa sjajnim finansijskim situacijama, sada uzimaju dobre igrače i bore se za njih protiv evropskih klubova. Toga pre nije bilo u Brazilu. Ali, ima i drugih timova koji gube mnogo novca i kritična je situacija. Velika je liga, a razlika ogromna.“

Žuka ima svoje ciljeve za budućnost. Prošlošću je ispunjen.

Kad priča o crno-belim godinama, istinski je emotivan, svesno ubacujući izraze na srpskom kao da tako govori svakodnevno. Na pitanje kako se seća perioda od 2006. do 2008. godine, odgovara:

„Bez suza?“

Neka ovo bude Žukino „safe place“:

„Uvek ću to pričati: najlepši period u karijeri. Bio sam presrećan. Pobeđivali smo. Bilo je to vreme dobrih igrača, mladih koji su prodavani. Svi smo išli u istom smeru i zaslužili dobro koje nam se posle desilo. Strašno smo se borili na putu ka ciljevima, a sve smo radili bez ljubomore i sujete. Nismo imali velike zvezde u timu. Za svaku loptu smo se tukli, na svakom treningu. Naši treninzi su bili naše utakmice. Ubijali smo jedni druge. Ubijao sam Moreiru, ali i on mene. Mnogo smo se poštovali i nikad se nismo ljutili jedan na drugog. Srbi su nas zbog toga poštovali. To je bio naš identitet. I siguran sam da su nas baš zbog toga navijači mnogo voleli. Osećao sam to…“

Progutavši knedlu u grlu koja mu je zasmetala, Žuka je rekao ono što mu je ležalo na duši:

„Znam, potpisao sam posle za Korunju, bilo je sjajno. Ali, da mogu da vratim vreme – nikada ne bih otišao iz Partizana.“

Žuka, Tošić, Moreira, Jovetić, Petrović, pa Ljajić, Diara… Bio je to tim koji je imao bezrezervnu podršku sa tribina.

„Zaslužili smo više od onoga što smo imali. Zaslužili smo da igramo najveća takmičenja. Ne samo zbog igrača, imali smo dvojicu fantastičnih trenera, Miroslava Đukića i Slavišu Jokanovića. Previše sam naučio od njih, kao i od njihovih asistenata. Škola koju i sada u klubu primenjujem. Najvažnije što sam naučio – karakter. Postura. Svaki dan isto. Nisu se menjali bilo da pobedimo ili izgubimo. Veliki profesionalci.“

Druge Žukine godine u Humskoj, Partizan je pojačao Veljko Paunović, sadašnji selektor Srbije.

„Video sam pre nekoliko dana da je selektor. Baš sam se obradovao. Bio je sjajan igrač, ali kod nas se nije naigrao. Nije niko – zbog (Stevana) Jovetića. On nikome nije davao mesto u timu“, smeje se Žuka na pomen impresivnog talenta tadašnjeg jedva punoletnog asa. „Bio je izuzetno mlad, ali već tada si znao da će imati uspehe. Neverovatno inteligentan. I završnica mu je bila mnogo dobra za jednog tako mladog igrača. Partizan je dovodio napadače, ali je on čuvao svoje mesto.“

Generalno, Brazilac pamti da je to bila karakteristika celog tima. „Sebično“ su čuvali svoja mesta.

„Teško je bilo ući u 11. Ispada kao da se niko nikada nije povredio. Razlika je što niko nije sebi dopustio da izgubi mesto u timu, jer kako posle da ga vrati. Svi su spremno čekali svoju šansu.“

U Partizanu je možda tako i sada što se tiče želje, ali je situacija potpuno drugačija pred nedeljni večiti derbi u odnosu na ono što Žuka pamti. Mlad, uvek izmenjen tim, godinama je iza ljutog rivala.

„Znam sve što se dešava. Mnogo je problema, politika, podela među navijačima. U Partizanu svi moraju da budu kao jedan. U moje vreme ništa od toga se nije dešavalo. A da se nismo držali zajedno, ne bismo ništa uradili. Znali smo da je na drugoj strani takođe odličan klub i jedino zajedništvom smo mogli da pobedimo.“

Gledajući utakmicu protiv Hetafea, crno-belima je iz daljine podršku pružio Everton Luiz, nekadašnji takođe vezni igrač Partizana. Koje su to emocije koje vuku Brazilce prema Beogradu?

„Kao prvo, mi mnogo poštujemo sve ljude iz Srbije. Sve! Isto tako, navijači Partizana kad vide da ti poštuješ dres (na srpskom) Partizana, to će znati da cene. Tada ne moraš da budeš najbolji, ne moraš da budeš zvezda. Ne, ne, ne! Samo trči. To je fantastično, najlepše iskustvo u mom životu. Odeš iz svoje zemlje, hiljade kilometara daleko i tako te poštuju… Ja to osećam i dalje.“

Knedla broj dva…

„Kriv sam. Nikada više se nisam vratio u Partizan. To je moja najveća greška. Zamišljam kako bi bilo…“

I, kako bi to bilo, Antonelo?

„O, brate. Ja sam jednostavan čovek. Možda ću tiho ušetati među navijače i niko me neće prepoznati. Bio bih srećan. Možda ću se pojaviti sam… Ne, neću sam, sa decom. Želim da oni vide šta znače Partizanovi navijači. Da oni osete ono što sam ja osećao. Doći ću diskretno, niko neće znati.“

To je nemoguće…

„Hoću, obećavam.“

Bonus video: