Igora Žakića birali velikani poput Terzića, Grbića i Kovača: Skoro sam spustio slušalicu Nikoli, mislio sam da se neko šali! Nije teško ostaviti ego kada radiš sa takvim ljudima

/Od izveštača Meridian Sporta iz Brna/

Nije mnogo srpskih trenera koji mogu da kažu da su još na početku karijere dobili priliku da iz neposredne blizine uče od Nikole Grbića, Slobodana Kovača i Zorana Terzića. Igoru Žakiću (38) putevi sa trojicom velikana nisu se ukrstili slučajno i samo nakratko – svaki od njih poželeo ga je u svom stručnom štabu.

Počelo je gotovo neprimetno, sa desetak volonterskih dana u muškoj reprezentaciji i srećom zbog pet minuta treninga koje mu je Grbić prepustio da vodi, a već godinu kasnije stigao je telefonski poziv za koji je Žakić pomislio da je šala. Sa reprezentacijom Srbije potom je prošao jednu od najtežih noći svoje karijere u Bariju, nekoliko nedelja kasnije sa Kovačem postao prvak Evrope, a danas je uz Terzića deo pohoda odbojkašica Srbije na evropski tron.

NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova! 

Ipak, njegov put ne staje u reprezentativne medalje i velika trenerska imena. Žakić je u međuvremenu napravio potpuni zaokret i iz muške prešao u žensku odbojku, sa TENT-om stigao do trofeja, trenirao sopstvenu suprugu Emiliju, sa njom osvojio prvu šampionsku titulu, a pre toga se našao i preko puta nje u utakmici zbog koje su deset dana praktično napravili porodični “karantin”.

Za Meridian sport govorio je o ljudima koji su mu promenili karijeru, lekcijama koje danas uzima i od Maje Ognjenović i Tijane Bošković, porazu u rodnoj Subotici koji ga je proganjao i u snovima, porodici, ali i narednom koraku koji još čeka.

OTIŠAO SAM NA TRENING SA SPISKOM PITANJA

Put do društva najboljih nije počeo velikom funkcijom, niti pozivom koji se podrazumevao. Žakić je 2018. godine ušao na vrata seniorske reprezentacije Srbije kao trener-volonter. Desetak dana uz tadašnjeg selektora Nikolu Grbića za njega su bili prilika koju nije nameravao da propusti.

“Bio je to prozor u svet. Ili da kažem prozorčić, pošto nije bio dugačak period. Sjajna prilika… Ti ćeš uložiti malo svog vremena, a dobićeš veoma mnogo. Dobićeš mnogo detaljniji uvid u sve, ne samo u rad i to kako izgleda u sali. Danas je internet svima dostupan, možeš da vidiš kako trenira italijanska reprezentacija, kako radi neki trener, ništa nije skriveno. Ali ono što je najdragocenije jeste odnos trenera i igrača, odnos dva igrača, kako to funkcioniše na terenu, kako izgleda van terena, kako izgleda na obrocima… Sve su to stvari koje baš znače za jedan kolektiv i za nekoga ko taj kolektiv treba da vodi“, rekao je Igor Žakić na početku intervjua za Meridian Sport.

Na prvi susret sa Grbićem nije došao nespreman. Imao je rokovnik sa pitanjima, očekujući da će tih desetak dana uglavnom provesti gledajući, slušajući i upijajući. Nikola ga je brzo iznenadio.

“Otišao tamo sa spiskom pitanja u rokovniku… Nikola ima taj imidž da je vrlo striktan, vrlo škrt na rečima, ali to uopšte nije slučaj. Zaista, on je neko ko je meni tada dao dve kružne vežbe na zagrevanju da vodim. Ne mogu da opišem kolika je to sreća za mene bila”.

Nekome nekoliko minuta treninga možda ne bi značilo mnogo. Žakiću, koji je tek zavirivao u svet reprezentativne odbojke, bilo je dovoljno da se kući vrati sa utiskom koji pamti i danas.

“Došao sam kući i pomislio: ‘Ne mogu da verujem da mi je Nikola dao da vodim pet minuta treninga’. Bio sam zatečen njegovom otvorenošću, jer smo ga svi drugačije zamišljali gledajući ga sa strane”.

Tih desetak dana tada su delovali kao nagrada. Samo godinu kasnije ispostavilo se da su bili i svojevrsna audicija.

“DOBAR DAN, OVDE NIKOLA GRBIĆ”

Telefon je zazvonio naredne godine. Žakić nije imao razlog da očekuje ono što će čuti sa druge strane, pa je malo nedostajalo da razgovor bude završen pre nego što je zapravo i počeo.

“Usledio je njegov poziv, a ja sam skoro prekinuo slušalicu misleći da me neko zeza. ‘Dobar dan, ovde Nikola Grbić.’ Ma kakav Nikola Grbić! Spasao ga je samo italijanski broj da ne spustim slušalicu“, smejao se glasno Igor.

Grbić mu je rekao da dolazi u Beograd i da želi da se vide. Kašnjenje tog dana nije dolazilo u obzir.

“Ja sam, naravno, došao otprilike tri sata ranije i sedeo tamo, samo da se slučajno ne desi neka gužva u Beogradu pa da ne stignem”.

Za stolom su ga sačekali Grbić i Bojan Janić. Žakić je očekivao eventualnu ponudu da se uključi u rad neke od mlađih reprezentativnih selekcija. I takvom prilikom, priznaje, bio bi prezadovoljan. Umesto toga dobio je ponudu kojoj nije morao ni trenutak da razmišlja.

“Nikola je rekao: ‘Promenio sam stručni štab, želeo bih da vas dvojica budete deo mog tima. Razumem ako vam treba vremena da razmislite’. Rekao sam: ‘Ne treba mi ni sekund, to je to’. Imao sam samo jedan mali problem, za mesec i po dana sam se ženio, pa nisam mogao da budem na jednom vikendu Lige nacija. On je rekao: ‘Hm, ne znam, videćemo’, naravno, sve kroz šalu. Tako je počelo”.

NOĆ U BARIJU JEDNA OD NAJGORIH U MOM SPORTSKOM ŽIVOTU

Prva godina među seniorima odmah mu je pokazala i drugu stranu vrhunskog sporta. Srbija je ostala bez olimpijske vize na kvalifikacionom turniru u Bariju, a poraz od Italije nije završen poslednjim poenom utakmice.

“To je jedna od najgorih noći u mom sportskom životu. Ta izgubljena utakmica protiv Italije, sedenje do pet ujutru ispred hotela i ta priča, to ćutanje, put nazad nakon celog leta gde smo stvarno dali sve da to izgleda dobro… Jednostavno, splet okolnosti, kvalitet protivnika u tom momentu, domaći teren, svega je tu bilo. Loš dan, slobodno mogu da kažem, desio se tada i sve se nekako sa gorkim ukusom završilo“.

Posle Barija promenjen je stručni štab, ali je Žakić ostao. Grbića je nasledio Slobodan Kovač, a reprezentacija je ubrzo krenula na Evropsko prvenstvo. Veliki udarac još nije bio zaboravljen, a samo nekoliko nedelja kasnije počela je da se rađa potpuno drugačija završnica tog leta.

“Prvi sastanak sa Bobom protekao je… Mislim, kad kažemo Boba i Nikola, koliko su veliki jedan i drugi, to je neshvatljivo. Isto neposrednost od prvog momenta, otvorenost, uzajamno poštovanje. Faktički smo samo nastavili gde smo stali, sa ipak nekom drugom filozofijom, nekim drugim trenerskim štimungom”.

Srbija na to Evropsko prvenstvo nije otišla kao neprikosnoveni favorit. Žakić se seća da je već prva utakmica protiv Nemačke nosila mnogo pitanja, ali je reprezentacija kroz turnir rasla. A onda je došla Ukrajina.

“I danas kada gledam snimak, i dalje sam znojav, ne znam kako smo dobili. Da Bata nije stao na servis liniju i odservirao četiri neverovaatna servisa u onom momentu… Posle toga dobiješ onaj osećaj da možeš sve”.

Posle takvog preokreta više nije bilo mnogo važno ni ko čeka sa druge strane mreže, ni gde se igra.

“Francuska u polufinalu, u Francuskoj, koga briga? Bukvalno, idemo tamo, to je to, to je naše”.

Srbija je pozvala Natašu Čikuc Dins, a njen trener nema dilemu: Posle dva treninga sam rekao – biće najbolji srednji bloker

Samopouzdanje nije bilo vidljivo samo na utakmicama. Žakiću je u sećanju ostao detalj koji mu je možda još bolje od rezultata pokazao koliko je ekipa želela evropsko zlato.

“Slobodno jutro, ljudi… Slobodno jutro, a igrači: ‘Treneru, je l’ možemo teretanu da uradimo?’ Može, naravno, idemo. Svi su imali jedan cilj, apsolutno svi, od prvog do poslednjeg u ekipi, van ekipe. Svi smo sa jednim ciljem išli, to se jasno videlo“.

AKO TREBA RUKA ILI LITAR KRVI

Evropsko zlato ostalo je najveći rezultat tog perioda, ali Žakić iz saradnje sa Kovačem nije poneo samo medalju. O čoveku sa kojim je tada radio govori gotovo jednako upečatljivo kao o treneru.

“Boba je van terena sjajan čovek. Ako treba ruka, litar krvi – izvoli, daću ti sutra. Nema kod njega te neke kočnice“.

Upravo ga je takav pristup kupio već na prvom sastanku.

“Nisam ga znao do momenta dok nismo seli na taj prvi sastanak da pričamo o stručnom štabu i otkud ja tu i šta treba da radim. On je na prvu loptu otvorio karte. Nije bilo ništa skriveno, nego: ‘Izvolite, ti si sad deo našeg tima, hajde sad zajedno, idemo i ginemo za ovo.’ Kad ti neko dođe sa tim pristupom, stvarno bi bilo neljudski da ti nemaš isti takav pristup”.

Grbića i Kovača, ipak, odbija da stavlja na vagu.

“Nisu za poređenje. Veliki su i jedan i drugi. Nestvarna privilegija i blagoslov je biti deo stručnog štaba i jednog i drugog, i biti, na kraju krajeva, drugar i prijatelj sa njima u momentima kada nije samo odbojka u pitanju”.

ČAK I DA SAMO SKUPLJAM LOPTE…

Treći veliki trenerski autoritet uz kojeg je dobio priliku da radi jeste Zoran Terzić. Žakić je prošle godine postao deo proširenog stručnog štaba ženske reprezentacije, po povratku najtrofejnijeg srpskog selektora. I ponovo je dobio sasvim drugačiju školu.

“Sada je to treće potpuno drugačije iskustvo. Karakterno su sva trojica dijametralno različiti. Te veličine, i trenerske i ljudske, zahtevaju da budu svoji, zahtevaju da budu na neki način drugačiji karakterno i da budu posebni”.

Zoran Terzić: Nekad je kod mene bilo kao u vojsci, ali shvatio sam da je poverenje najvažnije… Maja poput lopte u sali – podrazumeva se, Tijana je velika ne samo zbog vrhunskih uspeha

Sa Terzićem se poznavao iz reprezentativnih susreta prethodnih godina, ali nisu imali mnogo prilika da zajedno rade u sali. Kada se selektor vratio iz Rusije, Žakić je želeo da zna kakvo mesto ima u novoj postavci.

“Kada se vratio iz Rusije, druge ili treće nedelje seo sam sa njim, pitao ga kako je to, da li sam deo ovoga ili nisam. Kaže: ‘Tu si, nema šta, zaslužio si’. To je to”.

Za nekoga ko je reprezentativni put počeo kao volonter, promenila se uloga, ali ne i odnos prema mestu na kojem se našao.

“Meni je, opet kažem, i da sam pet minuta deo ovoga, i da sam neko ko skuplja lopte, samo biti deo cele ove priče kruna svog tog nekog rada. A pogotovo kada u svemu tome dobiješ neku ulogu koja je malo više od tog skupljanja lopti“.

ODBOJKA NIJE TOLIKO KOMPIKOVANA KOLIKO TRENERI VOLE DA JE UČINE

Tri velika imena, tri različita karaktera i tri načina vođenja ekipe. Zato Žakić ne krije da i danas upija detalje, iako smatra da najveće lekcije više nisu samo u tome kako izgleda određena vežba na treningu.

“Stvari vezane za sam trening, za loptu, za metodologiju, tu nema mnogo nepoznanica i nema mnogo stvari koje sad neko može da izmisli. Odbojka nije toliko komplikovana stvar koliko pojedini treneri vole da je učine“.

Pravi prostor za učenje za njega se otvara tamo gde nema unapred nacrtanog rešenja.

“Te neke stvari vezane za odnos, vezane za dijaloge, za psihološke igre, za milion nekih stvari, to je neprocenjivo iskustvo. Sve to meriš negde po svom karakteru i po načinu na koji bi ti to radio. Ima i situacija gde ti misliš da bi to trebalo drugačije, pa se pokaže da to apsolutno nije tačno. I onda kao: ‘Aha’. Što je sjajno“.

Posebno naglašava da današnje generacije od trenera zahtevaju mnogo više od tehničkog znanja i pukog ponavljanja.

“Današnje generacije zahtevaju mnogo više od tog pukog drila, mnogo više psihološkog pristupa koji će im dati samopouzdanje, uzeti ga u određenim momentima… Jednostavno, mnogo više je na stolu od samog drila i broja ponavljanja“.

UČIM I OD MAJE, TIJANE, MINE…

A nisu samo treneri njegovi učitelji. Rad sa nekim od najvećih imena srpske odbojke otvorio mu je još jedan ugao.

“Igor Kolaković je veoma lepo rekao, kada je prvi put sarađivao sa Nikolom, koliko je on od njega učio. Ista je situacija vezano za Maju, za Tijanu, za Minu, za Maju Aleksić… To su igračice sa velikim iskustvom, mnogo toga su prošle, imaju bezbroj medalja iza sebe, bezbroj teških utakmica, napetih rezultata, znaju kako da se ponašaju u određenim momentima”.

Nataša Čikuc Dins stigla u Brno posle turbulentnih 48 sati: Da sam pisala knjigu, ne bi moglo bolje… Sestra bliznakinja veruje više u mene nego ja sama u sebe

Žakić smatra da trener iz takvih igrača može da pročita mnogo toga što će mu jednog dana biti potrebno kada sam bude vodio ekipu na najvećoj sceni.

“Rekao bih da je to isto vredno iskustvo koliko i sami treneri. Mnogo toga može da se nauči – kako ćeš eventualno ti, u momentima kada bude trebalo da vodiš takvu ekipu, da se ponašaš, gde ćeš da olabaviš, gde ćeš da zategneš. Svi oni tu daju neke sitne znakove šta bi otprilike trebalo da bude da iz njih izvučeš maksimum”.

U takvom okruženju nema ni problema sa promenom uloge. Žakić je prvi trener na klupskoj sceni, a u reprezentaciji jedan od Terzićevih saradnika.

“Nije teško ostaviti ego kada radiš sa Nikolom, Bobom i Terzom. U mom slučaju stvarno nije“.

Terzić, kaže, od svojih pomoćnika ne očekuje da ćute i čekaju njegovu odluku. Naprotiv.

“On podstiče to: ‘Ljudi, šta god vidite, kažite. Dok se mi dozovemo tamo u onoj celoj buci, informacija ode, poen je već prošao’. Ako se nešto vidi, treba da se kaže i ne mora da prođe njegov filter“.

Isti princip prepoznao je i kod prethodne dvojice selektora.

“Tako je bilo i kod Nikole i kod Bobe. Ako si video nešto, veruje se isto kao da sam video i ja. Poverenje je ključna stvar.”

NE MOŽEŠ DA BUDEŠ TRENER VOLONTER 20 GODINA

Pre TENT-a, Žakićev odbojkaški život gotovo u potpunosti bio je vezan za mušku konkurenciju. I sam je igrao, na pozicijama primača i korektora, sve do treće godine fakulteta. Završio je DIF u Novom Sadu, a priliku da započne trenerski put dobio je u rodnoj Subotici.

“Subotičanin sam, rođen i odrastao tamo. Najbolji grad na svetu, potpisujem“, nasmejao se Igor.

Odustao od prava, vodio reprezentaciju BiH, pa stigao do Srbije: Tokom korone sam menjao posteljinu i dočekivao goste – ne libim se nijednog posla zbog porodice

Posle Spartaka i Crvene zvezde došao je trenutak kada je morao da odluči da li će čekati novu priliku u muškoj odbojci ili napraviti veliki zaokret. Ponuda iz Obrenovca bila je dovoljno zanimljiva.

“Seo sam sa ljudima, pričao. Svidela mi se priča, projekat je u pitanju. Ja mnogo volim te stvari gde mogu da razmišljam malo više od naredne utakmice i toga da li sam pobedio ili izgubio“.

Odluka nije bila samo sportska. U međuvremenu je došla porodica, pa više nije mogao da razmišlja isključivo iz ugla sopstvenog trenerskog entuzijazma.

“Jedno je moj entuzijazam, a drugo je šta će ljudi oko mene da rade zbog tog mog entuzijazma. Kad uđeš u neke godine, ne možeš da budeš trener-volonter 20 godina”.

Prva sezona u ženskoj odbojci prošla je bez velikog kulturnog šoka. Tek kasnije je počeo ozbiljnije da upoznaje razlike između dva sveta.

“Prvi prelaz mi je bio odličan. Nisam toliko osetio u samom treningu. Odbojka jeste malo različita, ali vrlo brzo se na to navikneš. Ta prva sezona mi je prošla tako da me nije mnogo tangiralo to što se priča o ženskoj psihologiji. A onda je od druge godine krenulo“.

I tada je dobio novu vrstu trenerskog izazova.

“Ta homogenost jednog kolektiva kod žena je od danas do sutra, od dana do dana. Konstantno dokazivanje, konstantno podsećanje na određene stvari. Kod muškaraca nekako, kad se postavi na svoje mesto, to ide prirodnije. Žene jesu komplikovanije, nemam problem to da kažem, ali valjda i jeste čar svega toga”.

Rezultati su pokazali da se u novom svetu dobro snašao. TENT je napredovao iz sezone u sezonu, stigli su domaći trofeji, ali i utakmice u Ligi šampiona koje Žakić i danas izdvaja među najdražim uspomenama.

“Prve godine dva finala, zadržali smo veći deo ekipe za narednu sezonu, naredne osvojili Kup, osvojili Superkup, igrali Ligu šampiona, prošli grupnu fazu Lige šampiona… To je meni lično jedan od najvećih utisaka“.

Treća sezona donela je ono što je još nedostajalo.

“Igrali smo možda i najbolju odbojku. Kup nam je promakao opet za malo, ali smo osvojili prvenstvo, uzeli Superkup. Ono što smo, kada smo seli prvi put na sastanak, pričali da treba da se uradi u naredne tri-četiri godine – to smo i uradili“.

ŽENA I JA SMO NAPRAVILI KARANTIN

U tom periodu odbojka je Žakiću priredila i situaciju kakvu većina trenera nikada neće doživeti. Njegova supruga Emilija bila je na drugoj strani mreže, a kada su se njihovi klubovi ukrstili u polufinalu, privatni život privremeno je morao da se prilagodi rasporedu takmičenja.

“Bilo mi je čudno da je u protivničkom timu. Trebalo je da igramo polufinale, a mi smo tada živeli u Lajkovcu. Ja sam deset dana ostao u Obrenovcu. Rekao sam: ‘Ja sam ovde, ti si tamo’, čisto da ne bi… Napravili smo karantin, pa se vidimo za deset dana”.

Emiliji Žakić ne pripada samo titula, nego orden: Nisam uopšte pomišljala da ću se vratiti na teren… Bojala sam se da ne izneverim sina, sebe i klub!

Kući je sve moglo da bude normalno. Na terenu je, međutim, morao da pronađe način da suprugu posmatra kao bilo koju drugu protivničku igračicu. Nije uvek bilo lako.

“Uhvatio sam sebe u nekom tajm-autu, kažem: ‘Imaš tamo malog dizača u bloku, napadni preko nje, šta ti je!'”

Taj “mali dizač” bila je Ema.

ZAJEDNO SMO UZELI PRVU TITULU

Sledeći obrt doveo ih je na istu stranu mreže. Ema godinu dana nije trenirala i njen povratak nije bio deo prvobitnog plana. TENT je, međutim, ostao bez dva dizača, pa je u klubu otvorena mogućnost koju ni Žakići nisu očekivali.

“Na predlog ljudi iz kluba bilo je: ‘Hoćeš da pitaš Emu da li bi se ona vraćala?’ Ja rekoh, ne znam. Godinu dana nije trenirala, nije to sada kao: ‘Ej, izvoli, igraj.'”

Kada je postalo jasno da je ekipi potrebna pomoć, odluka je pala.

“Rekla je: ‘Ako treba pomoć, ako nema drugog rešenja, snaći ćemo se.’ Snašli smo se za toliko stvari u životu, snaći ćemo se i za ovo, vezano za porodicu, kuću, kako ćemo i šta ćemo.”

Pazite se, jedna Ptičica doleće u Istanbul!

Povratak je zahtevao mnogo više od obuvanja patika posle pauze.

“Maksimalno se posvetila, smršala, pazila svakog momenta koliko spava, šta jede… Verovatno i ona imajući na umu da je trenerova žena i da će od nje sve da pođe, sve što je loše“.

Život trenera i igračice u istoj ekipi nosio je dodatnu težinu, ali je završnica donela ono zbog čega je sve vredelo.

“Na kraju je ispalo sjajno. I ona je uzela svoju prvu titulu, imala je kupova, superkupova, finala… Na kraju ona uzme svoju prvu, ja svoju prvu i nekako je sve bilo baš lepo”.

DVA PUTA SAM SANJAO TAJ PORAZ

Pre šampionskog slavlja došao je jedan od poraza koji je Žakić najteže podneo. TENT je izgubio finale Kupa u Subotici, njegovom rodnom gradu, pred brojnim ljudima koji su došli upravo zbog njega i njegove porodice.

“Teško mi je palo, zato što sam imao trista svojih ljudi na tribinama, koji su došli da vide kako nas dvoje dižemo pehar. Ali nije se desilo iz objektivnih razloga, neko preko puta je bio bolji. I opet, moja je odgovornost tu kao trenera, u tim momentima i potezima koje sam pravio. Pojela me atmosfera“.

Od sopstvene odgovornosti nije bežao. Naprotiv, utakmicu je dugo nosio sa sobom.

“Analizirao sam masu nekih stvari i shvatio sam: ‘Okej, sledeće finale će biti bolje.'”

Sledeće finale zaista je donelo drugačiji kraj. TENT je u finalnoj seriji dva puta uspevao da se vrati posle 0:2, a Žakić je dobio potvrdu da je iz prethodnog poraza nešto naučio. Ali jedna lopta iz Subotice dugo nije izlazila iz glave.

“Ja mislim da sam dva puta sanjao, ali bez šale. Identičnu tu situaciju. Okupiraju te te stvari, ne možeš da im pobegneš.”

Nije mogao odmah ni da se natera da pogleda snimak.

“Meni je dugo trebalo da pogledam tu utakmicu. Nisam mogao. Krenem, pa je zaustavim. Počnu da mi se znoje dlanovi, kao da sam tamo. Tek kada se malo smire te emocije, pogledaš, analiziraš, vidiš“.

IZMEĐU BOJANE GOČANIN I MENE SE NIJE IZGUBILO POVERENJE, NAPROTIV…

Tri godine u TENT-u nisu Žakiću donele samo trofeje. Neke od igračica sa kojima je tamo radio danas su stigle i do reprezentativnog nivoa. Među njima je Bojana Gočanin, koja je ovog leta dobila veliku priliku u nacionalnom timu.

“Od prvog momenta sa njom sam imao neki dobar zajednički jezik – znao sam šta od nje mogu da očekujem i igrački i van terena. Neko je ko dolazi iz sportske porodice. Oseti se to, vidi se to sportsko vaspitanje“.

Bez dobrog libera nema medalje, a Srbija ima dva

Posebno mu je značilo kada je od nje same čuo da je tokom njihovog zajedničkog rada stekla ono što je za libera možda i najvažnije.

“Meni je neverovatno prijalo kao treneru kada sam čuo iz njenih usta da se oseća mnogo sigurnije u to što radi od momenta kada sam ja došao. Da je dobila samopouzdanje, što je otprilike za njenu poziciju 90 odsto posla”.

Njihov odnos prošao je i test koji je mogao da ostavi ozbiljan trag. U jednom od finala Žakić je procenio da lopta ide u aut, Gočanin ga poslušala i pustila je – a ona je završila u terenu.

“I da se tu ne izgubi nikakvo poverenje, nego da iz toga izađemo u situaciju gde jedno drugom još više verujemo. Do ove poslednje sezone gde ona u finalnoj seriji bude MVP i jedan od najzaslužnijih igrača. Opet nešto na šta ja lično mogu da budem ponosan“.

Zato njen reprezentativni iskorak za njega nije iznenađenje.

“Očigledno je bila spremna. Dolazi iz jedne lepe sezone gde je sa visokom dozom samopouzdanja ušla u reprezentativnu priču i to je velika prednost. Maltene nije izlazila iz terena, tri godine igranja evropskih takmičenja na visokom nivou… Imala je iza sebe lepu bazu da ove godine iskoristi priliku. Nisam se previše iznenadio, mogu slobodno da kažem. Ona je neko ko sada treba iznova da dokazuje svoj kvalitet, ali mislim da kapacitet za tako nešto definitivno ima“.

VIDIM DA EMILIJA I DALJE UŽIVA U ODBOJCI

TENT je sada iza Žakića, Ema je nastavila svoju igračku karijeru – potpisala je za Ub, dok on još nije izabrao naredni klub. Prethodna sezona pokazala im je koliko komplikovano može da izgleda kada se u isti raspored smeste profesionalni sport, dete, fakultet i svakodnevni život.

“Nama je život bio u minut određen. Trening, trening, vežbe od sina, njen fakultet, mojih milion stvari… Jednostavno, sretnemo se na kraju nedelje, rukujemo se, kao: ‘E, kako ti je prošla nedelja?’ Otprilike nismo stigli da popričamo“.

Ipak, kada je došlo vreme da Ema odluči da li će nastaviti, njemu je najvažnije bilo da vidi postoji li još želja.

“Pitao sam je: ‘Je l’ misliš da možeš ovaj tempo da izdržiš još godinu dana?’ Vidim da joj je lepo, da uživa još u tome. Dođe srećna sa treninga, ispunjava je. Ako je još uvek sve tako, zašto da ne?”

Njegova naredna stanica još nije poznata. Ovog puta ne želi da prihvati bilo šta samo da bi mogao da kaže da ima klub.

“Čekam nešto. Hoću da dam sebi priliku. Nadam se da će nešto da se ukaže što će biti zadovoljenje mojih ličnih ambicija, planova i ciljeva za dalje, a i tog nekog kućnog budžeta. Nečega što će biti vredno eventualnog odvajanja od porodice”.

Za sada nema ni nervoze zbog čekanja. Dok traje reprezentativno leto, dovoljno je posla pred njim.

“Još nemam neku anksioznost u smislu: ‘Bez kluba sam, da li će biti ili neće.’ Reprezentacija me trenutno ispunjava i okupira u sasvim dovoljnoj meri. Posvećen sam ovome, tu smo, utakmice su na dva-tri dana, nema mnogo prostora za razmišljanje… Nadam se da idemo do samog kraja”.

Srbija svoje uradila, sada čeka rivala: Turska ili Nemačka na putu do finala Evropskog prvenstva

Bonus video: