Plažama sa zlatnim peskom i palmama, pogledom na delfine koji lebde kroz topli Atlantik vrlo blizu obale, na surf daske koje seku vodu i na poseban zalazak sunca – korača jedan srećan čovek i njegova porodica. Everton Luiz je pronašao oazu mira u Rio Grande de Norte. A kako bez fudbala njegova sreća ne bi bila potpuna, zaigrao je za Clube Laguna SAF.
Ovaj klub je specifičan, organizuje veganske obroke, pomaže zajednici… Ali na terenu mora da pršti. Kako i ne bi kada je na njemu 38-godišnjak koji drugačije i ne zna.
NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova!
„Da, i dalje igram! Noge više nisu kao kada mi je bilo 20, ali…” osmehuje se Everton na početku razgovora za Meridian sport iz Brazila i nastavlja misao:
„Ali srce i želja su isti kao i ranije. I dalje se borim za svaku loptu kao što sam se uvek borio. To sam, jednostavno, ja i ne znam da igram na bilo koji drugi način.“
Momak sa poljupcem na vratu rođen je u Rio Grande de Sul, sada se popeo do Rio Grande de Norte, ali kaže da se oseća dobro, da je prihvaćen, da…
„Clube Laguna je mali klub, ali ima velike snove i profesionalne ljude. Ovde, u Tibau do Sulu, imam mir, porodica mi je blizu i ponovo mogu da uživam u fudbalu. To je drugačija vrsta pritiska, ali je prelepo. Prišli su mi s poštovanjem i pokazali da žele da napreduju, a ne samo da odigraju jedno prvenstvo. A to što sam ovde, u Rio Grande do Norteu, blizu plaže, uz miran život posle toliko godina u Evropi – to je bilo veoma važno i meni i mojoj porodici.“
Everton je sada u poznim igračkim godinama, iako ore teren kao kada je od 2016. do 2018. to radio u dresu Partizana. Pitanje je samo do kada misli tim tempom.
„Sve dok mi Bog bude davao zdravlje i dok budem osećao da mogu da pomognem ekipi. Ne određujem sebi datum. Ako se probudim i budem i dalje imao vatru da svakog dana treniram, nastaviću.“
Možda ga samo odvrate veganski principi kluba…
„Gledaj, prijatelju, ni ja to ne volim, ali nemam ništa protiv toga. To je filozofija vlasnika. Niko nije primoran da to jede. Ljudi koji ovde igraju nisu obavezni da budu vegani. Dobro, na dan utakmice svi moraju da jedu takvu hranu, ali u svakodnevnom životu to važi samo za one koji žive u klubu“, objašnjava slatke muke života na obali Atlantskog okeana i igranja fudbala za klub u četvrtoj ligi Brazila.
Veganska ishrana sigurno nije dolazila u obzir dok je živeo u Beogradu. Na pomen tih godina i na pomen Partizana, Everton postaje nostalgičan. Prošao je sito i rešeto za dve godine u crno-beloj uniformi. Na kraju krajeva, u istom intervjuu za Meridian sport, za isti period, rekao je:
„Najbolje dve godine moje karijere“ i „Najteži trenutak u mojoj karijeri“.
Da krenemo od onih lepših trenutaka?
„Nezaboravno“, kaže Everton. „Trofeji, evropske noći, derbiji, navijači… Grobari su mi pružili ljubav kakvu nigde drugde nisam osetio. Partizan će zauvek ostati u mom srcu.“
Jedan od saigrača borbenog Brazilca bio je i Saša Ilić, sadašnji trener crno-belih. Večeras (nedelja) u 19 časova njega očekuje još jedan večiti derbi protiv Crvene zvezde.
„Bila mi je čast da igram sa Saleom. On je legenda. Video je fudbal dve sekunde pre svih ostalih. Toliko je pametan. Od njega kao trenera očekujem da bude inteligentan i smiren, ali strog kada je potrebno. On tačno zna šta Partizan znači. Daće život za klub, u to uopšte ne sumnjam.“
Crno-beli dres delio je sa Dušanom Vlahovićem i Nikolom Milenkovićem, tada klincima, a sada ozbiljnim evropskim asovima.
„Znao sam šta će Vlahović postati, 100 odsto! To je moglo da se vidi na treninzima. Dušan je imao samo 17 godina, ali videla se njegova glad, njegov šut, ostajao je posle treninga dodatno da radi. Isto je bilo i sa Nikolom – bio je toliko snažan i ozbiljan čak i kada je bio veoma mlad. Tada sam rekao supruzi: ’Ova dvojica će igrati u najboljim ligama!’ Drago mi je što sam bio u pravu.“
Sa drugim Brazilcem iz te ekipe je u kontaktu. Leonardo je osvajao srce navijača dok je igrao za Partizan.
„Leo mi je kao brat. Imali smo posebnu povezanost na terenu, mnogo mi je olakšavao posao. Obojica imamo ogromno poštovanje prema Partizanu i ta veza će zauvek postojati.“
Šta je to što vuče Brazilce ka Partizanu čak i kada napuste klub? Zašto se oseća ritam sambe dugo godina posle?
„Zato što, kada jednom postaneš partizanovac, partizanovac si zauvek. To nije običan klub. Emocije, pritisak, ljubav navijača… U Brazilu imamo strast, ali tamo je nešto potpuno drugačije. To je porodica i nikada se ne zaboravljaš.“
Everton je na društvenim mrežama podržao Partizan protiv Hetafea u, ispostaviće se, poslednjoj utakmici crno-belih na evropskoj sceni ove sezone.
„Šteta što se nisu kvalifikovali – odigrali su fantastičnu utakmicu i zaslužili su prolaz. A što se tiče navijača na toj utakmici… Nema ni potrebe da pričam koliko su fantastični.“
U nedelju sledi novi veliki ispit za Partizan. Everton se sprema za gledanje večitog derbija, utakmice u kojoj je nekada uživao i u kojoj je postigao gol za crno-bele u “poslednjoj sekundi”.
„Moje srce je, naravno, uz Partizan. Nadam se da će se boriti za svaku loptu, a navijači će im davati dodatni impuls. Pobedićemo i vratiti se u trku za titulu!“
Optimizam kod Evertona ne jenjava iako je Zvezda veliki favorit. Isto kao što ne jenjavaju poruke koje i dalje dobija od fanova crno-belih.
„Ljubav koju su mi pokazivali od trenutka kada sam stigao pa sve do odlaska, pokazuju i danas. Uvek su me poštovali, svakog dana mi šalju poruke i imaju me na umu. To je neprocenjivo“, kaže Brazilac i dodaje:
„Želeo sam da završim karijeru u Partizanu. Mislim da je to sada nemoguće. Ipak, vratiću se da posetim sve – grad i klub prema kojem gajim ogromnu ljubav.“
A moglo je sve da se promeni na jednoj utakmici. Evertonu je mogla da se smuči – i smučila mu se na nekoliko minuta – i Srbija i život.
Bio je 19. februar 2017. godine kada se vezni igrač crno-belih, na gostovanju na Banjici, našao na udaru navijača domaćeg tima. Rasistički ispadi su ga toliko povredili da je u jednom trenutku, posle bure na terenu, zaplakao. Nepunih deset godina kasnije, Everton se sa mučninom seća tih scena.
„Bio je to najteži trenutak moje karijere. U tom trenutku sam se na terenu osećao veoma usamljeno. Bio sam tužan, ljut… Počeo sam da plačem jer to nije bio samo fudbal. Niko ne bi trebalo da prolazi kroz tako nešto…“
I sada ga greju i teše sećanja na reakciju saigrača i drugih ljudi u Beogradu.
„Odmah nakon toga video sam i drugu stranu Srbije. Moji saigrači – svi igrači Partizana – pa čak i fudbaleri drugih klubova, zatim Grobari, obični ljudi na ulici… Svi su mi pružili podršku! Pokazali su mi da tih nekoliko idiota ne predstavlja Srbiju.“
Na kraju, pitanje koje kao da je uvredilo Evertona. Da li taj događaj koji bi mogao da se okarakteriše i kao traumatičan utiče na njegovo generalne uspomene na vreme provedeno na vrućem Balkanu?
„Srbija mi je pružila toliko ljubavi. Jedan trenutak nije promenio moju ljubav prema toj zemlji. Naprotiv, učinio me je jačim i pokazao mi kakvi su pravi Srbi – dobri i strastveni ljudi“.
Plaža sa zlatnim peskom i palmama, pogledom na delfine koji lebde kroz topli Atlantik vrlo blizu obale, na surf daske koje seku vodu i na poseban zalazak sunca. Everton je srećan čovek. Pobedio je.
Bonus video:
